Da li ste ikada čuli za doktora Johanesa Askevolda Johanesena? Islanđanina. Ne? Ako vam kažemo da jedna ulica u Rekovcu, odmah pored doma zdravlja nosi njegovo ime? I dalje ništa…

Ovaj doktor je mnogo zadužio ovaj kraj, srpski narod, a priča o tome kako je iz najsevernije evropske zemlje, sa ostrva lave, leda i snega, stigao baš u Srbiju, sledi…

Važno je napomenuti da ste priču o njemu čekali još od 1999. godine, kada je objavljen veliki tekst o sjajnom doktoru, kojeg su zvali „srpski Šindler“, i to u islandskim medijima…

Johanes je rođen 7. novembra 1886. na Islandu, od oca Norvežanina iz Bergena, koji je živeo u Rejkjaviku i bavio se trgovinom. Završio je medicinu u Kopenhagenu 1914. godine i odmah sa kolegom odlazi u London.

Tamo pronalaze oglas u kome se traže lekari, koji bi sa Crvenim krstom otišli u Srbiju, na ispomoć, tokom Velikog rata. Stigli su u Srbiju i odmah se priključili srpskoj vojsci.

Kolega je umro od tifusa, a dr Johanes se sa vojskom povlačio preko Albanije do Grčke.

johanes-johaneson

Nakon rata, jedno vreme radi u Debru, a najviše u Rekovcu.

Nakon okupacije 1941. godine priključuje se partizanima, na koje je prvo naišao u Levču, a većinu vremena provodi kao lekar u tadašnjim glavnim bolnicama ovog pokreta.

Posle njihovog odlaska vraća se svom pozivu, sve do pristupanja jugoslovenskoj vojsci u otadžbini.

Uprkos herojskom držanju tokom rata, Johan je bio poznat po svojoj skromnosti. Bio je oženjen Srpkinjom, s kojom je brak sklopio 1948. godine.

U islandskim novinama iz 1965. se pojavio zanimljiv članak o detalju iz njegovog života u Rekovcu, tokom Drugog svetskog rata.

U tekstu se govori o tome, kako je u Rekovcu živelo dosta romske dece, a Nemci su i ovu populaciju, koju su tretirali kao niža bića ili životinje, prebacivali u koncentracione logore.

Jednog dana su Nemci došli do Rekovca u nameri da ih pokupe i odvedu u logor, objavile su Levačke novine.

Jedan od njih je otrčao doktoru Johanesenu da ga moli za pomoć, iako nije znao kako mu ovaj može pomoći.

Doktor je razmišljao nekoliko trenutaka i tada je zgrabio svoju doktorsku torbu i veliko parče papira, pošavši prema kući ovih ljudi. Kada su stigli, Nemaca još uvek nije bilo.

Uzeo je papir i na njemu velikim slovima napisao „Žutica, ne dodiruj!!!“ Taj papir je zatim zakucao na ulazna vrata.

Potom je jednom detetu dao injekciju, od koje je koža postajala žuća i od koje je temperatura rasla, ali nije ostavljala ozbiljnije posledice.

Rekao je porodici da se pretvaraju kako su zabrinuti za bolesno dete. Kada je dr Johanesen otišao, Nemci su stigli i opkolili kuću, kako niko ne bi mogao da pobegne. Kada su primetili upozorenje na ulaznim vratima, okrenuli su se i što su brže mogli napustili Rekovac.

Sarađivao je i sa četnicima, a potom im se i priključio. Bio je trupni lekar saniteta Komande sreza Levačkog, 1944. godine.

Nakon rata, zbog njegove četničke prošlosti, komunisti su ga skrajnuli i dr Johanes pada u zaborav. Sa porodicom je skromno živeo u selu Ratković, između Rekovca i Kragujevca.

Iako su mu kasnije ponuđena visoka politička mesta i lagodniji život, on je izabrao da živi skromno sa svojom porodicom, ne naplaćujući siromašnim porodicama zdravstvene usluge.

Tiho, zaboravljen i od državnog režima i od javnosti, umro je 28. februara 1958. godine. Njegov grob, uglavnom o zadušnicama, posećivali su seljaci, a kada su otišle i te generacije, sve je prekrio zaborav.

Ipak, njegov humanizam nije ostao nepoznat u domovini Islandu, gde je, doduše sa zakašnjenjem, objavljena njegova čitulja.

Tamošnji mediji na dve strane, 1965. godine objavili su priču o dr Johanesu, proglasivši ga srpskim Šindlerom.

Najzad, tek danas, jedna ulica u Rekovcu, pored Doma zdravlja, nosi naziv po njemu.

Irena je spasila 2.500 dece od sigurne smrti, a nacisti su joj slomili ruke i noge i učinili je besmrtnom

Izvor: Telegraf

Original Article