Srbija je vašar nominalnosti: nominalni evropski put, nominalni premijer, nominalna levica, nominalni vernici, nominalna opozicija, nominalni privredni rast… Ideja „dvomislenosti“ (što nije isto što i dvosmislenost) orvelijanska je i odnosi se na funkcionalnu neodređenost totalitarne misli.
Podela za i protiv Vučića je u dobroj meri afektivna i njeno razrešenje ne mora značiti i razrešenje nekih bitnih dilema srpskog društva. I dubinskih konfuzija, gde je Vučićevo geopolitičko „vrdanje“ samo jedna manifestacija. Uteha je da bi se te dileme, bez ovog režima, (ne) razrešavale verovatno u boljoj medijskoj i javnoj atmosferi. Moguće i u institucijama.
Svi koji su živi a devedesetih su bili za Miloševića, sad su svi za Vučića, a svi koji su živi a devedesetih su bili protiv Miloševića, sad nisu svi protiv Vučića. Kao što i svi koji su protiv Vučića (i oni koji generacijski nisu vezani za devedesete), nisu istovremeno i protiv Putina. U istraživanjima „Demostata“ popularnost Putina konstantno je velika u javnom mnjenju Srbije i prevazilazi broj glasača Vučićevog bloka, a poklapa se sa visokim brojem građana sklonih autoritarnosti. „Demostat“ u kontinuitetu nalazi da je u proseku samo trideset odsto birača u Srbiji za EU, a što znači da je toliko svesnih šta zaista znači članstvo Srbije u EU, i da se ono, između ostalog, ne može bazirati na sadašnjim nominalnim i manje nominalnim stubovima srpske politike – da ne damo Kosovo, da nećemo u NATO, da u Srebrenici nije bio genocid…
Život nije geografska karta vremenske prognoze gde je Kosovo na srpskim televizijama naravno u Srbiji. Stvarnost prokliza u simulakrum. Pre neko veče u teškoj noći poraza Piksijevih fudbalera od reprezentacije Albanije nekom se komentatoru omaklo pa je rekao da se pobeda očekivala od Subotice do Surdulice. Dok je jedan anketirani Srbin sa severa Kosova, prošle nedelje, na dan lokalnih izbora na Kosovu, na pitanje šta očekuje – rekao da očekuje da se ovo „parče“ vrati u Srbiju. Nema ni od Horgoša do Dragaša, nema ni povratka celog Kosova u teritorijalni integritet Srbije.
Ako u Srebrenici nije bio genocid kako je međunarodni sud presudio, zašto vlast umesto te konstatacije ne ispiše zidove onim što je bilo. Možete li zamisliti grafite i parole na auto-putu – „U Srebrenici se desio masovni zločin“. Ako smo utvrdili gradivo šta nije bilo, da vidimo onda šta mislite da jeste bilo.
Paradoksalno, ali većina građana Srbije u ispitivanjima javnog mnjenja ima pozitivan stav o većini NATO zemalja pojedinačno (Grčka, Italija, Španija, Slovačka, Rumunija, Mađarska…), iako NATO (i članstvo Srbije u njemu) ima vrlo nizak nivo podrške u javnom mnjenju (uključujući i Srbe s Kosova) kome su, od NATO zemalja, prihvatljivi vojnici KFOR-a iz SAD i Italije, na primer, nego iz Turske. Kao što je i bliskost Srbije sa Turskom u čijem je temelju model autoritarnog liderstva varljiva kategorija. I dovoljna je isporuka dronova Ankare Prištini da je izneveri.
Tipičan nominalan stav uočen u analizi medijskog sadržaja i govora u javnom prostoru jeste i taj da je „dve trećine čovečanstva uz Srbiju“. Nominalno (formalno) jeste, ako na primer gledate ukupan broj stanovnika svih država u svetu koje ne priznaju Kosovo. Ali kolika je suštinska korist od podrške „dve trećine planete“, kad je za Srbiju izgleda najbitnije šta misle predstavnici one jedne trećine čovečanstva (gde je i većina demokratskih zemalja). Zasada. Sudbina NIS-a, suštinski bitnog za Srbiju, na primer ne zavisi od odluke nekakve „dve trećine čovečanstva“.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE OD ČETVRTKA, 16. OKTOBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NSTORE.RS
Post Views: 24
