Šovinizma školama?

Dogodilo se i to – da se naš obrazovni sistem direktno ugleda na ruski, odnosno Putinov. Prema ministru prosvete Stankoviću, najnovija ideja države jeste da dotični sistem postane „nacionalno senzitivan“. Uzgred, nije to ništa novo i pripada 19. veku, a Putin ga je podgrejao poput Hladnog rata ili boršča u glavi.

I ministar je odmah pojasnio: „Jedan takav koncept je sproveden u Rusiji. Vrlo ozbiljno su radili na tome kako se formira nacionalna svest posredstvom tumačenja istorijskih događaja. Rusi kroz proces obrazovanja uče tri vrste istorije. Jedno je opšta istorija, drugo je nacionalna istorija i treće je istorija ratovanja da bi kroz to formirali nacionalnu svest, kao svest o potrebi da narod svoju slobodu realizuje kroz svoju državu“, naveo je. Osnovni cilj je da se kroz „kontinuirano negovanje i unapređenje kulture govora, maternjeg jezika, književnosti i umetničkog stvaranja naroda stvori patriotizam kao građanska vrlina“. Kroz određeni fond časova i skup udžbenika, fora je da se „stvori nacionalna svest kod naših đaka“ i da „na osnovu toga čuvamo nacionalni identitet, gajimo tradiciju i afirmišemo kulturu, stvaramo istorijsku svest i da pokušamo da razvijemo jedan zdrav osećaj patriotizma“, izjavio je na TV Hepiju.
Dođavola, šta je sad to? Ruski model? Istorija ratovanja? Nova predvojnička obuka? DSZ i ONO 2.0.? Šta je uopšte „patriotsko obrazovanje“, čemu to služi (a uz to i ne radi)? U pitanju jeste Putinov koncept restrukturiranja ruskog kurikuluma nakon invazije na Ukrajinu 2022. godine. NJegova suština je u izgradnji lojalnosti učenica i učenika prema državi i vojsci putem veštog koncepta „patriotizma“. Dok patriotizam može da zazvuči zgodno i seksi, suština patriotskog obrazovanja u Rusiji je u sledećem: (pre)oblikovanju nacionalnog identiteta u pravcu poslušnosti državi, vođi i naciji, zatim u militarizaciji obrazovanja, te u kontroli informacija i uopšte narativa o ratu. Konkretnije, to znači da oficiri vršljaju po školama i drže lekcije o vojničkoj hrabrosti, da se formiraju kampovi i „omladinska armija“ („junarmija“), i da se udžbenici i nastavni programi usklađuju sa državnim narativom o ruskoj istoriji i identitetu.

Ukratko, „patriotsko obrazovanje“ u Rusiji je osmišljeno u skladu sa zvaničnom političkom agendom države i partije, mahom zbog aktuelnog rata u Ukrajini. Iako mu je navedeni cilj da podstakne nacionalni ponos i lojalnost, zapravo guši intelektualne slobode i kritičko mišljenje, odnosno predstavlja golu indoktrinaciju. „Jedan vođa, jedan narod, jedno carstvo“, prosto rečeno.

A ne treba li odnarođenoj deci i neosetljivoj omladini Srbije ubrizgati malo – patriotizma i „nacionalne senzitivnosti“ u venu? Ako im već nije dovoljno, odnosno previše? Neka se malo junače i slušaju o slavnim bitkama od strane brkatih oficira, šta fali? Zaista? A kakve su naše – fizika i hemija? Biologija? Likovno i fiskultura? Brine li neko o tome? Ili samo o ćirilici i nedavnoj istoriji (ustašama i Košarama) u kurikulumima? Postoji li nacionalna tablica množenja i zašto ne? Ni nacionalna Pitagorina teorema, gravitacija ili evolucija putem prirodne selekcije. Paleontologija i arheologija. Zar i impresionizam ne pripada čovečanstvu? I sad, nisu li patriotizam i rodoljublje nešto plemenito? Zavisi kako se uzme. U pitanju jeste samo još jedna politička ideologija ili indoktrinacija, poput socijalističkog samoupravljanja svojevremeno. I koje je, uzgred, bilo neuporedivo plemenitije i humanističkije. Dok bar na papiru, političkim ideologijama nije mesto u školama. Uostalom, čim prosvetni ministar ima potrebu da naglasi „zdrav osećaj patriotizma“, to znači da postoji i onaj „nezdravi“. A hoće li naša deca umeti da razluče ta dva? Ili će pumpanje patriotizma dovesti do – šovinizma u školama, te umovima naše dece i omladine?

Jer, šovinizam je termin koji oznac?ava agresivni, militantni ili jednostavno „preterani“ patriotizam i/ili nacionalizam, odnosno posebno vatreno osec´anje o superiornosti sopstvene drz?ave i/ili nacije (najčešće nauštrb drugih država i nacija). Drugim rečima, šovinizam predstavlja fanatičnu posvec´enost i neprimerenu etničku pristrasnost, posebno u slučajevima predrasuda i neprijateljstva prema drugima i drugačijima. Termin vodi poreklo iz legende prema kojoj je teško ranjeni francuski vojnik Nikola Šoven navodno ostao fanatično veran Napoleonu i nakon njegovih vojnih poraza i abdikacije, kao i uprkos tome što nije mogao da se izdržava od vojne penzije. Međutim, ova legenda je najverovatnije izmišljena (o samom Šovenu ne postoje nikakvi istorijski zapisi) a njena funkcija je u tome da učini da nacionalizam (nasuprot šovinizmu) deluje neutralnije, prihvatljivije ili nepristrasnije. S tim u vezi, šovinizam kao koncept je isprazan, bušan i šupalj baš kao i koncept patriotskog obrazovanja.

A patriotizam? Patriotizam se obično smatra za nacionalni ponos koji se ispoljava u vidu ljubavi, odanosti ili vezanosti sa otadžbinom (patria), a ne sa etnicitetom ili nacijom. U teoriji, može da se napravi razlika patriotizma u odnosu na nacionalizam, iako je ta granica najčešće zamagljena u praksi. Po definiciji, patriotizam je u izvesnom smislu i vojno i kulturno defanzivan, dok je nacionalizam najčešće neodvojiv od želje za dominacijom ili moći. Međutim, nacionalisti neretko javno prikrivaju svoj nacionalizam i predstavljaju ga kao patriotizam, znajući da ovaj pojam nema negativnu već pozitivnu konotaciju. U osnovi i patriotizma i nacionalizma jeste etnocentrizam u različitom stepenu. A ne pitajmo šta možemo da uradimo za svoju otadžbinu – pitajmo šta ima za ručak, govorio je „autošovinista“ Orson Vels.
Jer, u bliskoj vezi sa patriotizmom može da bude i eksepcionalizam kao verovanje da je neka vrsta, država, društvo, institucija, individua ili čak i vremenski period izuzetan, te se implicitno podrazumeva i njegova superiornost.

Ideologija ili verovanja u čijoj osnovi se nalazi ideja da je neka grupa ljudi superiornija od drugih, a te grupe mogu da budu nacija, rasa, klasa, rod, etnicitet, kultura itd. nazivaju se supremacionizam. U tom smislu, drevno je „rešenje“: kada ne znaš šta ćeš sa sistemom (obrazovanja) – ogrni se u nacionalnu zastavu, a ostale optuži za nedostatak patriotizma. Pumpaj nacionalno umesto pumpanja. Pa vlasti plasiraju tezu da školski programi i udžbenici nemaju dovoljno nacionalnih sadržaja. Da je nekakav mrski Rio Tinto okupirao i bukvare. Kad ono, međutim. Svojevremeno je još prosvetni ministar Šarčević isticao da „teme i sadržaji od nacionalnog značaja“ čine 90 odsto programa srpskog jezika i književnosti, a slično je i sa istorijom, geografijom, i prirodom i društvom. Ali davaj i 99 odsto, šta će nama beli svet. Paganin Sofokle i Englez Šekspir; Španac Servantes i Francuz Kami, đavo ih latinski odneo.

Najzad, šta uopšte znači stav da je naša država lepša i bolja od drugih? Da zaslužuje posebnu pažnju i mesto u srcu, umu i preponama? Zašto i čemu to treba učiti decu? Samo zato što je naša, jer nas je tu spustila roda? Uprkos činjenicama? Zastanimo za trenutak i zapitajmo se sledeće – šta tačno fali ideji o tome da je naša država ravnopravna među drugima? Da valja poštovati i druge nacije i drugačije kulture? Gde se dede interkulturno obrazovanje ili obrazovanje za ljudska prava i demokratiju? Ma kakvi, deder rusko štovanje za državu i armiju, a ne taj kosmopolitski pederluk. Zvučaće neobično, ali razmislimo dvaput. Zašto bismo „poštovali“ samo ono što je – naše? Nije li to etnocentrizam? Čemu pogled na svet u kojem se taj svet vrti oko nas samih? Umemo li bolje od toga? Šta fali internacionalizmu umesto nacionalizma? Kosmopolitizmu umesto patriotizma? Humanizmu umesto etnocentrizma? Da formiramo kritičku, umesto nacionalne svesti? Takozvano „rodoljublje“ previđa da smo – svi istog roda, i da se taj rod zove Homo sapijens. I zato, kao što ne postoji nacionalna tablica množenja, ne postoji ni kvalitetno obrazovanje koje je – patriotsko i/ili nacionalno.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.