Skijatos: „Ostrvo koje te gleda kad prestaneš da gledaš sebe“

Kažu da ako tri puta preplivaš ispod kamenog luka na plaži Lalaria, ostaješ zauvek mlad. Ne kao metafora. Ne kao legenda. Već kao istina koju more ne želi da ti objasni. A ti, plivajući kroz to svetlo koje se lomi o stenu, ne pitaš da li je to moguće. Pitaš se zašto to nisi učinio ranije.

Skijatos te ne zapljusne, ne traži pažnju. On te obavije, polako i sigurno, kao svetlost koja ulazi kroz zatvoren prozor. Kao pesak koji ti ostane među prstima i kada se vratiš kući. Na karti izgleda bezazleno, jedno od manjih ostrva Egejskog arhipelaga. Ali kad jednom kročiš na Skijatos, shvatiš da ono što je malo na karti, u tebi zauzme ogroman prostor. Skijatos je svet sam za sebe. Mikrokosmos mirisa, svetlosti, legende i tela koje se na ovom ostrvu seti kako da diše, piše kulturizam.com.

More koje ne pita, već poziva

More na Skijatosu je igra plavih i zelenih tonova, nežno i bistro, kao da te poziva da zaboraviš svet izvan njegovih talasa. Kad brod pristane, prvi vetar koji te dočeka nosi so, borove iglice i nešto što ne možeš odmah da prepoznaš. Možda miris zaborava. Možda prvi znak da si stigao negde gde ćeš se setiti ko si bio pre svega.

Skijatos te dočekuje kao stari prijatelj — sa osmehom koji govori sam za sebe i toplinom koja se oseća u svakom koraku. Grad nije preplavljen svetlima koja blješte, već živi u skladu sa svojim ritmom, koji se pojačava leti, kada ulice ožive muzikom, smehom i mirisima taverni. Ulice su uske, kamene, obavijene raskošnim bojama bugenvilije koje vise kao gusta kosa boginje, a plavi prozori uokvireni cvećem skrivaju domaćine koji prave tiropitu – lokalnu pitu sa sirom i pevaju tiho dok razvlače testo. U srcu grada nalazi se kuća Papadiamantisa, mesto gde vreme stane, a tišina priča svoje najlepše priče. Tu ne moraš ništa da tražiš — samo da osetiš.

Tišina maslinjaka, reč mora

Ali Skijatos nije grad. Skijatos je obala. Telo. Disanje. Lalaria je najlepši udah. Do nje možeš samo brodom, i dobro je da je tako. Lepota ne podnosi lakoću dolaska. Belo kamenje, talasi sevaju kao da su napravljeni od stakla, i kameni morski luk koji deluje kao da ga je sam Posejdon postavio. Preplivaš jednom. Pogledaš iza sebe. Drugi put, zatvoriš oči. Treći put, nemaš šta da tražiš. Već jesi ono što si tražio.
Koukounaries na jugu miriše na borovu smolu i pečeni badem. Pesak je zlatan, sunce se na njemu zadržava duže, kao da mu je ovde bolje nego na drugim plažama. Tamo se sunčaš ne da bi pocrneo, već da bi se oslobodio svega što te pritiska. Voda je mirna, lenja, i pravi savršen kontrast bučnim barovima na plaži Banana, koja je deset minuta dalje i svetlosnu godinu udaljena u atmosferi. Tamo piješ koktel bos, izgubljen u muzici i vetru, dok svet oko tebe prestaje da postoji.

Skijatos je najživlji biser Sporada — arhipelaga razbacanog po severozapadnom Egeju kao da ih je neka božanska ruka prosula iz vedra neba. Oko njega su ostrva koja izgledaju kao nastavci sna: zeleni Skopelos, misteriozni Alonisos. Skijatos je početna tačka Sporada, ali i centar sopstvenog sveta. Svakog dana kreću izleti brodom — lagani, vetroviti dani na palubi, dok more prelazi iz plave u srebrnu i nazad. Skopelos će vas dočekati sa prelepim plažama obraslim borovima i crkvom na steni iz filma Mamma Mia, ali iza te razglednice krije se mesto tišine i duhovnosti, dok je Alonisos dom najstarijeg morskog parka u Evropi i redak azil za sredozemne medvede. Ipak, najnežniji dah tog sveta krije se još bliže.

Ispred južne obale Skijatosa, kao njegov mali odraz u ogledalu, leži ostrvo Tsougria, izgovara se Cukrija, ali zvuči kao pesma. Nenastanjeno, nisko, obraslo u gustu šumu, sa nekoliko plaža koje su toliko mekane, svetle i spokojne da vam se učini kao da ste zakoračili u stvarnost bez šuma. Na Tsougriji vreme ne postoji. Tamo pristaju samo mali brodići i oni koji znaju da je pravi luksuz mir. Dovoljna je jedna boca vode, knjiga i tišina koja se širi kao najfiniji parfem.

Najlepše plaže Skijatosa

I sam Skijatos, pored čuvenih Kukunarijes i Banana plaže, skriva bezbroj skrivenih svetova. Vromolimnos sa nežnim talasima i gustim senkama, Mandraki sa peskom boje ćilibara, Elia i Agistros do kojih se stiže samo upornošću — šumskim putem ili čamcem, pa možda zato i najviše nagrađuju. Na severu, gde se vetrovi pojačavaju, plaže su surovije, ali iskrenije. Tamo je more dublje, razgovor kraći, a osećaj mira snažniji. Skijatos ne nudi samo različite plaže — on nudi različite verzije vas. Ako poželiš tišinu, ostrvo ti je ne uskraćuje. Dovoljno je da skreneš sa glavnih turističkih ruta. Maslinjaci, zemljani putevi, crkvice u senci. Evangelistria, manastir koji izgleda kao da je ušuškan u knjizi, a ne u stvarnosti. Tamo su prvi put podigli grčku zastavu.

Hrana na Skijatosu nije spektakl za Instagram. Ona je spektakl za jezik i za pamćenje. U taverni uz more, tanjir ribe se ne fotografiše, već deli. Maslinovo ulje je gusto kao sunce u flaši, hleb je hrskav i topliji od pogleda konobara. Sve je domaće, a ništa ne pravi predstavu od toga. Probaj hobotnicu sa roštilja, zagrizi breskvu koja kaplje niz lakat, uzmi liker od oraha i ćuti dok piješ. Jer ćutanje je ovde nova vrsta govora.

Noću, ostrvo menja svetlo. Nema neona, nema histerije. Samo refleksije meseca na vodi, čaše koje zvone staklom, parovi koji se smeju kao da su se tek sreli. Ulica Papadiamantis se puni koracima. Muzika ne dolazi iz zvučnika, već iz prozora. Neko svira bouzouki, neko priča priču. Ti samo sediš i slušaš, jer nemaš potrebu da dodaš ništa. Sve je već rečeno.

Ostrvo koje te prepoznaje

Skijatos pamti tvoje lice jer ga ne gleda kao turistu. Ne posmatra te kroz brojeve u hotelskoj evidenciji, ni kroz stope koje ostaviš na pesku. On te gleda u trenutku kad ti prestaneš da gledaš sebe. Kad ti sunce zatvori oči, a more ti zagrli kožu. Pamti tvoj pogled dok sediš sam ispod bora i ne znaš ni koliko je sati, ni koji je dan, ali znaš da si dobro. Pamti tvoj glas dok se smeješ u taverni i ne znaš tačno čemu, samo ti je lako. Pamti te onako kako bi voleo da budeš viđen — bez očekivanja, bez uloga, bez maske. Skijatos pamti ono što zaboraviš čim se ukrcaš na avion: da si celovit i bez truda, da možeš biti nežan i u tišini, da ti nije potrebna buka da bi bio živ. I zato, kad se god vratiš — za pet meseci ili deset godina — ostrvo te prepozna. Nije mu važno da li si se promenio. Važno mu je da si se vratio.