„Simbol kiča i promašenih prioriteta“: Struka o beogradskom apsurdu – Satu na Trgu vrednom 15 miliona dinara

Aktuelna vlast je već nepopravljivo uništila kulturno-istorijski identitet Beograda rušenjem svega po čemu ga generacije poznaju. U duhu svog slogana „Brže, jače, bolje“, kojem bi na kraju adekvatnije stajalo „gore“, nastavljaju da rasipaju novac građana na tzv. „velelepne objekte“, pa ćemo tako uskoro, kako je najavio gradonačelnik Aleksandar Šapić, na Trgu Republike dobiti „beogradski sat“ koji košta 15 miliona dinara.

Čemu taj sat i na koji način bi taj iznos mogao da se upotrebi na svrsishodniji način u kulturi, pitali smo ljude iz različitih sektora.

Oni, pre svega, apostrofiraju nemar Ministarstva kulture, dok o samom satu Ivan Medenica kaže da njegov naslućeni „umetnički dojam“ već izaziva užas.

A o silnim gradilištima i nehigijenskom naselju u Pionirskom parku, kojim je Beograd mesecima blokiran, da i ne govorimo – ili bi baš trebalo.

„Ovu vlast nije sramota ničega, pa ni toga da druge zovu, u pežorativnom značenju, ‘blokaderi’, a to su oni sami“, kaže Ivan Medenica, univerzitetski profesor, teatrolog i pozorišni kritičar za Danas, podsećajući da je Trg Republike, na kojem bi trebalo da se pojavi „beogradski sat“, već dugo blokiran.

„Već je mesecima blokiran Trg Republike (bio je više puta, zbog nekoliko promena kocki, i ranije), a sada zbog toga što ili ponovo menjaju kocku, ili su rešili da ga asfaltiraju, te izvesno postave kružni tok i u njegovom centru sat čiji naslućeni ‘umetnički dojam’ već izaziva užas. Blokirali su i ceo pojas od Glavne pošte do Trga Nikole Pašića onim zlokobnim Ćacilendom, te ovim blokadama napravili jednu od najvećih saobraćajnih pometnji u centru grada. Na šta god da su potrošili petnaest miliona dinara, koje su sada bacili na novi sat na Trgu Republike, bilo bi pametnije“, ističe Medenica.

Prema njegovim rečima, iznos kojim će se platiti sat mogao bi da finansira dolazak tri strane predstave srednjeg gabarita na Bitef.

„U trenutku kada festival Bitef ne zna koja će sredstva imati, jer Ministarstvo kulture još nije objavilo rezultate konkursa za sufinansiranje – što ugrožava njegovo održavanje čak i u pomerenom terminu u novembru – ovih petnaest miliona bi mu mnogo značilo. Time bi mogao da se finansira dolazak tri strane predstave srednjeg gabarita. Na koje god kulturne sadržaje da bi se potrošili, ti milioni bi bili pametnije iskorišćeni nego ovako“, zaključuje Ivan Medenica.

Urednica portala SEEcult.org Vesna Marjanović kaže za Danas da 15 miliona dinara „nije ništa“, imajući u vidu „dugogodišnje iscrpljivanje kulturne scene, izostanak ovogodišnjeg konkursa i ponovno drastično kašnjenje rezultata konkursa Ministarstva kulture“.

„Petnaest miliona nije ništa, ali od 15 po 15, koje bacaju za svakakve gluposti, mogli bi da napabirče sredstva bar za tromesečni konkurs za kulturu, čime bi se rešile makar najurgentnije potrebe i scena imala bar minimalnu šansu da opstane“, ističe Vesna Marjanović.

Umetnica Mirjana Boba Stojadinović skreće pažnju da su budžeti za vaninstitucionalnu kulturu praktično ukinuti.

„Ovogodišnji budžeti za vaninstitucionalnu kulturu čak i na republičkom nivou su praktično ukinuti, dok je konkurs za kulturu Grada Beograda poništen, iako zakonske regulative to ne dopuštaju (po drugi put od 2020. godine). Zakon propisuje da deo gradskog budžeta za kulturu mora da se dodeli preko javnog konkursa, što sve treba da se pravda unutar sistema gradske uprave. Ko će kome i šta pravdati, kada su institucije kao što je Kulturni centar Beograda (KCB) uslovljene da sredstva za redovne programe potražuju na javnim konkursima, a tog konkursa nije bilo? Programi gradskih institucija biće redukovani jer je gradska uprava našla načina kako da im ne raspodeli sredstva iz javnog budžeta. Za sve primedbe obratite se satu na kružnom toku!“, poručuje Mirjana Boba Stojadinović.

Ona podseća i da će novi „beogradski sat“ na Trgu Republike biti četvrti časovnik na toj lokaciji.

Četvrti časovnik ns Trgu i odbrojavanje vremena

„Sat na kružnom toku biće upravo četvrti časovnik na Trgu Republike: jedan se nalazi na Narodnom muzeju, drugi na zgradi u kojoj je pozorište Boško Buha, a treći na zgradi Ratničkog doma/Dom vojske Srbije. Ako je Milenijumski sat bio postavljen da odbrojava poslednje minute do dolaska 2000. godine i novog milenijuma, a svi znamo šta je usledilo tokom te godine, da li postavljanje ovog sata takođe nagoveštava odbrojavanje vremena?“, pita se Mirjana Boba Stojadinović, osvrćući se i na izgled novog časovnika u kontekstu vremena i prostora.

„Sama estetika sata ne nosi nikakvu lokalnu autentičnost, a stilski evocira vreme industrijalizacije 19. veka. S obzirom na to da je renovirani Trg Republike pretvoren u saborno mesto za populističke sadržaje scensko-sportske vrste, postavljanje sata kandelabra na ničim izazvanom kružnom toku ispred Staklenca – privremenog objekta koji će zauvek ostati simbol Dafiment banke devedesetih godina – sve zajedno uobličuje ambijent srpskog Diznilenda: kič koji Narodno pozorište i Narodni muzej svakako ne zaslužuju“, ističe ona.

Istoričarka umetnosti i savetnica Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture Aleksandra Davidov Temerinski smatra da bi makar deo novca za „suvišan i preskup“ sat na Trgu Republike, da je usmeren na projekte za koja su tražena sredstva od Ministarstva kulture, značio da ti projekti budu realizovani.

„Kada je reč o radovima iz oblasti zaštite kulturnih dobara, država je odavno svoj posao u velikoj meri prebacila privatnim firmama, te je time – kao i u svim ostalim oblastima državnih poslova – omogućila pojedincima, odnosno firmama koje dobijaju licence na razne načine, da se bogate na račun sve slabijih institucija zaštite. Oko tri i po decenije, otprilike od početka raspada Jugoslavije, ove se institucije sistematski slabe i razgrađuju postavljanjem nekompetentnih direktora (i kada na papiru to nisu), koji dopuštaju i podržavaju proces transformacije zavoda za zaštitu spomenika kulture od prevashodno stručnih u prevashodno administrativne institucije kojima rukovode poslušnici vlasti. Uprkos tako mračnoj slici, kada je reč o sistematskom uništavanju našeg kulturnog nasleđa kojem svedočimo, kada bi makar deo novca namenjenog suvišnom i preskupom satu na Trgu Republike bio usmeren na neke od projekata za koje su tražena sredstva – a koja Ministarstvo kulture neće biti u prilici da odobri – neki od odbijenih projekata mogli bi biti sprovedeni u delo“, zaključuje Aleksandra Davidov Temerinski.