Сибир никада није исти – сваки његов житељ има своју визију
Путовања

18 јануар 2022


Александра Гузева

Russia Beyond (Getty Images; Александр Крјажев / Sputnik; Григориј Сисојев / Sputnik)

Људи који су рођени у Сибиру или дуго живе у њему причају о своме детињству, о карактеру Сибираца и специфичном начину живота у овом великом хладном региону.

Сибир је реч која подразумева много тога. Непрегледан је списак асоцијација везаних за њу, као што је непрегледна и територија која носи тај назив. Кажу да је то посебна планета, и сваки житељ је доживљава на свој начин. „Та планета има своју гравитацију, своја правила и свог председника који се зове Природа. Људи у Сибиру су упорни, широка срца, широких речи, дела и осећања…“, прича Сергеј Шаргунов, један од састављача зборника приповедака „Сибир: срећа иза планинских врхова“ (Уредник: Јелена Шубина, 2021).

Ево неколико цитата из зборника. То су изјаве познатих руских глумаца, редитеља, ТВ водитеља и писаца.

Глумица Аљона Бабенко (рођена у Кемерову)

Глумица Аљона Бабенко

Глумица Аљона Бабенко

Сергеј Пјатаков / Sputnik; Кемерово / Getty Images

Нигде и никада у животу до дана данашњег не памтим да сам толико уживала у храни као што сам уживала у детињству, у Сибиру током зиме! Врућ бељаш (то вам је када тесто загрли пљескавицу), купљен на киоску, и врео чај са шећером – прсте да полижеш!!!

<…>

Зима, недеља, устајемо као по команди у осам ујутро и идемо са татом на скијање. Возимо се аутобусом до станице „Сосновиј Бор“. Скије се премазују специјалним мазивом, у зависности од временских прилика и густине снега. Ходамо на скијама и по неколико километара, док нам не процури нос. Најлепше је када је тата испред мене, па стане и сачека ме док стигнем, а онда штапом удари у борову грану и снег се сручи на мене, а ја вриштим од радости. И спуштамо се са великог узвишења, а онда узбрдо техником „рибља кост“, раскречивши скије. И тако по сто пута заредом. Понесемо термос и сендвиче, па презалогајимо на некаквим пањевима. Код куће се вунене хулахопке, залеђене и натопљене водом, суше на радијатору. И онда мамин боршч!!! А увече телевизор са уметничким клизањем. Шта је још потребно да дете буде срећно!

<…>

Када, на пример, сретнем непознатог човека, а он каже: „Ја сам из Сибира“, то је довољно! Ја га осећам као сродну душу, и дистанца се смањује.

ТВ водитељка Татјана Лазарева (рођена у Новосибирску)

Водитељка Татјана Лазарева

Водитељка Татјана Лазарева

Јекатерина Чеснокова / Sputnik; Новосибирск / Александар Крјажев / Sputnik

Зима. Санке. Лежиш на леђима у тами, и за тренутак заборавиш да ли је јутро или вече. На небу су звезде. Оне се не крећу, али се ти крећеш. Неко те вуче. Неко у кога имаш пуно поверење и коме си послушан замотао те је у безброј топлих слојева: преко хулахопки дебеле панталоне са поставом од футера, вунене чарапе, преко њих ваљенке, обавезно мајица испод топлог бодљикавог џемпера и танка памучна марама испод топле крзнене капе. Око врата шал до самог носа, понекад и преко носа. Шал такође боцка, и због тога, неко много добар понекад између носа и шала ставља танку памучну марамицу која је увек мокра од твог топлог даха. И наравно, дебела царица-бунда од крзна цигаја овце у којој се тешко крећеш.

Драматург и редитељ Иван Вирипајев (рођен у Иркутску)

Иван Вирипајев

Иван Вирипајев

Сергеј Пјатаков / Sputnik; Иркутск / Getty Images

Родитељи су имали викенд-кућу изван града. У тајги. Додуше, близу пута. Али унаоколо је свуда била тајга. Једном нам до ограде дође медвед. Мој отац узе пушку и поче да пуца у ваздух. Видео сам медведа како бежи. Нестао је у шуми. А једном, када смо мама и ја ишли шумском стазом са корпама пуним бобичастих плодова, у сусрет наиђоше два вука. Ми гледамо њих, они нас. Мама ми шапну: „Не мрдај се, сине“. Стајали смо непокретно. Вукови су нас гледали, а затим се окренули и отишли.

<…>

Тада сам седео на ивици стене усред тајге. Постоје такве усамљене стене усред тајге. Унаоколо хиљадама километара само тајга, а ја седим на ивици високе стене и гледам у даљину. Тога дана сам са друговима много препешачио па сам се одмарао. Имао сам отприлике двадесет шест година. То је био Сибир. Ја волим тај Сибир. Он ми је као мајка [на руском је реч „Сибирь“ женског рода – прим. прев.]. Као да је крупна жена легла свим својим телом на земљу, такав је Сибир. Сибир је тело. То је простор <…> Седећи на тој стени схватио сам да где год да будем, куд год да отпутујем… Сибир ће увек бити у мени, јер сам ја део њега. Сибир је универзум.

Писац Андреј Филимонов (рођен у Барнаулу, одрастао у Томску)

Писац Андреј Филимонов

Писац Андреј Филимонов

Рамиљ Ситдиков / Sputnik; Томск / Legion Media

Од давнина је песничење било омиљена врста забаве томских доколичара. Прогнани новинари претпрошлог века (а других тамо практично није ни било све док није отворен универзитет 1888. године) сликовито су описивали на страницама губернијских новина како се недељом после цркве житељи суседних улица окупљају на групно песничење у две екипе. Млате се песницама „летњи дан до подне“, тј. док се не засите, а онда се разиђу, уморни али задовољни.

Ситуација је била отприлике иста и 1981. године, када смо се преселили у нови стан чији прозори гледају на стари град. Разлика је само у томе што ови људи пре туче нису ишли у цркву.

Писац Иља Кочергин (рођен у Москви, радио као шумар на Алтају)

Иља Кочергин

Иља Кочергин

лична Фејсбук страница; Legion Media

Вероватно човек само на северу Урала може да се попне на неки стрми превој и да са једне стране види Европу, а са друге Сибир. А на другим местима није јасно где се завршава Сибир а где почиње руски Далеки исток. Зашто је Горни Алтај у Сибиру, а Монголски Алтај није? Само за житеље Сибира који нису припадници аутохтоних народа може се рећи да су Сибирци. Бурјати, Алтајци, Тувинци или Јакути се не могу тако назвати, а и они сами за себе не кажу да су Сибирци.

У младости сам три-четири месеца живота провео у возовима који повезују Москву са Сибиром, и увек сам осећао да сам ушао у Сибир или да сам га напустио. Колико времена сам тада провео у возу гледајући кроз прозор? Мене, рођеног Московљанина, та огромна пространства су омађијала. Веома су велика и слабо насељена.

<…>

Писац Роман Сенчин (рођен у Кизилу, Тува)

Писац Роман Сенчин; Шамани чекају излазак сунца, чији први зраци означавају почетак Шагаа (нове године по лунарном календару) у Националном парку културе и рекреације, на обали Јенисеја у Кизилу.

Писац Роман Сенчин; Шамани чекају излазак сунца, чији први зраци означавају почетак Шагаа (нове године по лунарном календару) у Националном парку културе и рекреације, на обали Јенисеја у Кизилу.

Јевгениј Бијатов/Sputnik; Александар Крјажев/Sputnik

…За Туву људи већином нису ни чули, или знају само да је отуд родом садашњи министар одбране Русије Сергеј Шојгу, и да је тамо председник Путин уловио велику штуку. Али Тува је прелеп регион са веома тешком и замршеном прошлошћу.

<…>

Колико сеже моје памћење, у Кизилу су људи увек били прилично грубе нарави. Не ради се ту чак ни о међунационалној мржњи, која јесте увек постојала, и час се заоштравала, час скоро (али не потпуно) нестајала. Пре ће бити да се ту ради о саставу руског становништва, које је до краја 1980-их у граду чинило огромну већину. Овде су живели активни људи, пуни енергије.

Геолог и писац Јевгениј Попов (рођен у Краснојарску)

Писац Јевгениј Попов; Житељ села Петропавловка, Краснојарски крај.

Писац Јевгениј Попов; Житељ села Петропавловка, Краснојарски крај.

Зураб Џавахадзе / TASS; Григориј Сисоев / Sputnik

Сибирци су посебна врста грађана Русије, а фраза „богатство Русије ће Сибиром да се увелича“ уопште није обична парола. Није ствар чак ни у обиљу гаса, нафте, шуме, елемената из Мендељејевљеве таблице и дијаманата скривених у земљи, него у томе што овде људи на неки тајанствен начин умеју да недостатке овдашњег живота претворе у предности.

Једном сам се средином 1960-их обрео у забаченом селу старовераца на подручју дивље сибирске реке Подкаменаја Тунгуска, и прилично ме је зачудило што ти наводно заостали људи живе у пространим и квалитетно грађеним кућама, а у њима имају струју које тада није било ни у просвећенијим местима, на пример у многим подмосковским селима, где су људи још увек осветљавали просторије петролејским лампама. Нисам могао да верујем својим очима: богомољци су користили сепараторе и веш-машине, а воду из бунара им је вукла електрична пумпа. Сва тајна је била у томе што је власт дигла руке од њих, и они су процветали продајом рибе, кавијара и печурака туристима који плове Јенисејем, а зарађени новац нису трошили на вотку, него су га паметно улагали.

<…>

Из неког разлога ми се чини да није случајно што се Тунгуски метеорит, који је према неким хипотезама био космички брод са дошљацима из свемира у потрази за браћом по разуму, приземљио баш у Сибиру.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Најбољи текстови седмице стижу директно на вашу e-mail адресу

Проверите вашу е-mail адресу и потврдите пријаву

')
},
error: function() {
$email.val('');
alert('An unknown error occurred. Try later.');
}
});
}
});

};
initFormSubmit();

$completeButton.on('click', function (evt) {
evt.preventDefault();
evt.window.location.reload();
});
}());
Више занимљивих садржаја пронађите на
Russia Beyond на српскомOriginal Article

(Visited 1 times, 1 visits today)