Kineski predsednik Si Đinping posetio je Evropu prvi put posle pet godina, i čini se da će tu posetu iskoristiti kako bi pokušao da olabavi zategnute odnose između SAD i starog kontinenta. Sijev izbor spao je na tri zemlje – Francusku, Srbiju i Mađarsku – i taj izbor nimalo nije nasumičan, jer sve one, u manjoj ili većoj meri, pomalo “iskosa” gledaju na američko posleratno uređenje sveta, i sa Kinom, kao svojevrsnom protivtežom tome, žele da ojačaju ekonomske veze.
U trenucima kada odnosi Kine i većeg dela Evrope dolaze do usijanja – kako zbog toga što se Kina u rusko-ukrajinskom ratu priklonila Rusiji, tako i zbog njenih špijunskih aktivnosti koje su nedavno dovele do hapšenja četiri osobe u Nemačkoj i krhke demokratije unutar same zemlje – Si, koji je juče stigao u Francusku, želi da demonstrira rastući uticaj svoje zemlje na starom kontinentu i teži pragmatičnom približavanju. Takođe, Sijeva poseta staviće na test i delikatni balans Evrope između Kine i SAD, a u Vašingtonu će na nju bez sumnje gledati kao na nimalo suptilan pokušaj Sija da “zavadi” zapadne saveznike.
Dolazak u Srbiju Si je isplanirao tako da se poklopi s 25. godišnjicom NATO bombardovanja kineske ambasade, do kog je došlo 7. maja 1999. godine i u kom su pogunila tri kineska novinara. Iako su SAD kasnije priznale da je do napada došlo greškom i iako su Kini uputile izvinjenje, pogibija novinara izazvala je proteste oko američki ambasade u Pekingu.
“Za Sija je boravak u Beogradu veoma ekonomičan i elegantan način da nametne pitanje da li su Sjedinjene Države zaista ozbiljne po pitanju međunarodnog prava“, kaže za Njujork tajms Janka Ertel, direktorka programa za Aziju pri Evropskom savetu za spoljne odnose u Berlinu. Kineska vlada je nastavila da obeležava sećanje na napad na kinesku ambasadu u Beogradu, koristeći ga neretko i kao povod za osudu “zapadnjačkog licemerja i maltretiranja”.
“SAD sebe smatraju liderom čitavog sveta, a Kina pokušava da ospori njihovu hegemoniju“, rekao je Tu Sinkuan, dekan trgovinskog instituta na Univerzitetu za međunarodno poslovanje i ekonomiju u Pekingu, dodajući da “Evropska unija nema hegemonistički način razmišljanja”.
Zvanična doktrina Evropske unije Kinu definiše kao „partnera za saradnju, ekonomskog konkurenta i sistemskog rivala“. To možda zvuči kontradiktorno, ali razlog leži u tome što je kontinent rastrzan između toga kako uskladiti ekonomske prilike u Kini sa rizicima nacionalne i sajber bezbednosti.
Kineski ministar spoljnih poslova Vang Ji izjavio je u martu da je takva evropska formula neizvodljiva.
“To je kao da vozite automobil i na raskrsnici naiđete na semafor na kom su sva tri svetla uključena u isto vreme”, rekao je Vang. “Kako onda nastaviti vožnju?”
Si bi zato sada voleo da samo zeleno svetlo ostane uključeno.
U tom smislu, prva i najvažnija stanica na Sijevom evropskom putovanju svakako je Francuska, čiji predsednik Emanuel Makron često ističe golističku tvrdnju da Evropa „ne sme da bude vazal SAD“. Makron insistira na tome da opstanak Evropske unije zavisi od „strateške autonomije“ i razvoja vojne otpornosti koja će dovesti do toga da ona postane „sila“. On odbacuje pojam „jednake udaljenosti“ i balansiranja između Kine i SAD – iako je Francuska jedan od najstarijih američkih saveznika – ali istovremeno želi i da mu opcije budu otvorene.
I sve je to muzika koju Sijeve uši i žele da čuju.
“Makron pokušava da utaba treći put u globalnom haosu današnjice“, rekao je Filip Le Kor, istaknuti francuski stručnjak za odnose sa Kinom. “On pokušava da pređe tu tanku liniju koja postoji između Kine i SAD kao dve najdominantnije supersile.”
Pre nešto više od godinu dana, Makronova poseta Kini okončana je kinesko-francuskom deklaracijom o “globalnom strateškom partnerstvu“, a francuski lider zvonio je na sva zvona o “multipolarnom“ svetu oslobođenom “blokovskih podela“ i “hladnoratovskog mentaliteta“.
Iščekivajući Sijevu posetu, Francuska je Kinu nazvala velikom silom i izrazila nadu da će Peking prilikom održavanja veza sa zapadom poseban akcenat stavljati upravo na Pariz. Makron će tako danas na večeri ugostiti Sija, i čini se da hemija između njih dvojice leži u zajedničkom verovanju da je posleratni poredak prohujao s vihorom i da sada mora biti zamenjen nekim novim koji će u obzir uzeti sve promene u odnosimam moći do kojih je došlo.
U proteklih šest meseci Makron je posetio i Indiju i Brazil, nastojeći da tako od Francuske načini posrednika između BRIKSA (koji uključuje i Kinu) i zapadnih sila. U vreme rastuće napetosti između “globalnog juga“ i zapadnih sila, Makron Francusku vidi kao nekakav most.
A onda će Si pariške kapije zameniti Beogradom i Srbijom, čiji je Kina drugi najveći trgovinski partner, pa potom i Mađarskom – dvema državama koje su obe priklonjenije Kini i istoku nego SAD.
Međutim, ako izuzmemo ova dva prijatelja Kine, između Evrope i Pekinga i dalje postoje kolosalne razlike, prvenstveno u ekonomskom smislu, jer je Kineska ekonomija oko 15 puta veća od ekonomije EU.
Prošle jeseni EU je otvorila istragu o tome da li su električna vozila proizvedena u Kini imala koristi od nepravednih subvencija, a odluka se očekuje ovog leta. To je izazvalo tenzije između Pekinga i sa Nemačke, čije prisustvo na kineskom automobilskom tržištu daleko prevazilazi prisustvo drugih evropskih zemalja (o tome dovoljno govori podatak da upravo iz Kine dolazi najmanje polovina ukupnog godišnjeg profita Folksvagena).
Nemački proizvođači sa fabrikama u Kini strahuju da bi svako nametanje evropskih carina moglo da utiče na njihov izvoz iz Kine, ali i da izazove odmazdu.
Pored Makrona, pariškim razgovorima sa Sijem pridružiće se i predsednica Komisije Evropske unije Ursula fon der Lajen, a treba spomenuti i da je Olaf Šolc, čiji su odnosi sa francuskim predsednikom poprilično zategnuti, prošle nedelje večerao s Makronom. Prema pisanju NYT, sve je to samo deo pokušaja stvaranja ujedinjenog evropskog fronta – stvaranja koje je uvek, ruku na srce, prilično neuhvatljivo i nerazmrsivo.
Evropski bes prema Rusiji najveći je u državama koje su joj najbliže, kao što su na primer Poljska i druge baltičke zemlje. One su možda najčvršće vezane za SAD, ali i najopreznije u sklapanju savezništva s Kinom zbog toga što Peking nikada nije osudio agresiju na Ukrajinu.
Makron veruje da je kineska uloga u okončanju rata u Ukrajini ključna. Samo Peking, prema francuskoj analizi, može da izvrši pravi pritisak na Vladimira Putina. Glavni problem, baš kao što je to bio i prošle godine tokom Makronove posete Pekingu, jeste to što je Kina pokazala nedovoljno ili čak nimalo sklonosti da to učini.
“Teško je zamisliti još jednu diskusiju o Ukrajini“, rekao je Fransoa Godeman, specijalni savetnik i stalni viši saradnik Instituta Montenj u Parizu, o razgovorima između Makrona i Sija. „Te kockice su već bačene.“
Ipak, nema sumnje da će Makron ponovo pokušati da pridobije Sijevu podršku uoči mirovne konferencije koja će se sredinom juna održati u Švajcarskoj. A ako se čitava situacija malo podrobnije osmotri, čini se i da će Sijevu posetu Makron pokušati da iskoristi za unapređenje agende koja garantuje relevantnost Evrope u narednim decenijama.
“Sve dok se Kina i Evropa udružuju, neće doći do blokovske konfrontacije, svet se neće raspasti i neće doći do novog hladnog rata”, kaže Vang, kineski ministar spoljnih poslova.
I uprkos svim fundamentalnim razlikama koje postoje između Kine kao jednopartijske države i zapadne liberalne demokratije, čini se da lideri Francuske, Srbije i Mađarske taj stav Kine potpuno prihvataju.
Post Views: 7
