Sedim u čekaonici na onkologiji i vrtim Tinder.

Da nije tužno, bilo bi smešno.

Nekom dekici u invalidskim kolicima pored mene je loše. Žena ga namešta da bolje sedi. Guši ga, kaže.

I mene, mislim se.

Ali to me ne sprečava da svajpujem. Levo, levo, levo. U većini slučajeva je levo.

Starija žena pored mene ima maramu na glavi umesto kose. Osećam se loše što sam imala ludačku sreću da zadržim svoju. Žao mi je i nje, i dekice koji se guši i njegove žene.

Ali govorim sebi da moram da se fokusiram na sebe.

Jer – prosto moram.

Prošle godine sam operisala rak, saznala zašto se kaže isplakati dušu i nastavila da dišem kako umem. Tada sam razumela i da pravde nema, da je život džungla, a onkologija jebena džungletina.

Levo, pa opet levo. Vidi ga ovaj kakvu je fotku stavio, pa nije normalan. Naravno levo.

Imam četrdeset godina i nemam partnera ni decu. U mojim godinama, to više nije dečko, to je partner. I ja više nisam devojka nego sam žena koja brže-bolje mora naći nekog da sa njim provede život.

Onog sa kim se prave mala deca i kupuje stan na kredit. Na honeymoon fazu maltene mogu i da zaboravim. Moram da tražim partnera koji hoće sve i odmah, a još plus da razume moj rak i mene.

Levo, pa levo.

Ni ja ne razumem rak, evo najiskrenije. Ni ja ne bih svajpovala desno na nekog ko bi – kao ja – rekao: ej, slušaj, imam rak, ali vrlo moguće da će biti sve okej, mada možda i neće. Ne znam da li mogu da imam decu, ne znam ni koliko ću živeti i da nećeš isto ovako morati da me guraš u kolicima.

Nije baš reprezentativan bio za Tinder, zar ne? A meni je malo potrebno za levo, a kamoli sa takvom pričom.

Prozivaju me. Doktorka zapisuje moje nalaze, a ja dobro znam da ne smem da progovorim da je ne naljutim ili ne-daj-bože kažem nešto pogrešno.

Dok ona kuca na tastaturi, ja krišom gledam u telefon.

Piše mi izvesni Nemanja na Tinderu.

On je bio jedna od retkih opcija za desno. Ima mesnate usne koje bih rado poljubila i šućmuraste oči.

Pita me gde sam to na slici koju sam stavila kao profilnu.

U Kopenhagenu kažem i vidim da je njegova iz Barselone.

Kaže da radi za neku dizajnersku agenciju i postavlja mi pitanja… Volim ljude koji postavljaju pitanja i slušaju.

Ti ljudi, uglavnom, nisu doktori sa onkologije.

Moraćeš na još jednu operaciju ako želiš da zadržiš matericu, čujem kako mi govori doktorka i nastavlja da kuca.

Pošto se materice ili zadržavaju ili, pa… ne zadržavaju.

Nemanja i ja pričamo o moru. Šaljem mu link do sunčanog stana sa terasom u centru Rovinja. Kažem da može da me poseti kad ga iznajmim na leto.

Moraš po uput iz doma zdravlja i potrebna su ti dva davaoca krvi na dan operacije.

Šaljem Nemanji svoj broj.

Zamišljam vrelinu avgusta, njegovu šaku preko moje i miris soli.

Unapred znam da nikada neću spustiti usne na njegove.

Hvala Vam doktorka.

Da nije tužno, bilo bi smešno.

Autor: Ana Gord

5 pravila koja morate znati na društvenoj mreži za muvanje

Original Article