„Rusija nema većeg neprijatelja od sopstvenog naroda“: Zašto plan Kremlja o povećanju nataliteta ne funkcioniše?

Izgleda da Rusija nema većeg neprijatelja od sopstvenog naroda — naroda koji je, izgleda, odustao od razmnožavanja, piše The Moscow Times.

Kremlj je zabranio „propagandu bez dece“, daje novac trudnim učenicama i sa svake crkvene propovedaonice poručuje ženama da je njihova istinska sreća da ostanu u kuhinji i trudne.

Ipak, stopa rađanja nastavlja da opada, obarajući prethodne sumorne rekorde.

Možda je najživopisnije priznanje nemoći vlasti to što su demografu Alekseju Rakši — koji već dugo objašnjava da je državna demografska politika pogrešna — dodelili oznaku „stranog agenta“ pod jubilarnim brojem 1.000.

Rakša tvrdi da nije efikasno plaćati ženama da rađaju ranije, jer mlađe majke uglavnom ne rađaju više dece kasnije.

Naprotiv, treba im plaćati za narednu decu — i to neće biti jeftino: oko dva miliona rubalja (oko 25.000 dolara) po detetu.

Nije potrebno biti stručnjak da bi se shvatilo da majka koja je i sama još dete, decu često doživljava kao gubitak mladosti, šanse za obrazovanje i karijeru.

Takve trudnoće uglavnom nisu planirane, a deca često neželjena i nevoljena. Pošto je izgubila šansu da se ostvari u životu, mlada žena može odlučiti da je imati još dece — prevelik trošak.

Rasprava o gluposti državne demografske politike deluje besmislena, jer iza nje stoji cinična računica. Guverneri mogu da se pohvale privremenim skokom nataliteta u svojoj oblasti, čak i ako iza toga ne stoji stvaran uspeh.

Devojčice ne ostaju trudne zbog novca, već zbog nedostupnosti kontracepcije i nedostatka seksualnog obrazovanja. Za nekoliko godina, svi ovi potezi će se pokazati kao promašaj. Ali tada će ljudi koji su za to odgovorni već otići dalje.

Mnogo je zanimljivije razgovarati o tome šta bi, osim materijalnih podsticaja, moglo da izazove stvarni, dugoročni i održiv porast nataliteta. Savremena istorija pokazuje da je to moguće samo ako se učine pristupačnijim stanovanje i briga o deci.

Godine 1947. američka kompanija Levitt & Sons predstavila je skromnu kuću sa dve spavaće sobe i potkrovljem koje se moglo pretvoriti u još dve sobe.

Bile su jeftine, a ratni veterani mogli su ih kupiti uz popust. Ove Levittove kuće masovno su građene 1950-ih i širile su se predgrađima američkih gradova.

Vilijam Levit je verovao da svojim kućama vodi borbu protiv komunizma. Po njegovom mišljenju, čovek koji poseduje sopstvenu kuću nikada neće simpatizovati ideologiju koja želi da ukine privatnu svojinu. Ali njegova najveća zasluga bila je u demografiji SAD — upravo u tim jeftinim i uniformnim kućama počeo je baby boom.

Sasvim je očigledno da je nedostatak stambenog prostora jedan od najefikasnijih načina da se smanji broj rođene dece.

U jednosobnom stanu možete imati jedno dete, najviše. U garsonjeri nijedno. U dvosobnom možda dvoje — ali biće tesno i neudobno.

Imati više dece dodatno opterećuje porodični budžet, što čini preseljenje u veći stan ili kuću još težim.

Život u pristupačnoj dvosobnoj kući kojoj se lako mogu dodati još dve sobe omogućava mladim parovima da šire porodicu bez potrebe da traže novi dom.

Još jedna domišljata — možda i nenamerna — stvar koju su Levitovi postigli bilo je to što su normalizovali sliku porodičnog života iza bele ograde, u predgrađu, sa dvoje ili troje dece.

Danas neki Amerikanci tu konvenciju opisuju kao „toksičnu“: žene su bile prisiljene da se vrate u dom da bi oslobodile radna mesta za veterane, a ispunjenje im je bilo ponuđeno kroz ulogu „savršene domaćice“. To jeste izazvalo probleme kasnije, ali u tom trenutku, doprinosilo je baby boom-u.

Danas u Rusiji ima onih koji podržavaju ideju stvaranja takvih predgrađa. Međutim, do sada su svi pokušaji ostali ograničeni na pojedinačne inicijative u nekim regijama.

Razlog za to je jednostavan: nedostaci takvih naselja su očigledni — nedostatak društvene infrastrukture i loša povezanost javnim prevozom.

Pored toga, većina ruskih žena nema ni mogućnost ni želju da postanu domaćice. Tome se protive savremeni rodni odnosi, nemogućnost da se preživi od jedne plate i nesigurna finansijska situacija u slučaju razvoda.

Ipak, moguće je naučiti iz američkog iskustva, npr. radikalnim smanjenjem cena stanova i olakšavanjem otplate hipoteka. To bi zahtevalo uključivanje građevinskih firmi.

Gradnja velikih naselja sa zajedničkim prostorima i povezanošću javnim prevozom jeste moguća, ali je daleko manje profitabilna od izgradnje još jednog „ljudskog mravinjaka“.

Rusija može poći stopama Skandinavije i postati zemlja u kojoj samo bogati mogu imati više dece.

Kao i u Rusiji, u mnogim skandinavskim porodicama srednje klase oba roditelja rade, a žena često zarađuje više.

Takve porodice mogu sebi priuštiti dadilju ili privatni vrtić. Radost majčinstva se u tom kontekstu ne izražava neprekidnom brigom o detetu, u životu ispunjenom presvlačenjem pelena, hranjenjem, kuvanjem i čišćenjem. Ponekad bake uskaču kao bebisiterke, ali to je sve ređe — zbog povećanja starosne granice za penziju i zdravstvenih problema starijih članova porodice.

Bogatije porodice sa brojnijom decom same po sebi nisu problem. Naprotiv — šta može biti bolje od više dece koja odrastaju obrazovana i zbrinuta u imućnim domovima?

Problem je u tome što ruske društvene bolesti sprečavaju prekid sadašnjih negativnih trendova. Podsticanje ranih trudnoća (uz istovremeno uskraćivanje pristupa kontracepciji i bezbednom abortusu) dovodi do toga da najsiromašniji slojevi društva postaju sve marginalizovaniji. Time postaje još teže obezbediti da ta deca imaju dostojanstveno i stabilno odrastanje.

Sovjetski slogan „ti rodi, država će da se brine“ doveo je do užasnog broja dece koje su roditelji predavali u domove za nezbrinutu decu.

Posledice ovog obezvređivanja porodičnih odnosa i danas su prisutne. U isto vreme, današnje žene i majke se podstiču da šalju muževe u rat u zamenu za novac. Stopa rađanja se, uzgred, nije ni povećala.

U novijoj istoriji Rusija je imala samo dva „baby boom-a“: posle 1945. godine, kada su porođaji odloženi zbog rata konačno realizovani, i 1969. godine, kada su žene dobile plaćeno porodiljsko odsustvo — po 8 nedelja pre i posle porođaja.

U međuvremenu, na Zapadu se razvija novi trend — kasno rađanje. Žene starije od 40 godina, koje su već izgradile karijeru i finansijsku stabilnost, koriste vantelesnu oplodnju ili surogat-majke ako ne mogu da zatrudne prirodnim putem.

Međutim, te žene obično imaju jedno ili dvoje dece, što ne rešava problem smanjenja nataliteta. Ipak, ovaj trend znači da će žene koje ranije možda nikad ne bi imale decu — ipak odlučiti da rode.

Iako je trend još uvek nov i nije jasno koliko će potrajati, on pokazuje jedno: žene nisu „izgubljen slučaj“, kako tvrdi ruska propaganda. One su i dalje spremne da rađaju — ali nisu spremne da žrtvuju sebe zarad društva koje im ne nudi sigurnost, podršku ni poštovanje.