Fotografija: Igor Pavićević

Postoji teza, koja se i u vašoj knjizi pominje, kao opravdanje za Goli otok – da ga nije bilo, cela Jugoslavija bi bila Goli otok. Postoji i priča da je Ranković navodno bio šokiran kada je video u šta se to pretvorilo, pa su uslovi posle toga u logoru malo poboljšani. Imate li utisak da je nivo represije u logoru posledica nečega što se otrglo kontroli ili je od početka tako zamišljeno?

Mislim da je to kombinacija dve stvari. Ti ljudi su bili redom boljševici, staljinisti po svojoj doktrini, ljudi koji su izašli iz rata i kao takvi naviknuti na nasilje.

Nasilje na Golom otoku je amalgam političke kulture koja je vladala i stvarne panike da će doći do sovjetske intervencije. Jugoslovenski komunistički vrh je očekivao da će biti napadnuti od Sovjeta, to je činjenica. A mi na iskustvu iz devedesetih znamo šta donosi ratna histerija. U toj panici radikalizam je bio usmeren prema onima koji su bili „za“ tu drugu stranu koja će napasti, za Sovjete.

To naravno ne opravdava šta se dešavalo. Do nekog nivoa se može probati razumeti argument zamenika upravnika Golog otoka Ante Raštegorca koji je u razgovoru s Vladimirom Dedijerom rekao: „Da nije bilo Golog otoka, cijela Jugoslavija bi bila Goli otok.“ Ta teza sadrži određenu dozu realnosti, jer da su Sovjeti pobedili sigurno bi bili neki logori za titoiste, to su pokazale i serije antititoističkih procesa u Rumuniji, Bugarskoj, Mađarskoj, Albaniji… Ali to naravno ne objašnjava do kraja zašto se tako brutalno udarilo na svoje sunarodnike i drugove. Staljinizam, šta drugo.

A da li je to brutalno iskustvo Golog otoka i suočavanje sa tom brutalnošću dovelo do stvaranja „lajt“ verzije, ili „koka-kola“ socijalizma u Jugoslaviji?

Mislim da jeste, utoliko što je Jugoslavija nakon 1956, ali i za vreme sukoba sa SSSR-om našla partnera u Zapadu. U skladu s tim je išao talas zapadnog kapitala i kulture koji su probili u Jugoslaviji.


Onda smo dobili „neki tamo“ rokenrol, pa neke mini-suknje, umetnost koja nije strogo kontrolisana…

Postoje tendencije u istoriografiji i u javnosti koje naglašavaju „liberalni“ sistem u Jugoslaviji. U redu ako je kontrapunkt Ukrajina ili Rusija u Sovjetskom Savezu, ali treba tu voditi računa o nijansama koje su jako izražene.

Pojedini apologeti nasleđa socijalističke Jugoslavije previđaju da ta nazovimo liberalnija verzija socijalizma sadrži jednu drugu stvar, a to je – rokenrol je moguć dok god ne predstavlja pretnju monopolu partije. Može rokenrol, ali ako nije angažovan. Mini-suknja nikog nije ubila, zar ne? Apstraktna umetnost, zašto da ne? Ne mora biti samo suvi socrealizam – partizan sa bombom, može da prođe Vojin Bakić ili Džamonja, neka apstraktna forma. I to daje privid slobode, ali ja ne bih preterivao u dokazivanju velike liberalizacije ili „ne daj Bože“ demokratizacije, jer kad je nešto za vlast predstavljalo ozbiljnu pretnju, tada se pokazivalo njeno staljinističko lice. Kada studenti protestuju, hapse ih i šalju u zatvor, ili kada Dragoslav Mihailović objavi „Tikve“, komad se skida sa repertoara. Setimo se samo Đilasa. Drugim rečima, komunisti su shvatili da je estetika nevažna. Sadržaj se kontroliše. Osamdeste su pokazale sve ove kontradikcije na grub način.

CEO TEKST ČITAJTE U NOVOM NEDELJNIKU KOJI JE NA KIOSCIMA OD ČETVRTKA 12. JANUARA. DIGITALNO IZDANJE DOSTUPNO JE NA NSTORE.RS

Originalni tekst