IgaBiva
Galder Gaztelu-Urrutia je reditelj koji je snimio jednu od najboljih, ali i najmračnijih distopija, pa, usudio bih se reći… svih vremena. U pitanju je film El hoyo iz 2019. godine, o kome sam pisao The Platform – Film koji opominje čovečanstvo. Izgledalo je tada da je svet u ovom Baskijcu dobio veličanstvenog autora, čiji će filmovi svojom provokativnošću nadograditi našu sudbinu. Međutim, godine 2024. usledio je prilično besmislen nastavak njegovog remek-dela – El hoyo 2 – a da bi ta godina bila „krunisana“ i još jednom, pa, mogu je nazvati „ubogom“ distopijom – Rich Flu, tek jedva malo manje „ubogijom“ nego što je prokazani nastavak…
Zapravo, Rich Flu ima veoma obećavajući sinopsis – priča je to o svetskoj kataklizmi usled nove pandemije, koja zahvata isključivo bogate ljude, i to najpre one najbogatije, a zatim „po redu“. Bogati postaju meta i zatvaraju se u karantine, da bi se sprečilo širenje zaraze. Svet, čak i oni siromašni, zapada u paniku, niko više ne želi da poseduje materijalne vrednosti. Naša glavna junakinja poimenu Lora Palmer (!), filmski producent, tako postaje izbeglica, u nameri da spase svoje ćerku, na kraju se čak obrevši i u Africi. Njeno propadanje je simbol rasprskavanja iluzija, njen brak je pred razvodom, a svi kontakti i prijateljstva, uključujući i porodične veze, nestaju jedni za drugim…
Međutim, ono što nam je Gaztelu-Urrutia ponudio u realizaciji, daleko je od uspešne svrsishodnosti. Čak i sam scenario pati od nedoslednosti, već na startu potpuno urušivši doživljaj. Tako, na primer, prisustvujemo scenama koje nisu u rangu čak ni s filmovima treš-produkcije (a kamoli B), pa tako avioni lete u vazduh u eksplozijama nedostojnim specijalnih efekata iz kućne radinosti, a glavna junakinja izlazi iz aviona na smrznuto tle Aljaske usled snežne oluje u letnjoj haljinici (kasnije, u istoj toj haljinici izlazi i na verandu snežnog skloništa). Onda prisustvujemo nekom čudnom sastanku svetskih bilijardera u toj bestragiji, sazvanom ko-zna-zašto baš tu, uz likove koji se kasnije gube u filmu (osim jednog totalno nebitnog). Dodajte tome još nekoliko likova koji se pojavljuju u filmu, a zapravo su i oni totalno nebitni, od ličnog asistenta glavne junakinje Lore Palmer (!), pa do razmaženog sina glavnog bogatuna, i dobićete skoro dva sata apsolutno pogrešno postavljene prezentacije onoga što je moglo da bude zanimljiva satira o „bespredmetnosti ljudskog postupanja u vremenu sadašnjem i oprosta njegovih grehova“ (da, tu je i priča o odnosu „uspešnih“ prema majci, izbeglicama, svetskom siromaštvu, bla… bla…).
Ako prvi deo filma i izdržite, pre svega na konto svoje SF-kataklizmičke atmosfere, drugi deo, onaj kada naša Lora postaje izbeglica, apsolutno pada u očaj, dosadu i jeftinu simboliku, potpuno narušivši bar malo dinamike koja je postojala. Tako film, valjda zamišljen kao SF distopija, upada u zamku izbegličke drame, koketirajući s već viđenim u sijaset viđenog na ovu temu, potpuno zanemarivši žanr kojim je trebalo da se dopadne publici.
El hoyo ostaje eonima nedosegnut, a Gaztelu-Urrutia gubi kredite…
