Repres(al)ija

„Kome zakon leži u topuzu, tragovi mu smrde nečovještvom“. Poznat navod neumrlog vladike Rada. I veoma poučan.

Ima onih što nikako da nauče lekciju. Batinom, pretnjom i progonom se ništa ne postiže. Osim gneva, otpora i reakcije.

Hapsiti ljude zato što su hteli da zaustave železnički i putnički saobraćaj na određeno vreme, ekspresnim osudama na zatvorske kazne, cinični istupi najviših nosilaca vlasti samo mogu dodatno ražestiti narod.

Na kraju su pušteni. Iz moranja, ne iz ubeđenja.

Kad se okupi pedeset hiljada ljudi u protest protiv vlastodržačke namere, onda razborit čovek stavi prst na čelo.

I razmisli o razlozima tako masovnog bunta. Potom deluje pomirljivo, kompromisno i razumno.

Ne tera se s pedeset hiljada građana mak na konac. Ne inati se. Ne navaljuje se i ne insistira na svojoj odluci.

Ako je znatan broj stanovništva prema nekom planu neraspoložen, nije preporučljivo uterivati neraspoloženima strah u kosti.

No, ova vlast nikad umnosti nije imala. Ona jedva čeka priliku za navijačko nadjačavanje, pesničenje, obaranje ruku. Ovu je zemlju podelila na njih i na nas. Na svoje sledbenike i svoje neprijatelje.

Njihova strana i suprotna strana. Podelila nepomirljivo. Nefer. Nepametno.

Ne valja im posao. Ćorav im je. Na oba oka.

Zaneli su se u svojoj apsolutnosti, svojoj neograničenoj moći, sili kojom komanduju. Udaraju na svakog ko misli drugačije od njih. Napadaju, vređaju, optužuju.

Tako je uvek kad beslovesni dođu na vlast. Beslovesni i limitirani. Koruptivnost se, u njihovom slučaju, podrazumeva.
Srljaju u autizam. Diktat. Samodržavlje.

Teror je sledeća stanica. Videćeš, poštovani čitaoče. Pokrenuta spirala državnog nasilja, teško staje. Retko kad. Najčešće se ubrzava do kovitlaca. U svoj vrtlog vuče sve više ljudi. Svako će biti obeležen kao rušitelj, plaćenik, izdajica.

Jedino su režimlije čiste. Doboronamerne i požrtvovane. Uz pomoć specijalnih jedinica, naoružanih bandi, svakojakih bezbednjaka. Tužilaca i sudija vernih vlastima.

Slugeranjama i poltronima. Beskičmenjacima. Pojedinaca bez morala i savesti. Bez integriteta i poštenja.

Loše je što se ovoliko zaoštrilo. Veoma loše. I za nas, i za njih, i za Srbiju. Ko to ne razume, ništa ne razume.

Ne dozvoljavam da iko tvrdi kako ovu zemlju više voli od mene. Ili od ma kog subotnjeg demonstranta.

U Beogradu i širom Srbije. Ne dozvoljavam nikom. Onaj što se mnogo hvali srpstvom i busa u srpske grudi, meni je najsumnjiviji.

Patriotizam se podrazumeva. Poput svake istinske ljubavi.

Čim se razglasava na talambase, uz prangije i fanfare, svakodnevno ponavlja u javnosti, po televizijma i organizovanim skupovima, počinjem da se pitam.

Što je ovaj zapeo s tim praznoslovljem o državi i narodu? Pa vergla bla, bla, bla… K’o Švaba tra, la, la… Šta hoće? Šta je u stvari naumio?

Tobož voli Srbiju, ali još više voli Srbe da mrcvari. Građanke i građane. Seljanke i seljake. Goni ih i tamniči. Baš lepo. Pravi primer nacionalnog osećanja. LJubi rod svoj, a pogrdnim ga imenom zove.

Najopasniji je vlastodržački kriminal. To se događa onda kad vršilac vlasti ili institucija države krši zakon. Tad nema nikog, nikakvog autoriteta, što bi ih u tome sprečio i priveo pravdi. Naterao na poštovanje propisa.

Nikog da im izrekne kaznu. Krivičnu sankciju. Makar da im pripreti primenom zakona.

U autoritarnim porecima, u današnjoj Srbiji recimo, postoje dve vrste građana. Postoje oni koje vlast štiti od zakonske odgovornosti i oni što nedužni čame iza rešetaka.

Oni kojima se sve može i sve prašta i oni što su unapred žigosani i zlostavljani. Pristojnim rečnikom, to se naziva selektivnom pravdom. Gola represija iz naslova ovog teksta, deluje mi prikladnije.

Glavno je pitanje ovo: Dokle ćemo trpeti? U kom trenutku će ljudima pući film? Koliko će još trajati narodno nošenje jarma?

Koliko primećujem, strpenje je na izmaku. Na ivici. Na rubu pameti, Krležinim rečima. Poslednji događaji o tome svedoče. Zahuktava se lavina građanskog nezadovoljstva. Ogorčenosti. Nepristajanja.

Popuštalo im se, uzmicalo i odstupalo dok nije dogorelo do nokata. Stiglo se do zemlje, vode i vazduha.

Nema više prostora za povlačenje. Prosto nema. Saterani smo, to jest saterali su nas, do samog zida. Do zida iza kog budućnost ne postoji.

I sve to ludilo, svi progoni i hapšenja, sve za šezdeset godina. Toliko je predviđeno vreme za kopanje litijuma. Za toliko rezervi ima.

Već ranije pisah o tih šezdeset godina. Ama, moram još jednom. Iskreno, to u ovu moju glavu ne ide. „Klati vola za kilo mesa“. Surovo, ali tačno.
I Miloševćev režim je bio ogrezao u zlu.

Prvo je pendrečio i zatvarao. Mahao motkom i slao siledžije, policiju i uhode. U završnoj, najpatološkijoj fazi počeo je uklanjati protivnike: Vuk Drašković, Slavko Ćuruvija, Ivan Stambolić… Ubijani su i njegovi: Žika Petrović, Kundak, Pavle Bulatović, Badža…

Ne zaboravimo. Vlasti su u ovoj Srbiji navikle na nasilje. Nasilje i tiraniju. I mi smo se navikli. Kad se množi toliko puta, ljudi oguglaju.
Gospode dragi, pa pokolji u Ribnikaru i Mladenovcu izvršeni su pre jedva godinu i po dana! Sudski procesi se otežu, komplikuju, obesmišljavaju.

Nije bilo ni iskrenog pokajanja, samospoznaje, griže savesti. Ni žalosti, ni odgovornosti. Ni za njih, ni za aleksinačke rudare, ni za poginule u tzv. „namenskoj“ industriji. Gažene na pešačkim prelazima.

Ni za kog ko je nevino stradao. Izvinjenja ima za počinioce, vinovnike, krivce. Za njihove potomke što šenluče po Srbiji i seju smrt.

Za obične ljude ni samilosti nema.

Demontranti su, zna se odavno, najgori ološ. Oni što dižu glas, što se ne povinuju naredbi, što se bune i marširaju protiv vlasti – ti su otpad ovog naroda. Izrodi. Zato što ne aplaudiraju, ne kliču i ne dive se. Što misle svojom glavom, što neće rudnike na svojim imanjima. Što hoće slobodu i pravo na neslaganje.

Svaka arogantna vlast, uobražena i nadmena, nasilna i beskrupulozna, neminovno će se suočiti sa otporom. Licem u lice.

Pravo u oči. Što se više narod pritiska, reakcija će biti žešća. Kad se otmu ustanove, nezadovoljstvo se izlije na ulice i trgove. Prugu i drumove. To je (ne)pisana zakonomernost političkog procesa. Pođe li naopako.

Zloupotrebiš li izbore, medije, javnost, silu – odgovor će biti nepredvidiv. Baciš li ljude danas na pod, sutra će ti se vratiti dvostruk broj.

Danas besni, sutra besniji. Danas borbeni, sutra borbeniji. Danas hrabri, sutra hrabriji. Najhrabriji je čovek što nema šta da izgubi. Sateran u ćošak. Gurnut u ćorsokak.

Motka, stara je istina, ima dva kraja. I represija ne može biti večna.

Ni pritisak, pretnja, udarci. Ne valja se igrati narodnim (ne)raspoloženjem. Nikad se ne zna gde će i kad će eksplodirati. Srbija, to je tempirana bomba sa pokvarenim satom koji odbrojava po svom.

Koliko je bilo protesta protiv vlasti u poslednjih nekoliko godina samo? Koliko stotina hiljada ljudi u mirnoj pobuni? Koliko upornosti, istrajnosti, koračanja?

Sve su to nagoveštaji. Nagoveštaji mase nezadovoljnika. Bojim se samo da se na represaliju ne reaguje represalijom. Palicom na palicu. Utukom na utuk.

Ne dao bog. Jedino nam još to treba. Daleko bilo.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.