Ne očekuje se baš da su monografije najzanimljivije štivo za čitanje i nešto više od veličanja karijere umetnika. Ali, monografija o reditelju i svestranom umetniku Milutinu Petroviću, autora profesora dr Aleksandra S. Jankovića mnogo je više od toga: ona je priča o jednom vremenu, o umetnosti filma, o Petrovićevim delima, ali i o jednom gradu i ljudima s kojima je Petrović sarađivao. Kuturna istorija u malom. Neobičnog i višeslojnog naziva Milutin u knjizi: Milutin Petrović – Od metažanra do tradicije i još dalje (Filmski centar Srbije, 2024), duhovito nam ispreda priču, skoro pa filmsku. Profesor Janković je na ideju o monografiji došao jedne noći nakon umetničke blokade (o čemu i piše), a kasnije i skoro scenarijski razrađuje kroz razgovor sa rediteljem. Na pitanje da li je svesno pokušao da napravi nešto slično što je Petrović praktikovao u svojim filmovima, profesor Janković odgovara:
“Milutin ima začudan kontinuitet svoje karijere, prvi bioskopski film je snimio sa nepunih četrdeset godina, iako je sudbinski to trebalo da se desi bar 15 godina ranije, a pisanje ovakvog štiva ne podrazumeva neku jasnu sistematizaciju i (ne)svesno planiranje šta može od ovogav da ispadne. Postoji škola novinarstva koja uvek insistira da umetnik konspirativno sve zna u napred i da je svestan svog budućeg značaja ili propadanja u obliviju, da ne kažem zaborav (smeh). Početna podela karata za ovu knjigu je bila jako dobra. Potpuna podrška urednika, jurodivog Miroljuba Stojanovića, sticaj okolnosti da lektor i korektor bude prijatelj(ica), Ivana Smolović – Ika koju pored njenog dosadnog posla znamo i iz bendova Intruder i On Tour. I možda ključna stvar je vizuelni identitet knjige, tj. dizajner Nenad Dodić koji je sa pola sveta radio kad smo mi spavali i spavao dok smo mi radili. Znači, postojao je vibrantni sinhronicitet, koji se nama, podrazumevao, pa je taj posao koji je trajao nešto više od godinu dana bio, u stvari, jedan afterparti. Jer ako je Milutin – žurka, a jeste žurka, monografija o njemu je afterparti. Živeti u ovoj zemlji samo srećni pojedinci umeju i mogu da se bave kontinuirano svojim poslom, a to je neznatna manjina. Milutinova karijera je eksces, kao što je i ova knjiga, ali taj nivo pripovedanja o Beogradu od početka osamdesetih do danas je segment knjige gde će se svako prepoznati bez da je upućen u karijeru umetnika.”
Petrović je brutalno iskren u Monografiji, čak sebe naziva i „luzerom“, ali i snobom. Kako objašnjavate reditelja koji u opusu ima i dečji film, i sitkom osamdesetih, i pop emisije, i muziku, i ozbiljne dokumentarce, i pozorište, i političko/psihološke, istorijske drame, na kraju i Nečistu krv koja je prva završila na Netfliksu…?
Milutin nije čovek koji je birao tok svoje karijere, kao što većina nas ne bira tokove i života i sopstvene karijere. Sve je sušti splet okolnosti. Za nekog ko je sa nepunih 25, 13.jula 1985 u direktnom prenosu Live Aida, video segmente spota koji je režirao (“Za milion godina” YU Rock Misija), zajedno sa milijardu i kusur ljudi, normalno je da razmišlja da će uskoro pisati scenario sa Hugom Pratom o nekim novim doživljajima Korta Maltežanina. Sve to što je Milutin režirao je stvar osećaja i sticaja okolnosti. Serija “Dome, slatki dome” je pokušaj TV Beograd da napravi “Bolji život” za studente, gde sam ja video proto materijal za “Friends” koji su se snimali pet godina kasnije. Predstava “Trinidad” je došla zbog obožavanja kalipso ploče koju je snimio Robert Mičam, a “Agi i Ema” kao reakcija na istoimenu knjigu za decu Igora Kolarova. Meni je ovaj film proizveo istu emociju kao “Sedmi kontinent” Dušana Vukotića koji sam gledao kao klinac, i siguran sam da govori nepatvorenim dečijim jezikom, što dečiji filmovi baš i ne rade ili ne rade uspešno… Na kraju “Nečista krv” je proizvod neverovatne priče o scenariju Vojislava Nanovića koji je pre pola veka i kusur objedinio sva dela Bore Stankovića u neverovatan amalgam. Priča kako je pronađen ta fascikla je film za sebe. Što govori da život ume da napravi najbolje trikove kad ih niko ne očekuje.
On vam bez zadrške otkriva sve „zakulisne“ radnje snimanja odnosno ne snimanja jednog filma, odluka da se ne dodele sredstva jednom autoru, mučenja oko projekata, borba s onima koji su uvek vladali kulturom… Šta vas je najviše iznenadilo?
Dugo smo razmišljali koja je cena “potpune” iskrenosti, i ne mogu da kažem da nismo postavili “crvenu granicu”, ali i sada ova knjiga ima dosta provokativnih momenata. Ono što se dešava u kulturi je refleksija događanja u celom društvu, usudio bih se da kažem još od pre Prvog srpskog ustanka. Naše startne pozicije kao Država, su se menjale svakih par decenija, i naš povesni diskontinuitet nas je doveo u mulj, močvaru ili žabokrečinu koju i danas proživljavamo i koja nikada nije bila toliko očigledna, da nam pokaže koliko smo se sunovratili kao narod. Mislim da o tome govore i Milutinovi filmovi, pogotovo “Jug jugoistok”. Mislim da je dobra stvar da sve sopstvene frustracije možete da pretočite u umetnost. Darel kaže, ženu možete da volite ili da je pretočite u književnost. Sve što je Milutin radio u svim medijskim oblicima ima i nepatvorenu dozu ljubavi, obožavanja i poštovanja. Možda ispod slojeva ironije, neretko i cinizma, ali je egzaltacija konzumenta, upravo pronalaženja ovih duhovnih delicija. Ne kažem da Milutin ima liturgijski pristup svojoj umetnosti, nego da onaj “luzerski” diskurs ima ogroman romantični značaj. Možda je najbolje početi sa ovom knjigom od kraja, gde se nalazi nekoliko lista omiljenih Milutinovih filmova. Onda stvari postaju jasnije tako gde čitalac upadne u blatnjavi šor.
Njegov prvi najpoznatiji film „Zemlja istine, ljubavi i slobode…“,
koji ga je i pozno proslavio, evoluirao je, kako ste napisali, tako da je postao metafilm, i postao „jedini ispravan film u Srbiji i o Srbiji posle pada Miloševića 2000“. Osim što se bavi našim traumama, ali i istorijskim i ličnim paranojama (Jug-Jugoistok), šta mislite, da li bi se danas upustio u neki sličan film o današnjem vremenu?
Mislim da oba filma veličanstveno stare. U oba imate obrise “službi”, pojedinca koji pokušava da promeni svet ali ne uspeva, neke fatalne žene i mnogo zakulisnih radnji. Imamo bombardovanje SRJ iz 1999, imamo imaginarne svetove i mnogo poznatih umetnika u kameo ulogama. “Zemlja istine, ljubavi i slobode” je samim naslovom sveobjašnjavajuć i postojan i danas, četvrt veka kasnije, sa istom žestinom i krepkošću. Jedini problem je što niko ne gleda Milutinove filmove, a trebalo bi.
Može li se Petrović opisati u nekoliko redova? Da morate da ga
predstavite pre uručivanja neke filmske nagrade?
Mi se uvek šalimo kada ga nazovem “versatilnim” umetnikom, što deluje kao francuska psovka. Tako da može da stane u jednu reč. Ali za Milutina je važno da su svi segmenti njegove umetnosti, čvrst deo njegove persone. Zato je teško da ga predstavimo po komercijalnim dometima “Nečiste krvi” ako ne spomenemo i njegove bluz-amerikana albume. Ili njegove “izgubljene” televizijske radove, kad kažem izgubljene mislim zauvek obrisane. Njegovo političko delovanje po institucijama je maleno, ali je takođe sveobjašnjavajuće, ali on ne voli da govori o tome. Za nekog ko je ovoliko puta isčitavao ovaj “materijal”, na kraju sam imao odnos prema knjizi kao prema neželjenom detetu, pa sam, kada je monografija stigla u moj stan, učio kako da komuniciram sa istom. I malo po malo je postala “željeno dete” sa velikim potencijalom.
Kroz Monografiju pomalo otkrivamo i o vama, zapravo da ste u filmski svet ušli zaneseni slobodom i integritetom koju ova umetnost nosi sa sobom. Kao profesor FDU, gde sada stojite?
Zanimljivo pitanje. Stojim negde da je “strast” najvažnija za umetnost, kao i za razumevanje i pripovedanje o umetnosti. Pre dvadesetak godina na FDU je gostovao profesor iz Amerike i jedan od najvećih poznavalaca film noara, Miša Nedeljković. Oduševio me je njegov dečački entuzijazam prema akademizaciji nečeg tako kompleksnog kao što je film noar. Moj doktorat je o Bitlsima, i o njihovim filmovima. A na FDU predajem Istoriju filma. Film i rokenrol su moja liturgija, i ta strast ne jenjava. Izbegavam da kažem “loženje”. Možda sam se i tu prepoznao sa junakom moje knjige….(smeh)
Pitali ste Milutina kako mu izgleda svet u kojem je stvarao 40 i kusur godina. Pitam vas kako vama, posle decenija karijere, izgleda sada svet, posebno iz ugla profesora FDU, čiji su studenti pokrenuli bunt i želju za promenama u zemlji? Može li od toga biti jedan dobar film, ili poglavlje u istoriji filma?
Kako je u ovom trenutku budućnost i dalje skrivena od nas, jedino što mogu da kažem da neke sitne epizode ove naše stvarnosti imaju snagu srednjovekovnih ikona. To je čitava lepeza slika i kratkih klipova. Kao profesor FDU ne propuštam priliku da svake godine žestoko provociram “uspavanog džina” (studenti), da ih ništa ne zanima i da ništa ne znaju. E pa bilo im je potrebno puno vremena da izađu iz uobičajenog trankvilovanog Z narativa i da budu tolika inspiracija da probude skoro ceo nacion. A FDU je jedan od retkih fakulteta koji deca upisuju jer se lože. A tu istoriju loženja imaju i u ovoj knjizi…
Post Views: 44
