Takmičenje  

Odlučio sam da pokrenem takmičenje „Najbolja nova srpska reč“ početkom aprila. 

Čežnjivo sam čitao objavu o hrvatskom takmičenju te vrste. Tražeći ugledan ali slobodan duh da mi razagna strahove, poslao sam Basari pitanje (ne poznajemo se, ali posedujem njegovu email adresu, sa nekog od opštih pisama): „Poštovani Base, da li bi valjalo ovakvo takmičenje da postoji i kod nas?“ Odgovorio mi je u trenu: „Da valjalo bi, garantovano bi prvu nagradu dobio Matija Bećković.“ To mi je bilo dovoljno. 

Dopisivali smo se prvog aprila. 

 Ubistva  

Umesto proleća, početkom maja Srbiju su potresali teški dani ubistava u „Ribnikaru“, potom u Mladenovcu. Moj pogled je iz daljine, iz Britanije, taj bol je osetio tek sa strane, maglovito i nedovoljno. Poznato mi je da Srbijom kovitla nasilje. Ipak, nesnosan bol tih roditelja i društva nije moguće osetiti na daljinu. Poimao sam pak da se vrtlog u kome se Srbija nalazi već dugo nastavlja, u jednom novom, neočekivanom pravcu, gde deca počinju da bivaju učesnici tihog građanskog rata. Neka vrsta apokaliptičnog samrtnog ropca celog naroda. 

 Igra  

Na takmičenje su ubrzo počeli da se javljaju neki divni ljudi, koji jezik vole, koji se za njega brinu i osećaju sa tugom njegovo propadanje. Javljale su se cele porodice sa rečima: „Uživali smo da smišljamo nove reči.“ To je bio prvi pokazatelj da činimo nešto dobro. Počeo sam da shvatam da smo zapravo pokrenuli jednu lepu društvenu igru. Preda mnom se otopljavao, promaljao i otkrivao naš duh, inače stegnut, sakriven i nevidljiv. 

 Odjek  

Takmičenje je organizovano sa puno obzira i razmišljanja. Očekivao sam kritike i nerazumevanja. Desetočlanom stručnom žiriju obećao sam da njihova imena neću objavljivati. Nisam želeo da se takmičenje krije iza poznatih lica, da se napadi nedobronamernih preusmere na njih. Do sredine septembra pristiglo nam je oko 500 reči od 300 takmičara. Sasvim dragoceno, takmičenje je tražilo da se uz reč ponudi i objašnjenje nadahnuća. U tim objašnjenjima sakrile su se mnoge divne priče, osećanja i poruke, slate od običnog sveta, do učitelja, pisaca, lekara, inženjera, iz Srbije ali i brojnih zemalja širom Balkana i sveta, punih znanja i ljubavi za svoj jezik. Javna glasila su lepo ispratila takmičenje i vest se prenosila. Javni prostori za svađu (tzv. „portali“) brujali su od suprotstavljenih mišljenja. 

 Priče  

Dobili smo brojne divne reči i uz njih prelepa objašnjenja. Prvu prijavu poslala je osoba koja nam je pisala na engleskom i ponudila nekoliko neobičnih reči. Zamolio sam da mi pošalje i objašnjenje nadahnuća, odakle su ti zvuci potekli. Napisao mi je sledeće: „Kao dečak često sam slušao oca kako telefonom razgovora sa bakom i dedom. Nisam ih razumeo, nisam znao srpski jezik. Zamišljao sam kako i ja razgovaram sa bakom i dekom, nekim svojim izmišljenim rečima, i kako me oni razumeju i odgovaraju mi. Nismo smeli putovati u Srbiju i baku i dedu nažalost nikada nisam upoznao.“ I danas, ne mogu da ne zaplačem misleći o ovoj priči koja u nekoliko reči sabira sve naše nesreće. 

 Pobednici  

Od 500 dobijenih reči žiriju smo dali širi izbor od 102 reči. Zadatak deset članova žirija bio je da odaberu sebi omiljenih dvadeset reči, u jednom obliku evrovizijskog glasanja, gde članovi žirija glasaju nezavisno jedni od drugih. 

Puno reči je zaslužilo i dobilo pažnju. Recimo, svaki član žirija izabrao je različitu omiljenu reč. Oko osamdeset reči dobilo je glasove. Trideset reči koje su se izdvojile objavili smo za nezavisno javno glasanje. Žiri je odabrao kao najbolju reč duhoklonuće. Tek za jedan glas. U tom trenutku značenje i razlog pobede te reči nisu bili jasni. Ugledna književnica, članica žirija, rekla je: „Kao da ju je Laza Kostić skovao.“ Međutim i u javnom glasanju, koje je teklo nezavisno, bez saznanja o žirijskim pobednicima, reč duhoklonuće se veoma brzo i jasno izdvojila. To je već značilo mnogo više. U pitanju je bilo više od puke reči. 

 Oluja i strah  

U danima pre i posle glasanja, na mrežama i u javnim glasilima stvorila se mala oluja. Mreže su gorele, Srbija je govorila, brujala u razgovorima, koji su se dali čuti i na ulici. Nisu sva mišljenja bila povoljna. Dežurni zbunjivači pustili su buvu da „neko ovde zabranjuje strane reči“. Jedna od članica žirija, inače među najhrabrijim osobama srpskog društva, toliko se uplašila mrežne mržnje, da je predložila da objavimo obaveštenje radi odbrane od nastajućeg „odijuma“. Zamolio sam žiri za strpljenje, objasnivši da je u pitanju naša kontra-protivna priroda. Ljudi se prvo bune pa tek posle čitaju o čemu se tu radi. To je naša priroda sa kojom se mora računati. Sve to prođe posle malo vremena i utihne poput oluje. Ipak, iz opreza, otkazali smo zajedničku radio-emisiju o kojoj smo prethodno razmišljali. 

 Razgovor  

Srpsko društvo je u potpunosti preuzelo ovaj razgovor kao svoj. Ispostavilo se da je tema o jeziku i lepa i lekovita. Cela Srbija je razgovarala i čula o ovom takmičenju, i sasvim neobično, razgovarala o rečima koje danas govorimo. Jezik je nepolitička tema koja svima pripada, životna i naša. Nisu u pitanju rat, korupcija i politika, teme koje izazivaju beznađe. Do suza sam se smejao kontra-protivnim prepucavanjima na „svađaonicama“. I pored sveg siledžijstva i inata raznih mrguda, tu se zapravo nalaze elementi duha i smešnog. Pomoglo mi je to što sam sazreo, da mogu našu kontra-protivnu prirodu da razumem i stoga da se sa takvim glasovima izborim. 

 „ProGlas“  

Krik koje je društvo izrazilo kroz tu reč, duhoklonuće, nastavio je da odzvanja i ostavlja traga u nedeljama nakon takmičenja. Jedna pacijentkinja je sa osmehom rekla lekarki: „Doktorka, osećam povremeno duhoklonuće.“ Reč se prenela i u govor Pece Popovića, koji je kazao da je reč inspirisala i „ProGlas“: „Reč godine nas je inspirisala. Ne smemo dozvoliti da duhoklonuće prevlada.“ To govori o snazi istinite reči i moći sporazuma i spoznaje. 

 Duhoklonuće, dan posle  

Politika je najveća srpska industrija, zar ne? Politika nas proždire. 

Predimenzionirana, lažna, skup igrokaza i mućkova srpska politika upravo proizvodi beznađe. Najteže psihičke bolesti nastaju usled loših izbora, tada, kada nema nade. Stoga, da li će se naše duhoklonuće nastaviti? Danas deluje da je svejedno da li ćemo sutra ovde živeti mi ili neki drugi narod koji će govoriti anglo-srpski ili neki treći jezik. Važno im je da će i dalje postojati „navodni Beograd“ gde će živeti svetli sinovi vladara, novi naraštaji koji će sa sobom poneti „umeće vladanja“ i u budućnost. Oni ne staju. Istina Dobra reč je dobro seme. Istinite reči dolaze iz dubine i otkrivaju tajne. 

Klonulost duhom celog naroda možda je znak poslednjeg života, možda poslednji krik. Možda je ipak u toj spoznaji i nada. Treba kazati i druge istine. Nalazimo se pod političkom okupacijom, od strane političke mafije. Vlast je zasnovana na korupciji, terorizmu, nasilju, prevari. Šta reći za opozicione vođe koji su pokrali stotine miliona? Da li je to zaista ta naša opozicija i naša vrednost? Istine će voditi ka temeljnoj i jedino mogućoj ispravci grešaka koje živimo. 

Već danas počinju sledeći izbori. Treba da krenemo od istinitih reči. One moraju biti osnovna jedinica svih naših vrednosti. 

Post Views: 9

Originalni tekst