Suicid predstavlja jedan od vodećih uzroka smrti u svetu. To je vrlo složen fenomen koji obuhvata individualne, društvene i kulturne faktore. Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, više od 700.000 ljudi godišnje izgubi život samoubistvom, dok je broj pokušaja višestruko veći, i ovaj broj se konstantno povećava.
Jedan od glavnih faktora rizika kad je ova tema u pitanju je usamljenost.
Usamljenost je jedan od najvećih problema današnjice na globalnom nivou, i ne podrazumeva nužno situaciju u kojoj nemamo bliske ljude sa kojima možemo da podelimo svoje misli i emocije. Možemo se osećati usamljeno iako smo okruženi drugima, ali se ne osećamo u dovoljnoj meri blisko i povezano sa njima. Ono što je važno da razumemo jeste da suicidalne misli ne nastaju odjednom, već se razvijaju postepeno, kroz nagomilavanje osećanja izolovanosti, bespomoćnosti i gubitka smisla. To znači da ako se na vreme obratimo nekome za pomoć, velike su šanse da sebi pomognemo, bilo da je u pitanju prijatelj, partner, član porodice ili stručno lice.
Najjednostavniji i najdostupniji vid prevencije je upravo razgovor – čin otvaranja dijaloga sa osobom koja se suočava sa suicidalnim mislima. Razgovor o ovim temama može imati ključnu ulogu u emocionalnoj regulaciji, jačanju osećanja povezanosti, prevazilaženju stigme i usmeravanju ka profesionalnoj pomoći. Kao fundamentalni psihoterapijski alat, to je i prvi korak ka prevenciji samoubistva. Kao psihološka intervencija, može imati važne pozitivne implikacije po osobu koja se suočava sa suicidalnim mislima. Neke od njih su:
- Redukcija emocionalnog naboja – verbalizacija emocija smanjuje njihov intenzitet
-
Podsticanje introspekcije – omogućava osobi da bolje razume sopstvena osećanja i misli
-
Jačanje osećanja povezanosti sa drugima – validacija emocija i empatija od strane osobe koja nas sluša smanjuju osećanje usamljenosti
-
Stvaranje prostora za nadu – sticanje uvida u to da postoje drugačije perspektive, alternative i rešenja
Jedna od najvećih prepreka otvorenom razgovoru o suicidu je društvena stigma, koja podrazumeva potrebu da se bude “jak”. Savremeno društvo stavlja naglasak na značaj “snage i otpornosti” pojedinca, dok se osobe sa psihološkim problemima doživljavaju kao “slabe”, što je problematično iz više razloga. Takva percepcija podrazumeva polarizovan pogled na svet i ljude, deleći ih na isključivo “jake” ili “slabe”. To uverenje je ne samo netačno, već i vrlo ograničavajuće, s obzirom na to da svi možemo biti i jedno i drugo u zavisnosti od date životne situacije i konteksta, a u najvećem broju slučajeva smo negde na sredini. Osim toga, to shvatanje je previše pojednostavljeno, jer isključuje kompleksnost ljudskih emocija i reakcija koje u najvećem broju slučajeva prevazilaze crno-belo kategorisanje.
Ono što je ključno naglasiti je da razgovor o suicidalnim mislima ne povećava rizik, već naprotiv. Opasnije je ako se ne priča o tome nego ako se priča. Razgovor sa sobom donosi olakšanje kroz deljenje patnje i povezivanje sa drugim ljudskim bićem, što je ključno u prevenciji. Često osobe koje razmišljaju o suicidu doživljavaju snažne negativne reakcije od strane okruženja pri pokušajima da se otvore, što doprinosi još većem zatvaranju u sebe. Razlog tome je taj što se generalno plašimo smrti, pa pokušavamo da izbegnemo te teme što je više moguće. Međutim, ne moramo nužno mi biti ti koji će davati savete. Dovoljno je samo da saslušamo osobu kojoj je teško i da je usmerimo ka traženju stručne pomoći. Psihoterapija koristi upravo dijalog kao glavni alat u svom repertoaru i u najvećem broju slučajeva može da pomogne ljudima koji se suočavaju sa suicidalnim mislima u nekom periodu života.
Ukoliko želite da se na ovu temu dodatno konsultujete sa autorkom ovog teksta, Anom Kojić, psihologom i psihoterapeutom, konsultaciju možete zakazati na DokTok platformi.
Preuzmite DokTok aplikaciju sa #Google Play ili #App Store i zakažite svoju video konsultaciju već danas!
Post Views: 31
