Danas je preminula čuvena fotografkinja Goranka Matić.
Pre nekoliko godina ispričala je našem Branku Rosiću kako je priredila izložbu Zorana Đinđića kao fotografa, slikala Marinu Abramović sa ocem, radila na prvim albumima Idola i Bajage, kako je u Peći prvi put videla mlade preduzetnike braću Karić koji su joj obećali da se neće maknuti sa Kosova, kako je pre svih otkrila da će Željko Bebek napustiti Bijelo dugme, zašto se sporečkala sa Aleksandrom Tijanićem na radu u kampanji „Pošteno“, a vratila na popravni Mila Đukanovića.
Prenosimo ceo intervju Goranke Matić koji je originalno objavljen u broju 328 Nedeljnika:
Bilo je više nego prestižno naći se osamdesetih godina pred objektivom Goranke Matić.
Iako mnogi od nas tada nisu dodirnuli punoletstvo, slutili smo da će nas posle njene mračne komore čekati svetla budućnost i da ćemo, zahvaljujući njenim fotografijama, postati besmrtni.
Goranka je ovekovečila sve bitne momente tadašnje rokenrol scene u SKC-u i oko njega. Bila je i fotograf čuvenog magazina Džuboks.
Nekako smo i mi odrastali uz nju i kada je prelazila u drugačije žanrove i časopise kao što je to bio čuveni Start.
Početkom devedesetih godina smo shvatili da je kraj eldorada samoupravne Jugoslavije i da su sve to bile bajke.
U objektivima Goranke Matić političari i ratnici su smenili rok muzičare, a bine novog talasa smenili su prizori uličnih demonstracija.
Dobila je Politikinu nagradu za impresivni ciklus fotografija „Tiho teče Sutjeska“.
Kada se nedavno otvorio Muzej savremene umetnosti, videli smo da je njen rad „Izlozi“ uvršten u stalnu postavku. To je zapravo njen debi — slikanje izloga u danima nakon smrti Josipa Broza Tita.
Posle tri decenije i više našao sam se, a povodom izložbe fotografija Vlade Divljana, ne pred objektivom, već u stanu Goranke Matić gde smo pre nego što se uključio diktafon pretresli neke od epizoda kojima smo prisustvovali u beogradskom SKC-u.
A kada sam konačno uključio diktafon, nisam se odlučio da krenem od samog početka.
Priredila si izložbu fotografija koje je uradio Zoran Đinđić, pa smo tako saznali da se on bavio i fotografijom.
Tada sam otvorila sezonu kao urednik programa u Artgetu, a sam početak programa poklopio se sa godišnjicom Đinđićeve smrti. Znala sam preko Ružice Đinđić da je on slikao, da se bavio fotografijom i predložim da napravimo izložbu tih njegovih fotografija. Onda smo počeli zajedno da kopamo po njegovim kutijama i albumima. Postoji odlična fotografija na kojoj je uslikao Ružicu i narod na Gazimestanu na onom čuvenom Vidovdanskom mitingu. Pripremajući tu izložbu, s jedne strane sam želela da to ne bude politički kontekst, da bude nešto što je više zabavno. Ali i da osvetlimo tu drugu Zoranovu stranu — njega kao fotografa.
Kakav je bio fotograf?
Fotografija na kojoj je slikao Ružicu na Gazimestanu, a iza kolone naroda koje dolaze, jeste fenomenalna.
Kakav je bio kao model?
Bio je veliki profesionalac. Radila sam šest dana kampanju „Pošteno“ i kao što je Lepa Brena jedina od pevačica dolazila na vreme kada sam je slikala za Start, tako je i jedino Zoran Đinđić dolazio na vreme kada sam slikala političare DS-a. I kada je ukapirao sistem, počeo je da objašnjava kako da se slikaju ostali poslanici. Dosta mi je pomogao oko slikanja.
Da li si ga poznavala pre višestranačkog života?
Ne, možda sam ga videla nekoliko puta u dvorištu Filozofskog, ali nismo bili generacija. Upoznala sam ga zapravo kad je već bio u politici. Do devedesetih nisam imala pojma o političarima, tek sam „ušla“ u svet politike u devedesetim kada sam počela da radim za Vreme. Mada su me na početku zezale kolege jer nisam znala ko je Momir Bulatović, pa sam ga nazivala „Mlad političar s brkovima“. Posle sam naučila dosta toga.
Radila si za Džuboks u osamdesetim, kako je bilo prešaltovati se sa rokenrola na politiku?
Dosta sam radila za Start i sticajem okolnosti sam već krajem osamdesetih slikala neke političare.
Već sam slikala Slobu Miloševića, i to u marketinškoj agenciji „Delo“ koja je kasnije prerasla u „Saatchi & Saatchi“. Tada sam prvi put videla i slikala Slobu. To je posle Osme sednice.
Logično je bilo što sam uletela sa rok koncerta na ulična zbivanja. I zahvaljujući slikanju rok koncerata uspela sam da dobro slikam 9. mart 1991, da se popnem na Narodno pozorište. Da slikam sve sa krova i da skačem po žardinjerama. To je i prvo pravo ulično zbivanje. Slikala sam Janeza Drnovšeka kome sam rekla da se nasloni malo na sto, a onda su me kritikovale kolege kako mogu da naređujem predsedniku Jugoslavije. Pitam odmah Drnovšeka koje je godište i kad mi je otkrio, kažem mu: „Naslonite se na sto, mlađi ste od mene.“ I Janeza Drnovšeka i Stjepana Mesića slikala sam u kadru sa Titom. Jednog sa portretom, a drugog sa Titovom bistom. Nisu se bunili ni jedan ni drugi. Uradila sam i prvi plakat za Mila Đukanovića. Kada se prvi put kandidovao.
Kakav je on bio za slikanje?
Bio je odličan. Mada sam ga vratila na popravni, da obuče novo odelo. Koloristički nije odgovaralo. Odličan je bio taj plakat.
Za kampanju „Pošteno“ za Zorana Đinđića namestimo sve, i pozadinu, kad dolazi Aleksandar Tijanić i viče: „Ne valja pozadina!“ Mislim se, ko će sad da to menja. A Tijanić je pre toga pogrešno zvonio na interfon stana gde smo slikali.
Kažem mu: „Saša, ne znaš ni interfon da koristiš, a pričaš mi o pozadini.“
„Deset godina protiv“ je tvoje dokumentovanje devedesetih. Bio je to naziv tvoje izložbe i knjige.
Vesna Pavlović me je nagovorila na to, a i ona je imala gomilu fotki. Zajedno smo uradile svaka po pola knjige. Slikala sam poslednje veče Mire Furlan i Gorana Gajića u Beogradu pre nego što će napustiti zemlju i otići trajno za Ameriku. Goran i Mira su mi bili drugari. Živeli su malo u Beogradu, malo u Zagrebu i te večeri su napravili žurku u kafiću za oproštaj. I ja im predložim da ih slikam poslednji put u njihovom beogradskom stanu i tako je nastala ta fotografija.
Kad već pominjem te odlaske, treba reći da sam slikala onaj čuveni autobus sa Slavije kojim su mladi zauvek odlazili iz Srbije. Otišla sam na Slaviju i gledala sam te situacije rastanaka. To je bio večernji autobus koji je išao za Budimpeštu. Ofucana Slavija, mrak, gomila familije, mnogo više familije nego onih koji odlaze. Dirljiv momenat tog opraštanja. Nemaš pojma kad ćeš se vratiti i da li ćeš se ikada vratiti.
Te epizode opraštanja nosile su jake emocije. Neka vrsta nepravde. Tebi bliski odlaze, ti ostaješ ovde, nemaš pojma šta će se dešavati dalje. Ratovi su na sve strane i ti stojiš na Slaviji i nešto mašeš.
Kako si se osećala kada si posle najlepših godina — osamdesetih, u kojima si slikala rokenrol muzičare, dočekala krajem te decenije Slobu?
Imala sam sreću da sam mnogo radila. To mi je bila terapija tih groznih godina. A kako drugačije? Imam 40 godina i slikam proteste ili ratnike koji se vraćaju sa ratišta.
Video sam tu tvoju sliku ratnika koji se vraćaju sa ratišta.
To su vukovarski ratnici. Vikend ratnici. Slučajno sam ih srela na Dedinju. Na fotografiji mi se plaze. Istovarili su ih iz kamiona i ja im viknem: „Ej momci, da vas slikam“, i oni onako preko volje poziraju, ali ih uslikam. Kišica pada, oni idu pokisli Bulevarom, a upamtila sam im face. Kasnije sam videla te face i na slikama drugih foto-reportera sa ratišta.
Izuzetno dirljivo je bilo slikati porodice vojnih lica koje dolaze iz Slovenije. To mi je bila jedna od težih stvari jer sam na licu mesta videla tu tugu, zabrinutost i dečicu sa naramcima. To je bio prvi rat u ratovima Jugoslavije i prvi put sam tada videla tu vrstu zabrinutosti. Foto-reporteri su mi pričali da je slovenački rat bio najkomforniji za slikanje. Do podne si sa JNA, po podne si sa Teritorijalnom odbranom Slovenije, a u međuvremenu si u „Holidej inu“ u koji se vratiš uveče da spavaš.
U tom slovenačkom ratu najviše su stradale turske kamiondžije. Naletali su kamionima na mine.
Znamo se iz SKC-a iz osamdesetih koje su bile najveselija decenija. Da li su te osamdesete godine bile na neki način labudova pesma?
Jeste, bile su na neki način labudova pesma. Inače, sam SKC je bio mali poklon studentima zbog demonstracija 1968. Ali u taj SKC su dolazili odlični i obrazovani ljudi za urednike. Ti ljudi su se razumeli u stvari. Bile su tu razne opozicione tribine, pa muzički program koji je začet krajem sedamdesetih, a u osamdesetim je buknuo novi talas.
A u Studentskom kulturnom centru u Beogradu je počela i Marina Abramović?
Viđala sam Marinu i na početku, a i kad je postala velika „Marina Abramović“. Dok je bila u Beogradu, viđale smo se na nekim sedeljkama. I SKC-u i oko SKC-a.
Marina je uporna žena koja je znala šta hoće. Dolazila je u Beograd i kada je upoznala Ulaja. Sećam se kad sam u Kinoteci imala štand za prodaju, pa su ona i Ulaj dolazili da to vide. Marina je jednom godišnje dolazila tokom sedamdesetih u Beograd. I tada smo se viđale. Sećam se kada je došla posle performansa sa Ulajem na Kineskom zidu. Tada sam je slikala u Beogradu i napravila sam baš dobre fotografije.
Dolazila je u Beograd i radi snimanja spotova, pa je jednom prilikom donirala sredstva Muzeju Nikola Tesla. Sećam se jednog njenog dolaska kada mi je rekla da želi da ima uspomenu na sebe i oca. Slikala sam ih. Njen otac je Crnogorac, pa je za fotografisanje izvadio gusle dok ga je ona pitala nešto. Slikala sam je i sa majkom dok šetaju u parku Manjež.
Slikala si i čuveni omot za prvi album grupe Idoli.
Idole sam prvi put slikala za njihov prvi intervju za magazin Džuboks. Posle toga smo se nekako „našli“ i Vlada Divljan i Srđan Šaper su mi postali kućni prijatelji. Znala sam i Srđanovu prababu. Funkcionisali smo, pa smo Vlada, Srđan i ja išli zajedno i na more, na festivale…
Kada smo radili album „Odbrana i poslednji dani“, bio je to prvi album koji je imao ćirilicu na omotu. Uzela sam fotografiju delića odore Svetog Nikole. Prvi put sam farbala fotografiju drvenim bojicama. Otišli smo i u Srboštampu da uzmemo slova, pa smo i njih snimili. Bio je to prvi ćirilični omot albuma.
Radila si i prvih nekoliko omota Bajaginih albuma?
Početak poznanstva sa Bajagom je odlazak na koncert Rolingstounsa u Beč 1982. godine. Išla je na taj put i koncert cela Riblja čorba, Dejan Cukić i još nekoliko muzičara i novinara. I tu se upoznam sa Bajagom koji je tada bio član Riblje čorbe. Kada je počeo da radi na svom prvom solo albumu, pozvao me je da mu radim omot. Album se zvao „Pozitivna geografija“, Željko Pahek, strip autor, napravio je imaginarnu kartu, a na tu imaginarnu kartu sam ja kolažirala Bajagu u raznim pozama kako skakuće po imaginarnoj pozitivnoj geografiji. Posle tog albuma uradila sam još nekih pet-šest, a poslednji put sam njega i Instruktore slikala za jedan od poslednjih CD-ova. Slikala sam ih kao Stounse, kao odrasle ljude. Bajaga je divan tip i u radu s njim imam najbolja iskustva.
Osamdesetih godina si radila dosta i za čuveni magazin Start.
Tokom mog rada u Džuboksu u jednom momentu se pojavio Denis Kuljiš s predlogom da počnem da radim za Start. Prva moja fotka za njih je bila Kušanić, slavni karikaturista. Kasnije sam radila fotografije za Startove velike intervjue. U Beogradu tih godina nije bilo obavezno da se potpisuje fotograf, a u Startu je fotograf imao isti status kao i novinar. Za Start sam slikala mnogo poznatih ljudi. Sećam se kada smo slikali Gorana Bregovića i Bijelo dugme. To je bilo u vreme snimanja u Skoplju albuma „Uspavanka za Radmilu M“. To je bio poslednji album Bijelog dugmeta sa Željkom Bebekom. Tada se to nije znalo. Sećam se da je Bebek tiho šapnuo: „Slikaj me, ja ću biti malo odmaknut jer uskoro neću biti s njima.“ Tada je nagovestio da će otići iz Bijelog dugmeta, a mi to nismo ozbiljno shvatali. Mi smo, pre nego što ćemo doći u Skoplje, boravili u Prištini radeći za Start priču o albanskom listu Rilindja. Sećam se da je Goran Bregović tražio od nas da mu nađemo nekog ko zna dobro da prevede na albanski njegovu pesmu „Kosovska“.
Onda sam, takođe za Start, išla da slikam braću Karić u Peći. Ali ta reportaža o Karićima nikada nije objavljena u Startu. Sećam se kada mi je Bogoljub rekao za Sretena: „Ovaj ti se upisao na istoriju umetnosti ali mu nije išlo, pa smo mu otvorili fotografsku radnju u Peći.“ Ja se mislim: „Ovaj ide mojim koracima.“
Tada su mi braća Karić rekla da se nikada neće maknuti iz Peći.
Posle Vremena postala si glavni urednik fotografije u Politici.
U Politiku sam prešla zbog Ljilje Smajlović. Nije bilo jednostavno jer je to mašina. Kad je Ljilja smenjena, i ja sam želela da odem. I zvao me je Neša Stefanović da pređem na RTS, i pređem i postanem urednica fotografije na televiziji. Bila sam tri godine urednica i otišla sam u penziju. Bila sam najtiražnija kao fotograf u političkim kampanjama, mada ćete ti i tvoja generacija da me pamtite uvek po slikama rokera, a ne političara.
Post Views: 6
