RASPLAMSAVANJE GRAĐANSKOG RATA ZBOG ISKRCAVANJA SAVEZNIKA: Vojni i politički uslovi u kojim je došlo do pregovora Titovog štaba sa Nemačkom

• ODLUKA da se po svaku cenu uništi partizanska vojska na tlu Jugoslavije, a s njom i vojska pod komandom Draže Mihailovića, donesena je na ličnu inicijativu vođe Rajha, Adolfa Hitlera, a u Vrhovnoj komandi nemačke vojske.

Foto Arhiv Jugoslavije, Muzej revojucije, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“, Vikpedija…

Rešenost da razbije istovremeno glavninu partizana i četnika Hitler je obrazlago rečima da su za njega i i jedni i drugi bili samo „ustanici i zaverenici“ – Srbi, „koji se bore za ostvarenje svojih nacionanih ideja“ i  da moraju nemilosrdno  biti sprženi …

Toj odluci prethodio je čitav niz događaja u jesen 1942. godine… obeda britanskih snaga kod El Alamejna, iskrcavanje Amerikanaca u Maroku i Alžiru, na Bliskom Istoku i Pacifiku, i započinjanje velike ofanzive Crvene armije kod Staljingrada.

• NEPOSREDAN povod, da se na najvišem vojnom vrhu Nemačke uzme u razmatranje organizovanje jedne ofanzive velikih razmera protiv svih oružanih snaga otpora na tlu Jugoslavije, zapravo na teritoriji hrvatsko-muslimanske države, i, zaključno, i ako bude potrebno, na tlu Crne Gore, bila je pretpostavka da se mora računati sa iskrcavanjem Anglo-Amerikanaca i na Balkanu.

• UPRAVO u vreme kada je nemačka Vrhovna komanda sve činila da uništi snage otpora na tlu Juoslavije, u prvom redu na tlu Bosne i Hercegovine i Crne Gore (i partizane i pripadnike Mihailovićeve vojne organizacije) Vrhovni partizanski štab je, iskoristivši zarobljavanje jednog nemačkog oficira, majora Artura Štrekera, uspostavio kontakt sa nemačkom komandom i ponudio — zaključenje primirja. Inicijator ponude Nemcima bio je Josip Broz Tito, da 6i se oslobodio njihovog pritiska i dobio odrešene ruke za obračun sa Mihailovićem i njegovom vojskom, Tito je, u martu 1943, preko svojih ovlašćenih predstavnika, Nemcima jasno stavio do znanja, da vođstvo NOP-a „ ne vidi nikakvog razloga da se bori protiv nemačke armije “. 

* * * * * * * * * * *  

HITLEROV PANIČNI STRAH OD INVAZIJE ANGLO-AMERIKANACA NA BALKAN

AVET SOLUNSKOG FRONTA PRITISKA FIRERA

POKUŠAJI vođstva partizana, da sklopi sporazum sa nemačkom vojnom silom, u cilju, pre svega, dobijanja odrešenih ruku za obračun sa snagama Draže Mihailovića, usledio je posle velike ofanzive nemačko-italijansko-hrvatskih i muslimanskih snaga na teritoriju koju je NOVJ pod komandom Tita držala u Bosni.

Bilo je to, sasvim tačno kazano, posle završene operacije „Belo I“ (Weiss I) i tokom operacije „Belo II“. Ovo su, uz operaciju „Crno“, bile dotle najveće nemačke operacije protiv ustaničkih snaga na tlu Jugoslavije, i na Balkanu, uopšte uzev. Čak i na celokupnom tlu Evrope, ne računajući naravno, ofanzivne operacije nemačkih armija na Istočnom frontu.

Odluka da se po svaku cenu uništi partizanska vojska na tlu Jugoslavije, a s njom i vojska pod komandom Draže Mihailovića, donesena je na ličnu inicijativu vođe Rajha Adolfa Hitlera, a u Vrhovnoj komandi nemačke vojske.

Toj odluci prethodio je čitav niz događaja u jesen 1942. godine… Pored ostalog, pobeda britanskih snaga kod El Alamejna, iskrcavanje Amerikanaca u Maroku i Alžiru, na Bliskom istoku i Pacifiku, i započinjanje velike ofanzive Crvene armije kod Staljingrada.

Foto Arhiv Jugoslavije, Muzej revojucije, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“, Vikpedija…

Najneposredniji povod da se na najvišem vojnom vrhu Nemačke uzme u razmatranje organizovanje jedne ofanzive velikih razmera protiv svih oružanih snaga otpora na tlu Jugoslavije, zapravo na teritoriji hrvatsko-muslimanske države, i, zaključno, i ako bude potrebno, na tlu Crne Gore, bila je pretpostavka da se mora računati – posle svega što se zbilo u Africi, posebno kod El Alamejna – sa iskrcavanjem Anglo-Amerikanaca i na Balkanu.

AKO BI DO TOGA došlo, da se anglo-američka vojska iskrca na Balkanu, bilo gde, zaključeno je posle sprovedenih analiza, to bi po Nemačku moglo da ima teške posledice. Jer, u tom slučaju, više je nego sigurno da bi sve oružane snage otpora na tlu Jugoslavije udarile na nemačke trupe s leđa…

Nemačke pretpostavke o mogućnosti iskrcavanja Anglo-Amerikanaca na Balkan nisu bile uopšte neosnovane. O tome se razmišljalo u Velikoj Britaniji još od početka 1942. Godine. Pri tom se polazilo i od toga, da bi prisustvo vojnih anglo-američkih snaga na Jugoistoku moglo da ima odlučujuću ulogu u uspostavljanju novih odnosa na ovom prostoru, uprošćenije rečeno – u suzbijanju sovjetskog uticaja na Balkanu.

Eksperti za Balkan u britanskom ministarstvu spoljnih poslova su upravo iz straha da bi Sovjeti mogli da ostvare svoj uticaj na Balkanu, dakle iz čisto političkih razloga (i znatno pre nego što su se vojne instance u Britaniji počele ozbiljnije baviti pitanjima vezanim za planiranje operacija na Balkanu), tamo u januaru 1942, uzeli u razmatranje mogućnosti invazije na jugoistoku, i to u Grčkoj – pre svega.

Za iskrcavanje britansko-američkih snaga na Balkanu bila je veoma zainteresovana i jugoslovenska kraljevska vlada u izbeglištvu. Na dan 13. oktobra 1942, kralj Petar II predao je Vinstonu Čerčilu, predsedniku britanske vlade, jedan ed-memoar, u kojem je zahtevana hitna pomoć Draži Mihailoviću i, sem svega, donošenje „neposredne odluke “o iskrcavanju britanskih trupa na Balkan… kako bi se osigurale akcije ustanika u Jugoslaviji, a u najmanju ruku osigurala njihova pozadina i njihove baze. Prema slovu ovog ed-memoara, za iskrcavanje bi bila mnogo povoljnija crnogorska obala od bilo koje tačke u Grčkoj. 

* * * * * * * * * * *  

Ustanak u jugoslaviji dobija razmere nacionalnog revolta

ZA NAJVIŠE BRITANSKE vojne krugove, pa i za samu SOE ( britanska obaveštajna služba – Uprava za specijalne operacije), pod čijom se kontrolom nalazio jugoslovenski prostor, međutim, iskrcavanje savezničkih trupa na tlo Jugoslavije, i uopšte na Balkan, u tom času nije dolazilo u obzir. Što se tiče same pomoći ustanicima, koji su po ocenama najviših britanskih vojnih krugova počeli „prerano» sa svojim akcijama, Glavni štab britanske vojske u Kairu bio je spreman da od svega stavi na raspolaganje samo dva aviona, i da, sem toga, naredi češće patroliranje britanskih podmornica u Jadranskom moru.

Ministar spoljnih Velike Britanije, Entoni Idn, nije delio mišljenje visokih vojnih krugova o jugoslovenskom ratištu. On je smatrao, da je oružani ustanak u Jugoslaviji uzeo „razmere nacionalnog revolta “ i da je, pored svega, stvorio Velikoj Britaniji neslućene šanse. I zbog toga je on bio za intenziviranje britanskog angažmana u Jugoslaviji, ističući da bi jugoslovenski revolti mogli ozbiljno da ugroze neprijateljske posade i da primoraju Nemce da povlače trupe sa drugih frontova i prebacuju ih  u Jugoslaviju. A to bi omogućilo Velikoj Britaniji da Sovjete uveri da ona čini sve što je u njenoj moći da otvori drugi front na Balkanu, što oni i žele…

Od Jugoslovena koji su se nalazili u inostranstvu, i imali visoke funkcije, za iskrcavanje anglo-američkih snaga na Balkanu, skoro da se najviše zalagao, i to od 1941. godine, poslanik Kraljevine Jugoslavije u Moskvi Milan Gavrilović. Još krajem novembra 1941, u Kairu –  na putu iz Moskve za London – on je pokušao da uveri britanskog državnog ministra na Bliskom istoku, uticajnog Olivera Liteltona, u nužnost i celishodnost u prvom redu po britanske interese invazije na Balkan, iznoseći da u Jugoslaviji veliki deo stanovništva već stoji pod oružjem.

Foto Arhiv Jugoslavije, Muzej revojucije, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“, Vikpedija…

MILAN GAVRILOVIĆ u ovom smislu je govorio i u britanskom ministarstvu spoljnih poslova, 29. decembra 1941, povezujući celo pitanje sa svojim ubeđenjem da će Sovjetski Savez iskoristiti prvu priliku koja mu se ukaže za „proširenje svoje prevlasti preko Dunava na jug“.

Posle Gavrilovića (a po svoj prilici u dogovoru s njim) u britanskom ministarstvu spoljnih poslova isto pitanje pokrenuli su general Dušan Simović (2. januara 1942), Juraj Krnjević (iz svojih posebnih računica, 7. januara 1942) i ministar spoljnih poslova Momčilo Ninčić (10. januara 1942) insistirajući na odlučnoj akciji u cilju suzbijanja sovjetske opasnosti na Balkanu.

Kako Hans Knol naglašava,  projekt jedne invazije na Balkan nije bio u suprotnosti sa generalnom strategijskom linijom koju su u decembru 1941. usvojili britanski štabovi, a njihove američke kolege bez izmene akceptirali. U Vašingtonu bilo je dogovoreno, da se tokom 1942. godine zatvori krug oko Hitlerove „evropske tvrđave“ i da se za 1943. godinu pripremi iskrcavanje na kontinentu, koje bi bilo uvod u direktan krajnji obračun sa Nemačkom. Uz zapadnu Evropu i Sredozemlje bio je u vezi s tim pomenut i Balkan, ali mu tada nije data neka posebna prednost.

Za iskrcavanje savezničkih trupa na Balkan, i za otvaranje drugog fronta na Balkanu, bio je jedno vreme vrlo odlučno Josif Visarionovič Staljin. Otvaranje fronta na Balkanu on je tražio nekoliko puta, a naročito energično u decembru 1941. godine. I to treba da je bio glavni razlog što je ministar spoljnih poslova Jugoslavije tako uporno zahtevao od britanske vlade da se što pre upute anglo-američke trupe na Balkan i okupiraju Jugoslaviju, što bi sve smanjilo „opasnost razvitka komunističkog pokreta, koji nastoji čitavu zemlju staviti pod rusku zaštitu“. 

* * * * * * * * * * *  

Preko Balkana se najbrže i najlakše stiže u srce Evrope

U MERITORNIM anglo-američkim krugovima, u 1942. godini,u celini uzeto, na Balkan nije gledano kao na prostor na koji bi se obavezno i što pre trebalo iskrcati, u vrhu Nemačke se na iskrcavanje anglo-američkih trupa na Balkanu gledalo kao na sasvim realnu mogućnost, kako je pomenuto. Lično Adolf Hitler, čija je reč u Nemačkoj bila uvek i prva i poslednja, čak je bio apsolutno ubeđen da svakog časa može doći do iskrcavanja britansko-američkih trupa negde na Balkanu. Prema kazivanju generala Varlimonta, Hitler je stalno ponavljao da bi „jedan desant Engleza na Balkan mogao da dovede do katastrofalnih posledica“. Po Britancu F. V. Dikinu, pak, Hitlerovo „hiromantično uverenje “ bilo je da će se Britanci iskrcati na Balkan. On je u toj invaziji, navodno, hteo da vidi i lični Čerčilov revanš za neuspešno iskrcavanje Engleza na Dardanelima 1915. godine.

Ima više nego dovoljno tragova u dokumentima nemačke vojske, pa i u samom ratnom dnevniku nemačke Vrhovne komande, da Hitlera sve do pred sam kraj rata nije napuštalo uverenje da će se anglo-američke trupe iskrcati na Balkan, pored ostalog i u Istri. U leto 1944. on se stalno pitao zašto samo Britanci oklevaju sa iskrcavanjem na Balkanu. Za njega je takvo držanje Britanaca bilo upravo nerazumljivo, jedna velika zagonetka, nešto što se uopšte ne može objasniti. Tako kako je mislio Hitler lično, tako je mislila i cela nemačka Vrhovna komanda… U ratnom dnevniku Vrhovne komande čak je zabeleženo da su Britanci, odlučujući da se ne iskrcaju na Balkan, u stvari doneli „najpogrešniju odluku“.

PREMA TVRĐENjU predstavnika nemačke Vrhovne komandeu Zagrebu, generala Gleza fon Horstenaua (koji je vrlo često boravio u nemačkoj Vrhovnoj komandi, i bio odlično upućen u sve o čemu se u njoj govorilo), upravo zbog toga što je čvrsto verovao da će se Anglo-Amerikanci iskrcati na Balkan, Hitler dugo nije bio spreman da poveruje u nekakav desant zapadnih saveznika u Francuskoj.

Smatralo se na najvišem mestu, otkriva general Horstenau,  da je čitava galama koju su pravili zapadni saveznici – imenovanje komandanta invazionih trupa, i tako dalje – samo običan  manevar sračunat na to da se odvrati pažnja Nemačke sa pravog cilja iskrcavanja, Balkana, naime.

Foto Arhiv Jugoslavije, Muzej revojucije, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“, Vikpedija…

„Po mom mišljenju, stoji u dnevniku Fon Horstenaua, Balkan je uistinu ono ratno poprište gde pri neprijateljskoj nadmoćnosti u vazduhu najpre može pasti stvarna odluka o ratu. Kad bismo mi bili na mestu Anglosaksonaca, Rijeka i Trst bili bi već odavno iza nas…“

Kad se uzme u obzir šta je sve na kojoj strani rečeno o iskrcavanju Anglo-Amerikanaca na Balkan, za i protiv, ispada da je Hitlerovo uverenje da će do invazije na Jugoistoku sigurno doći imalo svoje realne osnove, ali i da je ono bila njegova velika zabluda.

Kako se danas pouzdano zna, za invaziju na Balkan bio je pre svih Vinston Čerčil, predsednik britanske vlade. Od iskrcavanja na Balkan on nije hteo da odustane ni onda kada je dao svoju saglasnost na američki predlog da glavni invazioni udar na Hitlerovu „evropsku tvrđavu“ usledi iz Engleske. Isticao je, i dokazivao, da se preko Balkana najlakše i najbrže može stići u srce Evrope, ukazujući pri tom i posebno na Istru i Trst kao na „pazuh Evrope“. 

* * * * * * * * * * *  

Čerčilu važnija uticajna sfera od pobede nad Nemcima

PITANjE ISKRCAVANjA na Balkan Čerčil je potezao više puta, između ostalog i u Kazablanci, u januaru 1943, u Vašingtonu, u maju, kao i u Teheranu – u novembru iste godine. Njegovi argumenti, izneseni u Teheranu, bili su, da bi se 20 divizija stacioniranih u Sredozemlju, koje se zbog nedostatka brodskog prostora ne mogu prebaciti na atlantsko ratište, mogle upotrebiti za desant u Jugoslaviji, gde bi pomoć partizanskih trupa izvanredno povećala njihovu udarnu snagu. To bi imalo za posledicu momentalno rasterećenje Crvene armije. Staljin se, međutim, odlučno izjasnio protiv ovog Čerčilovog predloga, navodeći da bi to moglo da dovede do odugovlačenja akcije u Francuskoj. Njega je bezrezervno podržao predsednik SAD, Ruzvelt, videći – kako je to poverio svom sinu Eliotu i Hariju Hopkinsu  – u Čerčilovom insistiranju za iskrcavanje na Balkan „znak imperijalističkih ambicija Engleza“. (Hopkins je bio poverljiva ličnost i savetnik iredsednika SAD Frenklina Ruzvelta). Više od njega, međutim, protiv invazije na Balkanu bio je glavni generalštab SAD. Još u martu 1942, američki ministar vojske Stimson i načelnik generalštaba Maršal zauzeli su stav da se Hitler potuče u zapadnoj Evropi. A to se moglo postići, po njihovom mišljenju, samo invazijom iz Engleske.) Po Ruzveltovim rečima, bilo je mesta strahovanju, da je Čerčil više zainteresovan da sačuva životnu arteriju britanske imperije u istočnom Sredozemlju, i da u jugoistočnoj Evropi obrazuje posle rata britansku uticajnu sferu, nego da pobedi Nemce…

Krajem 1942. godine, Hitler je bio upravo opsednut strahom da će se Anglo-Amerikanci iskrcati na Balkanu i da će se, na neki način, formirati jedan novi Solunski front, kako je to već bio slučaju Prvom svetskom ratu. Kako je izneo nemački ministar spoljnih poslova Ribentrop, Hitler je iz straha od jednog novog Solunskog fronta i odlučio u proleće 1941. da munjevitim napadom slomi i Grčku i Jugoslaviju…

AVET SOLUNSKOGfronta pritiskivala je Hitlera utoliko više što mu je bilo dobro poznato iz zaplenjenih francuskih vojnih akata, da je Francuska, u leto 1939, planirala njegovo ostvarenje, odnosno obrazovanje. U tom smislu, između francuskog i jugoslovenskog Generalštaba vođeni su tajni pregovori… Plan koji je bio predmet ovih razgovora ticao se, pored ostalog, i formiranja posebne „sredozemne“ armije, odnosno Veganove armije…

Foto Arhiv Jugoslavije, Muzej revojucije, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“, Vikpedija…

Na dan 20. decem6ra 1942, Hitler je na upravo dramatičan način ukazao italijanskom ministru grofu Ćanu na opasnost koja preti i Nemačkoj i Italiji od iskrcavanja Anglo-Amerikanaca na Balkanu, odnosno od formiranja jednog novog Solunskog fronta. „Ako bi na Jugoistoku», rekao je Hitler Ćanu, „došlo do iskrcavanja Anglo-Amerikanaca uz pomoć balkanskih nacionalista, onda se situacija ne bi više mogla srediti… Bilo bi već dovoljno da u jugoistočnom prostoru dođe do nemira i sabotaže, pa da položaji na Kritu, Peloponezu i Dodekanezu budu opasno ugroženi… Pod ovim okolnostima bilo 6i najbolje sada uništiti bande, nego kasnije biti primoran organizovati velike akcije protiv anglo-američkih materijala i aerodroma, koje bi nacionalisti obezbedili Anglo-Amerikancima. To bi predstavljalo katastrofu čije se posledice ne mogu ni zamisliti… “ 
Strah od invazije na Balkan bio je kod Hitlera veliki i zato što je on smatrao da je ovo poluostrvo vrlo teško braniti. Neprijatelj koji bi se s mora iskrcao, rekao je on predstvnicima bugarske vlade, mogao bi relativno lako i svuda da izbaci svoje tenkove i obrazuje mostobrane… Na drugoj strani, prilično bi dugo potrajalo dok bi rezerve, držane na određenim tačkama Balkana, bile prebačene na mesto iskrcavanja…

* * * * * * * * * * *  

RASPLAMSAVANjE GRAĐANSKOG RATA DOK BERLIN PLANIRA UNIŠTENjE I ČETNIKA I PARTIZANA

LIKVIDACIJA SVIH USTANIČKIH „BANDI“

OD SVIH gerilskih pokreta na Balkanu, Hitler se, posebno zbog mogućnosti iskrcavanja Anglo-Amerikanaca, najviše plašio ustanika na tlu Jugoslavije, o kojima inače nije mnogo znao. Njemu kao da je bilo dovoljno da zna da su oni zakleti neprijatelji Nemačke i da kao takvi moraju biti uništeni…

Prema navodima generala Gleza fon Horstenaua, Hitler u jesen i zimu 1942. godine nije mnogo znao ni o partizanima ni o pripadnicima vojske Draže Mihailovića. Za njega su i jedni i drugi bili samo – „ustanici i zaverenici“, i, i jedni i drugi – Srbi, „koji se bore za ostvarenje velikosrpskih ideja“. Posebno je Hitler malo znao o četničkim snagama koje su dejstvovale pod okriljem italijanske 2. armije. Kako general Fon Horstenau naglašava, on je na te snage gledao kao na obične policijske pomoćne trupe i nije ni slutio da između njih i Draže Mihailovića postoji tesna saradnja, a da je vojvoda Jevđević,  nekadašnji bosanski, a potom jugoslovenski poslanik, u stvari oficir za vezu između Draže Mihailovića i italijanske 2. armije, odnosno njenih komandanata – Ambrozija, Roate, Robotija… (Dobroslav Jevđević, između dva svetska rata vođ „Orjune“, organizacije jugoslovenskih nacionalista, poslanik Samostalne demokratske stranke Svetozara Pribićevića. Od 1942. godine jedna vrsta delegata D. Mihailovića kod italijanske 2. armije)

General Horstenau u svom tajnom dnevniku kaže:  „Kada sam 23. septembra 1942. opisao fireru ovu situaciju, on je verovatno zato što je to tada prvi put čuo, bukvalno zinuo od čuda. Od toga časa on je zauzeo stav da još pre kraja proleća svi ustanici u Hrvatskoj, Srbiji i Crnoj Gori moraju biti razoružani, a takođe i italijanski četnici…“

Foto Arhiv Jugoslavije, Muzej revojucije, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“, Vikpedija…

U VEZI SA ČETNICIMA, koji su dejstvovali u okviru 2 italijanske armije, odnosno „italijanskim četnicima“ veoma „žustre“ razgovore imao je ministar spoljnih poslova Nemačke sa svojim italijanskim kolegom, grofom Ćanom, pre svega 19. decembra 1942. godine.  Ističući da se Mihailović mora sprečiti da se uz pomoć Engleza učvrsti u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, Ribentrop je, pored drugog, rekao i ovo: „Ko su, u stvari, neprijatelji Italije na Balkanu? – Srbi i Sloveni, to jest nacionalisti, s kojima se general Mario Roata  upustio, a koji su opasniji od komunista…“ Kad je ministar Ćano, na to, primetio, da Mihailović ima 100 hiljada ljudi pod oružjem, Ribentrop je odgovorio da bi Mihailović, i kad bi imao samo 20 hiljada ljudi – u šta on veruje – pod svojom komandom, i tada, kao prethodnica britanske invazije, bio izvanredno  opasan.  

(U očekivanju anglo-američkog iskrcavanja na jadranskoj obali, Mihailović treba da je i sam planirao veliku akciju protiv partizana na njihovoj slobodnoj teritoriji u Bosni. U toj akciji trebalo je da učestvuju Mihailovićeve jedinice iz Like, severne Bosne, Hercegovine i severne Dalmacije. Cilj operacije bio je da se partizani potpuno razbiju i tako ostvari puna kontrola na jadranskom zaleđu, kako bi samo nacionalne snage dočekale Anglo-Amerikance kad se iskrcaju i pomogle im u akcijama protiv Nemaca i Italijana.

Navodi se da je Mihailović krajem decembra 1942. izradio i detaljan plan operacija koje su njegove trupe imale da realizuju kad se iskrcaju Anglo-Amerikanci. Pukovnik Stanišić iz Crne Gore trebalo je, tako, da zauzme Split i tu se stavi pod komandu vojvode Ilije Trifunovića-Birčanina… Potpukovnik Babović trebalo je da zauzme Sarajevo, a onda krene prema severoistočnoj Bosni, gde je imao da se sastane sa snagama majora Račića iz Srbije…)

* * * * * * * * * * *  

Formiranje druge proleterske od srbijanskih odreda

KAKO JE HITLER ZAMIŠLjAO da svoju odluku o uništenju „svih bandi i ustaničkih pokreta“ sprovede u delo, na koji način i uz primenu kakvih sredstava, zapravo, objasnio je feldmaršal Kajtel, takođe u razgovoru sa grofom Ćanom, i maršalom Kavalerom, 19. decembra 1942. godine

Doslovno ponavljajući ono što mu je Hitler pre toga rekao, a u čemu je bio izvežban do perfektnosti, Kajtel je izjavio, da „srpski zaverenici moraju biti sprženi i da se pri tom ne sme uopšte biti milosrdan. Svako selo… mora biti spaljeno…“

Nešto drugojačije, a u svakom slučaju odmerenije, o sprovođenju Hitlerove odluke da se po svaku cenu unište „sve ustaničke bande“, govorio je i vojni zapovednik Jugoistoka, general-pukovnik Aleksandar Ler, Benitu Musoliniju. Težište u svom izlaganju Ler je stavio na uništenje partizana, koji su, kako je rekao, na tlu NDH formirali „jednu novu upravu sa svim elementima države“ i da su „za sve to krivi Pavelić i ustaše sa njihovom politikom fizičkog istrebljenja Srba“.

U pogledu Pavelića i ustaša, Musolini se, na Lerovo prijatno iznenađenje, s njim u svemu složio. Na svom „grbavom nemačkom jeziku“, kako se Ler izrazio pričajući generalu Horstenauu o svemu ovome,  Musolini je rekao, da je Pavelić – „jedna velika magarčina koja misli da može ubiti sve Srbe“.

Foto Arhiv Jugoslavije, Muzej revojucije, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“, Vikpedija…

Kad je general-pukovnik Ler, u razgovoru sa Musolinijem, rekao da su partizani stvorili na teritoriji ustaške države – svoju državu, on u tome nije nimalo preterivao. To je bila puna istina… I, još više – čak i svojevrsno čudo, ako se ima u vidu da su partizanske snage samo koji mesec pre,u decembru 1941, doživele pravu katastrofu u Srbiji i da su se odatle uglavnom u neredu povukle u Sandžak…

Delom zahvaljujući i okolnosti da se Sandžak nalazio u italijanskoj zoni, i da su Italijani predstavljali u vojnom pogledu znatno slabijeg protivnika od Nemaca, veću januaru 1942. godine partizani su uspeli da stvore svoju novu slobodnu teritoriju sa centrom u Foči, svega pedeset kilometara jugoistočno od Sarajeva.

PARTIZANI SU U FOČU, koju su dotle držale u svojim rukama jedinice pod vrhovnom komandom Draže Mihailovića, ušli 25.  januara 1942. i tu ostali sve do 10. maja iste godine. Tu je, 1. marta 1942, formirana i 2. proleterska brigada, uglavnom od preostalih boraca srbijanskih odreda.

U oblasti Foče, međutim, partizani nisu imali mirne dane. Bili su stalno na udaru kako nemačkih tako i italijanskih trupa, zatim domobrana i ustaša, a i četničkih formacija.

I trpeli velike gubitke. Krajem maja i početkom juna 1942. godine, položaj partizana postao je upravo kritičan. Tome je, kako se misli, i što bez sumnje nije lišeno svake osnove, umnogome doprineo, i od Vrhovnog partizanskog štaba i Josipa Broza Tita lično, inicirani kurs oštrog obračuna sa svim „aktuelnim i potencijalnim neprijateljima partizana“. Posledica tog kursa (nazvanog „leva skretanja“, odnosno „leva devijacija“), pogrešnog u svakom pogledu, bila je, da su partizani bili skoro potpuno onemogućeni u Crnoj Gori, Hercegovini, Sandžaku i istočnoj Bosni…

U maju i junu 1942. godine, Vrhovni partizanski štab pokušao je sa glavninom svojih snaga da se ukloni ispred nadirućih neprijateljskih trupa povlačenjem u Crnu Goru. Ali u ovome nije uspeo jer je naišao na žestok otpor crnogorskih četničkih formacija…

Odbijen od Crne Gore, Tito se sa jezgrom svoje vojske našao tada u obruču iz kojeg kao da nije bilo izlaza. Trpeći velike gubitke, u zaista očajnoj situaciji, Vrhovni partizanski štab, zapravo Tito lično, doneo je tada jednu koliko neočekivanu toliko i smelu i mudru odluku: da, umesto na jug, pokuša proboj na severozapad – pravac Banja Luka, i tako se spase od uništenja koje mu je pretilo.

Do cilja u Bosanskoj krajini valjalo je prevaliti ravno 300 kilometara. To je bio taj toliko čuveni „dugi marš“, za koji neki istoričari kažu da je bio rezultat pritiska neprijateljskih trupa, rešenje u krajnjoj nuždi, a neki opet – da je bio pre svega plod strateške orijenacije Vrhovnog štaba NOVJ i POJ. 

* * * * * * * * * * *  

Partizani na ustaškoj teritoriji stvaraju državu

„DUGI MARŠ“ JE POČEO 22. juna 1942,upravo u danu kada je, godinu dana ranije, Nemačka napala Sovjetski Savez. Nekih 200 kilometara marširalo se paralelno sa obalom Jadrana, kroz planine. Zadržavalo se samo u područjima III italijanske okupacione zone, posednute slabim hrvatskim trupama i tu-i tamo slabim jedinicama pod vrhovnom komandom Draže Mihailovića.

Na putu ka Banjoj Luci, partizani su napali, 3. jula 1942. godine, na udaljenosti od nekih 50 kilometara od Sarajeva, železničku prugu Sarajevo – Mostar, dobrim delom je razrušili, došavši pri tom, pri zauzeću Bradine, rodnog mesta šefa ustaške države Ante Pavelića, do velikog plena. Devet dana potom, 12. jula, zauzet je Prozor, a 6. avgusta, posle veoma teške borbe sa italijanskim i ustaškim snagama, osvojeno je Livno.

Sredinom avgusta 1942. godine, osokoljen uspesima koje je njegova vojska ostvarila, Tito je opet jednom mogao da priđe formiranju velike teritorije pod svojom kontrolom. U prvo vreme, i za prvi mah, za sedište svog Glavnog štaba Tito je odabrao Glamoč. Odatle je nekoliko nedelja rukovodio daljim partizanskim akcijama usmerenim na proširenje slobodne teritorije. Tamo u oktobru, odnosno novembru, Tito je svoj štab preselio u Bihać, i tu je, 26. novembra 1942. godine, održano prvo zasedanje Avnoja.

Foto Arhiv Jugoslavije, Muzej revojucije, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“, Vikpedija…

Mada su u međuvremenu partizanske snage morale prepustiti Prozor Italijanima,  Livno ustaškoj vojsci, a Jajce i Mrkonjić Grad nemačkim trupama, partizani su pred kraj 1942. uspeli da pod svoju kontrolu stave teritoriju od okruglo 50.000 kvadratnih kilometara, koja se prostirala od zapadnih prilaza Neretvi na jugu, pa do blizu Karlovca na severu.

(Prozor je preotet od partizana u oktobru 1942, tokom operacije „Alfa“ koju su organizovali Italijani uz sadejstvo oko 3.000 četnika iz Hercegovine i jugoistočne Bosne pod komandom potpukovnika Baćovića i vojvode Jevđevića. Livno je palo u ruke ustaša i domobrana u okviru jedne druge, manje italijansko-hrvatske operacije, nazvane „Beta“.)

TO JE BILA PARTIZANSKA „DRŽAVA“ o kojoj je i general-pukovnik Ler govorio Benitu Musoliniju pred organizovanje velike nemačko- hrvatsko-italijanske ofanzive „Belo I“ i „Belo II“.

Kako je general-pukovnik Ler nastojao da uveri Musolinija, i kako se uopšte tada govorilo u nemačkoj Vrhovnoj komandi, Tito je u ovo vreme, sa svojim partizanima, predstavljao silu prvog reda. On je po nemačke interese bio opasniji nego ikada pre… Vojska pod njegovom komandom bila je u ovo vreme svrstana u devet divizija i mnogo samostalnih partizanskih odreda…

U najvećoj tajnosti, a posle postignutih dogovora sa Italijanima, Vrhovna komanda nemačke vojske počela je sa pripremama za, kao prvo, razbijanje „komunističke države“…

Pripreme su bile veoma obimne i operacija koja je zatim sprovedena bila je, bez sumnje, dotle najveća vojna akcija nemačkih oružanih snaga na jugoslovenskom prostoru od početka gerilskog rata. U njoj su bile angažovane znatne nemačke, italijanske i ustaško-domobranske snage, kao i nekoliko hiljada četnika iz Like i severne Dalmacije u službi italijanske vojske. Od nemačkih jedinica pominju se 717. i 718. pešadijska divizija, zatim delovi 714. divizije, onda kompletna 7. SS-divizija „Princ Eugen“ i 187. rezervna pešadijska divizija. Od italijanskih divizija, od prvog časa učestvovale su divizije „Lombardija“, „Re“, „Sasari“, a nešto kasnije delovi još triju divizija. Iz hrvatsko-muslimanske države bile su takođe angažovane znatne snage – nekoliko domobranskih brigada i, sem njih, cela 369. pešadijska divizija pod direktnom nemačkom komandom, takozvana legionarska divizija…

* * * * * * * * * * *  

Operacija u kojoj su dozvoljena sva brutalna sredstva

PRE NEGO ŠTO JE operacija „Belo“ i započeta, međutim, u drugoj polovini decembra 1942. godine (16. decembra), na Hitlerov zahtev, feldmaršal Kajtel je izdao naređenja, u sklopu bloka naređenja koja su se ticala odbrane Jugoistoka i likvidacije svih „ustaničkih bandi“, da se borba protiv njih ima voditi uz primenu najbrutalnijih sredstava. Naglašeno je u tom naređenju, da je vojska „ovlašćena i obavezna“ da i protiv žena i dece primeni „svako sredstvo bez ograničenja“, samo „ako ono vodi uspehu“.

Na savetovanju u nemačkoj Vrhovnoj komandi, koje je prethodilo navedenom Kajtelovom naređenju, lično Hitler je rekao, da vojnici, za sve što učine u borbi protiv bandi, pa i kad su u pitanju žene i deca, nikako ne smeju biti pozivani na odgovornost…

General-pukovnik Jodl, uz Kajtela glavni Hitlerov vojni ekspert, primetio je pak – da vojnici u toku operacije koja je imala da usledi protiv partizana mogu da rade što god im je volja, što god hoće – da vešaju za vrat ili noge, da čereče…

Po planu koji je izrađen u nemačkoj Vrhovnoj komandi, velika operacija protiv partizanskog jezgra (i Vrhovnog partizanskog štaba) počela je 20. januara 1943. godine pod konspirativnim nazivom „Belo I“ (Weiss I). U štabu vojnog zapovednika Jugoistoka, general-pukovnika Lera, plan je razmotren tek 30. decembra 1942. Kako je već glasilo lično Hitlerovo naređenje, plan operacije morao je ostati najveća tajna. O samoj akciji, takođe je bilo Hitlerovo naređenje, nije se smelo do 24 časa pre njenog početka ništa saopštiti ni ustaškoj vladi niti pak nemačkom poslanikuu Zagrebu. Sam general-pukovnik Ler, bio je prema planu operacija „Belo I“ vrlo skeptičan. On je u njemu video eksperiment sa više znakova pitanja, možda i zato što on, suprotno drugojačijim tvrđenjima u jugoslovenskoj istoriografiji, nije direktno učestvovao u njegovoj izradi.

U PISMU GENERALU Glezu fon Horstenauu od 11. januara 1943, Ler je, naglašavajući, rekao da je sve, i „obim i tempo operacije “ naređen odozgo, iz nemačke Vrhovne komande. Njemu je bila samo „pružena mogućnost“da ispuni dati mu okvir..,

Izražavajući sumnju da operacija može dovesti do uspostavljanja mira na teritoriji hrvatsko-muslimanske države, general-pukovnik Ler je mislio da pravo rešenje može biti samo – političko rešenje. A to je značilo, po njegovom mišljenju, da bi, pre svega, trebalo izmeniti vlast – likvidirati ustaše kao glavne nosioce vlasti.

Foto Arhiv Jugoslavije, Muzej revojucije, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“, Vikpedija…

General-pukovnik Ler, treba istaći, nije bio (kao ni general Glez fon Horstenau) za preduzimanje najoštrijih mera prema stanovništvu u oblasti koja je trebalo da bude „očišćena “ od partizana. Ali zato je smatrao da u svakom slučaju treba obezbediti dovoljan broj talaca…  U tom smislu dao je određene instrukcije generalu Litersu, glavnokomandujućem svih snaga koje su učestvovaleu operaciji „Belo“. Međutim, ovaj je dobijene instrukcije protumačio na svoj način. Dok je na jednoj strani naređivao podređenim mu trupama da se „muško stanovništvo od 15 do 50 godina prikupi u sabirnim logorima “, na drugoj je tražio od tih istih trupa da prema stanovnicima primene rigorozne mere i da ne samo partizane, već i sva lica koja bi mogla biti partizani, bez formalnog postupka odmah streljaju, odnosno obese.

Na udaru nemačko-italijanskih trupa našla se teritorija na jugozapadu Hrvatske i u zapadnoj Bosni, gde je „Titovo vođstvo nastojalo da, mudro se odričući svetsko  revolucionarnih planova, objedini sve građane u borbi protiv četnika, ustaša i okupatora“ (već kako je bilo istaknuto u naredbi za početak operacije nemačkog komandujućeg generala Rudolfa Litersa).

* * * * * * * * * * *  

SKROMNI EFEKTI VELIKIH NEMAČKIH OFANZIVA ZIMU I PROLEĆE 1943. GODINE

JOSIP BROZ ODLUČIO DA UNIŠTI DRAŽIN POKRET UZ POMOĆ NEMACA

OPERACIJA „Belo I“, kod nas poznata i kao četvrta ofanziva, potrajala je do 15. februara 1943, ali nije donela one rezultate koje su očekivali vojni i politički vrh Nemačke.

„Partizanska država“ bila je razbijena, ali jezgro partizanske vojske na čelu sa Vrhovnim štabom i Josipom Brozom Titom uspelo je, istina uz velike žrtve, da se probije na jug… Zbog toga je u nemačkoj Vrhovnoj komandi donesena odluka da se ofanzivne akcije nastave najvećom mogućnom žestinom — i partizani unište.

Nova akcija, pod nazivom „Belo II“, počela je 25. februara 1943. godine, a posle velikih natezanja između saveznika — Nemačke i Italije. Jer, za ovu drugu operaciju, pored ostalog i zbog četnika pod svojom komandom, Italijani nisu bili mnogo raspoloženi…

Da bi Italijane sklonio da učestvuju u operaciji „Belo II“, Hitler se morao obratiti lično Musoliniju. U pismu koje je uputio Musoliniju, 16. februara 1942, dan po završetku operacije „Belo II“, koja je i njega razočarala skromnim efektom, Hitler je istakao da je krajnje vreme da se ustanički pokret uništi, ako „ne želimo da se izložimo opasnosti da u trenutku iskrcavanja Anglosaksonaca na Balkan budemo od njega s leđa zadavljeni…“

Stavljajući Musoliniju do znanja, da je u operaciji „Belo II “ učešće jakih italijanskih snaga „obavezno potrebno“, Hitler je naročito naglasio da je nužno, ako se pitanje ustanka jednom za uvek želi da reši, uništiti kako komuniste tako i pokret Draže Mihailovića. Postavivši zahtev, da Italijani odmah obustave isporuku oružja, municije i hrane četnicima, Hitler je rekao:

„Ako nam ne uspe da komuniste i četnike u istoj meri razoružamo i zemlju do kraja umirimo, onda će u času invazije izbiti nemiri, sve veze sa Peloponezom biće odsečene ili prekinute, ono malo nemačkih divizija biće zauzeto borbom sa komunistima i četnicima, a italijanske trupe neće biti u stanju da zaustave invaziju na Peloponez ili Jadran…“

BUDUĆI DA SE HITLERU žurilo da pošto-poto osigura učešće Italijana u operaciji „Belo II“,  uputio je u Rim ministra spoljnih poslova Fon Ribentropa, i zamenika načelnika operativnog odeljenja Vrhovne komande, generala Varlimonta. Posao fon Ribentropa i generala Varlimonta nije, međutim, ispao nimalo lak. Razgovori koje su oni vodili protekli su dobrim delom u raspravama ko je kriv, Nemci ili Italijani, što operacija „Belo I“ nije uspela.

Foto Arhiv Jugoslavije, Muzej revojucije, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“, Vikpedija…

U sklopu svog izlaganja u italijanskoj Vrhovnoj komandi, general Varlimont pokrenuo je i pitanje uništenja četničkih snaga…

„Titovi komunisti“, rekao je general Varlimont, „nisu jedini protivnici koji bi mogli ugroziti nemačko-italijansku pozadinu u slučaju jedne neprijateljske invazije. U istim oblastima angažovani su četnički odredi, organizovani i naoružani od strane Italije, koji pod maskom antikomunističke milicije u stvari predstavljaju trupe vođe srpskih ustanika Draže Mihailovića; oni će se, bez sumnje, u slučaju invazije, sjediniti sa komunistima i neprijatelju omogućiti da obrazuje svoj mostobran…“

Kad je stvar sa Italijanima sasvim zapela, general Varlimont je dobio telefonsko naređenje od svoje Vrhovne komande (general-pukovnika Jodla) da Musoliniju i njegovim generalima saopšti, da je lično Hitler upravo naredio, da nemačke trupe pređu u ofanzivu sve dok sve bande, svejedno da li se radi o četnicima ili komunistima, ne budu razbijene… General-pukovnik Jodl je posebno tražio, da se Italijanima kratko i jasno kaže, da je Hitler rešio da se obavezno uništi i sam centar Mihailovićevog pokreta (za koji su Nemci znali da se u tom času nalazi u Crnoj Gori, u italijanskoj zoni, dakle), i to – ako u ovu svrhu ne budu stavljene na raspolaganje italijanske trupe – nemačkim, a eventualno hrvatskim i bugarskim snagama…

* * * * * * * * * * *  

Nemačka i italijanska armija ne mogu da „rasteraju gerilu“

SVOJE pravo mišljenje o četnicima, Musolini je u jednom momentu saopštio i Ribentropu i generalu Varlimontu – tokom razgovora sa njima, vođenog po podne 27. februara 1943. godine. Posle Varlimontovih reči, da je „sada prvi put mogućno celokupnu komunističku vojsku opkoliti i uni- štiti“, s obzirom da ona nema kuda da se povuče, Musolini je odlučno rekao, da ni italijanska a ni nemačka armija nisu u stanju da „rasteraju gerilu“, da su za to potrebni „borci koji su rođeni u ustaničkim oblastima i koji pripadaju istom plemenu kao i ustanici“. Kako je još rekao, „osam hiljada četnika znače za nemačko-italijansku stvar više nego dve do tri divizije“.

Tek posle ovog ultimativnog saopštenja, Musolini je primorao svoje generale da pristanu na ono što Nemci od njih traže… Ima razloga da se misli, da je na ovu Musolinijevu odluku uticao i pregled radio-depeša izmenjenih između Draže Mihailovića i četničkih jedinica koje su dejstvovale pod okriljem 2. italijanske armije i uopšte u italijanskoj zoni.

Foto Arhiv Jugoslavije, Muzej revojucije, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“, Vikpedija…

TE DEPEŠE, S KRAJA 1942. i s početka 1943. godine, uhvatila je i dešifrovala specijalna nemačka radio-služba i njih je pedantno prevedene na italijanski, general Varlimont predao Musoliniju, kao dokaz da je opravdan nemački zahtev da se i četnici u italijanskoj zoni i u italijanskoj službi moraju razoružati i kao vojne formacije raspustiti odnosno uništiti. U tim depešama je, uz sve drugo, o italijanskoj vojsci govoreno sa potcenjivanjem, a bilo je reči i s njenom razoružavanju u pogodnom času…

Tokom ovog razgovora, Musolini je, baš kao i general Varlimont i general-pukovnik Ler, za sve probleme sa ustanicima na tlu hrvatsko-muslimanske države, okrivio ustašku politiku, naglašavajući da je ona rezultat zabluda, osobito što se tiče verovanja da se može uništiti srpska manjina, koja broji skoro 2 miliona ljudi i koja je u spornim oblastima nastanjena već vekovima.

Musolinija je u svemu podržao državni podsekretar Bastianini, koji je takođe učestvovao u ovom razgovoru. Ali on je rekao i nešto što se u potpunosti kosilo sa pretpostavkama nemačke Vrhovne komande i Hitlera lično. Primetio je, naime, da uopšte ne postoji neka opasnost od udruživanja četnika i partizana u času eventualnog iskrcavanja Engleza na Balkanu, budući da „partizani, koji stoje pod uticajem Rusa, nemaju sa pristalicama Mihailovića apsolutno ničeg zajedničkog. Partizani smatraju Mihailovića za izdajnika…“

Kako je Musolini mislio, a i podsekretar Bastianini, tako se i dogodilo: ni tokom drugog dela operacije „Belo I“, partizani nisu bili uništeni (što je Varlimont tvrdio da će se siguno dogoditi), a što se tiče četnika, između njih i Nemaca došlo je do jedne vrste kooperacije…

* * * * * * * * * * *  

Titove loše procene da će Italija napustiti trojni pakt

LIČNO JE JOSIP BROZ, početkom 1943. godine, tražio,  da se razbije i uništi pokret Draže Mihailovića, „izdajnička banda“, koja „predstavlja najveću opasnost ne samo za narodnooslobodilačku borbu no i ubuduće“. O svemu tome, istoričar Branko Petranović kaže:

„Vrhovni štab je bio svestan kritičnog trenutka bitke koja je odlučivala o sudbini glavnine. Bez obzira na strahoviti nemački pritisak, Vrhovni štab je došao do zaključka da je nastupio i krajnji trenutak da se obračuna sa četnicima kao kolaborističkom snagom pre nego što se iskrcaju Anglo-Amerikanci, njihovi drugi strani klasni saveznici.“

Tvrdi se, da je Tito još u aprilu 1942. godine počeo da računa sa mogućnošću iskrcavanja Anglo-Amerikanaca na Balkanu i, s tim u vezi, sa mogućnošću da oni pruže Mihailoviću odsudnu pomoć u razbijanju partizana i uspostavljanju stare vlasti u zemlji. Prema Stefanu Klisoldu,  Tito je, 8. aprila 1942, pisao Centralnom komitetu KP Hrvatske i sledeće: „Kad situacija bude povoljna, to jest kada Italija bude napustila hitlerovsku Nemačku, što će je gurnuti u naručje Velike Britanije, Engleska će poslati svoje trupe koje će se iskrcati u Dalmaciji i na drugim mestima. Svi će u njoj videti osloboditeljicu, saveznicu koja je došla da izbavi zemlju iz haosa. U tom cilju, ovde je stiglo već deset njenih vojnih misija i one upravo sprovode svoj prljavi plan u raznim delovima Jugoslavije. Vi morate budno motriti na sva zbivanja u Hrvatskoj. Ako slična misija stigne i kod vas, nemojte joj se prepustiti, nađite načina da je sprečite da stupa u direktan dodir sa narodom; podvrgnite je svojoj kontroli. Svaki njen pokušaj da ponovo oživi četničku organizaciju na vašoj teritoriji mora biti sprečen“.

Foto Arhiv Jugoslavije, Muzej revojucije, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“, Vikpedija…

S POČETKA 1943. godine, Tito je, više valjda nego ikad dotle, bio uveren da u najbližoj budućnosti predstoji iskrcavanje Anglo-Amerikanaca i da je upravo zbog toga nužno da se što pre izvrši konačan obračun sa vojskom Draže Mihailovića, pa makar to bilo i uz pomoć Nemaca…

Na dan 7. januara 1943, u govoru borcima IV partizanske divizije, Tito je, prema navodima Branka Lazića,  zatražio da se krene u rat protiv Mihailovića do potpunog uništenja i njega i njegove vojske. „Naša ruka ne bi smela zadrhtati čak i ako bismo morali da se obračunamo sa rođenim ocem u slučaju da se on pridruži taboru četničkih izdajnika“.

Titove procene u pogledu mogućnosti iskrcavanja anglo- meričkih trupa u Jugoslaviji, i ocene, da bi, usled toga, moglo doći do totalne promene situacije u korist Mihailovića, nisu bile, u biti – i kad se uzmu u obzir sve tadašnje okolnosti – nimalo pogrešne.

Evidentno je, naime, da se o iskrcavanju anglo-američkih trupa, u krugu britanske vlade, upravo tada intenzivno razmišljalo… U pismu generalu Ismeju od 2. aprila 1943, Čerčil je, na primer, rekao, da bi trebalo razmotriti „kao veoma važan cilj“ uspostavljanje neke vrste mostobrana na dalmatinskoj obali, kako bi se ustanicima u Albaniji i Jugoslaviji mogla „pružiti podrška u ubojnim sredstvima, u hrani, i, ako to bude moguće, u komandosima”.

Kad je pisao ovo pismo, Čerčil je (još) računao sa generalom Mihailovićem, pa je u pomenutom pismu rekao i ovo: „Mislim da uprkos njegovom sadašnjem stavu, Mihailović će, po prirodi lukav kao lisac, svim raspoloživim snagama udariti na Italijane, čim mi budemo u stanju da mu pružimo efikasnu pomoć… 

* * * * * * * * * * *  

Partizani spremni da se saveznicima suprotstave silom

SVOJE IDEJE da se anglo-američke trupe iskrcaju u Jugoslaviji, Čerčil se nije odrekao ni u leto 1944. godine, samo sada svoje planove nije mislio da ostvari uz glavnu pomoć generala Mihailovića, već Tita i partizana. Iskrcavanje je trebalo da se izvrši u Istri, s čime se slagao i predsednik SAD, Ruzvelt. Do dogovora u ovom smislu došlo je u Kvebeku, na konferenciji održanoj od-13. do 16. septembra 1944. „Žarko sam želeo“, napisaće Čerčil u svojim memoarima, osvrćući se na ovaj dogovor,  „da pre Rusa stignemo u neke krajeve Srednje Evrope; u slučaju da se Nemci evakuišu iz Italije ili da se povuku u pravcu Alpa, bila mi je velika želja da za Alekandera dobijem ovlašćenje da sa svojim pomorskim i kopnenim snagama pređe preko Jadrana, da se dočepa Istre, da je zaposedne i da pokuša da u Beč stigne pre Rusa…“

Kako je izneo u svojim memoarima komandant američke 5. armije, general Klark,  britanski feldmaršal Aleksander je s njim u nekoliko navrata diskutovao o iskrcavanju anglo- američke vojske u Jugoslaviji.

“Aleksander je dolazio više puta k meni“, kaže general Klark, „i iznosio mi svoje ideje u vezi sa projektom plana za prelaz preko Jadranskog mora i prolaz kroz Jugoslaviju.

Maršal Tito je prilikom svoje posete Aleksanderovom glavnom štabu predložio da na efikasan način obezbedi tačke za iskrcavanje u Jugoslaviji… Sigurno je da bi Titovi partizani bili izvanredna potpora našem prodoru prema Beču…“

Prema tvrđenju generala Klarka, a bez obzira na postignuti dogovor u Kvebeku između Čerčila i Ruzvelta, svi odlučujući faktori u SAD nisu bili za iskrcavanje u Jugoslaviji.

Naročito se tome protivio Hari Hopkins, vrlo uticajni savetnik predsednika Ruzvelta.

GENERAL KLARK je ocenio da je načinjena politička greška što nije izvršeno iskrcavanje u Jugoslaviji. „Kad imam u vidu držanje Tita u to vreme, mišljenja sam“, zaključno je rekao general Klark u svojim memoarima, „da je do njegovog prekida sa Staljinom i učvršćenja našeg prijateljstva sa Jugoslavijom kroz zajedničke vojne akcije moglo doći mnogo ranije…“

Tačno je, da se Tito, 1944. godine, nije suprotstavljao iskrcavanju anglo-američkih trupa, kao što je isto tako tačno da se on tada u svemu držao onako kako to general Klark opisuje u svojim memoarima. Ali 1943. godine, u vreme kad je hteo da se sporazume sa Nemcima, i ostvari primirje sa njima, stvari su drugojačije stajale..

Foto Arhiv Jugoslavije, Muzej revojucije, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“, Vikpedija…

Zainteresovan za aranžman s Nemcima, a u svakom slučaju da 6i se oslobodio njihovog pritiska i dobio odrešene ruke za obračun sa Mihailovićem i njegovom vojskom, Tito je, u martu 1943, preko svojih ovlašćenih predstavnika, Nemcima jasno stavio do znanja, da vođstvo NOP „ne vidi nikakvog razloga da se bori protiv nemačke armije“. Što se tiče borbi dotle vođenih sa Nemcima, rečeno je, da su se partizani „borili protiv nemačkih trupa samo u samoodbrani… “  

Tito je lično, u razgovoru sa predstavnikom Velike Britanije u svom štabu Maklejnom, rekao – da on iskrcavanje savezničkih snaga na jadranskoj obali ne smatra „celishodnim“ .

U pismu Moskvi, pak, on je kazao sledeće: „Mi nećemo dozvoliti ovo iskrcavanje bez naše saglasnosti, a spremni smo da se suprotstavimo silom…

* * * * * * * * * * *  

PONUDA TITOVOG VRHOVNOG ŠTABA VERMAHTU ZA PREGOVORE O PRIMIRJU

PRVI MIRNI DODIRI PARTIZANA I NEMACA

UPRAVO u vreme kada je nemačka Vrhovna komanda sve činila da uništi snage otpora na tlu Juoslavije, u prvom redu na tlu Bosne i Hercegovine i Crne Gore (i partizane i pripadnike Mihailovićeve vojne organizacije) Vrhovni partizanski štab je, iskoristivši zarobljavanje jednog nemačkog oficira, majora Artura Štrekera, uspostavio kontakt sa nemačkom komandom i ponudio —   zaključenje primirja. Ztreker je zarobljen je 4. marta 1943. i na zahtev Vrhovnog štaba NOVJ, napisao je jedno pismo štabu svoje divizije, u kojem je izneo želju „partizanske komande“ da se povedu pregovori…)

Inicijator ove ponude Nemcima bio je Josip Broz Tito. To nije bila neka njegova prenagljena odluka, čemu je on inače bio sklon, kao što je bio i sklon, kada se o vojnim odlukama radilo, menjanju već jednom izdatih zapovesti… Naprotiv. U pitanju je bila jedna dobra promišljena i izvagana ideja, smela u svakom pogledu, a posebno u odnosu na Moskvu…

Koliko je Tito bio rešen da svoju ideju o sklapanju primirja s Nemcima sprovede u delo, koliko je bio veliki optimista u pogledu izgleda da Nemci prihvate njegovu ponudu, i, na kraju, koliko je malo bio spreman da vodi računa o Moskviu tom času, potvrđuje njegov odgovor Đilasu, na pitanje – „Šta će Rusi na sve reći?“. Skoro ljutito, kako Đilas navodi, ali ljut na Ruse a ne na Đilasa zbog postavljenog pitanja, Tito je rekao: „I oni se brinu samo i pre svega za svoj narod i za svoje vojne snage!“

Bilo je to prvi put, kako Đilas kaže, da neko u Političkom birou KPJ ovako izrazi svoje neslaganje sa Sovjetima. Nije isključeno, međutim, da su se Titu „otele“ ove reči o Sovjetima (do tog časa upravo od njega, u svakoj prilici, kovanim u zvezde), da su one bile reakcija na odgovor Moskve na njegovu radio-poruku o nameri da uspostavi kontakt sa Nemcima. Mada u poruci nije ni pomenuo svoju spremnost na zaključenje primirja, već samo dogovor o razmeni zarobljenika, Moskva je reagovala veoma oštro. Ona je uspostavljanje kontakta s Nemcima shvatila kao izraz Titove želje da se obustave neprijateljstva sa „najvećim neprijateljem čovečanstva i jugoslovenskih naroda…“

Možda i zbog Moskve, a možda i iz opreznosti, koja je poticala iz urođene mu brige za vlastitu sigurnost,  ponudu Nemcima za otpočinjanje pregovora Tito nije lično potiisao.

Ta ponuda nije poslata ni u ime Vrhovnog štaba, veću ime jedne vojne jedinice.

PREMA SEĆANjU Milovana Đilasa, Tito se, kad se govorilo o pregovorima s Nemcima, nije uopšte hteo da upušta „u neke hipoteze i kombinacije“. Bio je za što konkretnije ponude Nemcima i polagao je važnost na to da se Nemcima jasno da do znanja da bi se partizani, ako dogovor uspe, rado povukli na teritoriju Sandžaka, u oblast koja je Nemcima bila „najmanje važna“, i koja je, na jednoj strani bila „u zapećku “, a na drugoj strani vrvela od četnika u koje Nemci nisu mnogo verovali.

Bio je to, polazeći već od same namere Vrhovnog partizanskog štaba, krupan događaj, vrlo krupan, ali koji je, iz raznih razloga, u Jugoslaviji prećutkivan tokom više decenija! Kad se pak počelo o tome pisati, sve je činjeno da se ceo slučaj predstavi, pre svega, kao jedna epizoda jedva i pomena vredna…

Foto Arhiv Jugoslavije, Muzej revojucije, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“, Vikpedija…

Valja ovde istaći, međutim, da je neposredno pred ponudu Vrhovnog partizanskog štaba Nemcima za započinjanje pregovora o primirju (i razmeni zarobljenika, pored ostalog), u martu 1943, Glavni parti- zanski štab Slovenije uspostavio kontakt sa predstavnicima nemačke vojne obaveštajne službe (Abver) i da je cilj tog kontakta bio – sklapanje dogovora o primirju između partizana i Nemaca. Kako iznose nemački istoričari, koji su svoja istraživanja uglavnom usredsredili na aktivnost vojno-obaveštajne službe Vermahta, u ovom krugu mislilo se tada da su kod partizana sazreli svi uslovi za aranžman s Nemcima, budući da se Tito od kraja 1942. godine „počeo osećati napuštenim od Rusa “. Pozivajući se na izveštaj predstavnika Abvera u Klagenfurtu, profesora Burgera, istoričar Leverkin tvrdi da su slovenački partizani već na prvom sastanku izjavili – da bi „Tito pod određenim okolnostima bio spreman da obustavi borbu protiv Nemaca“. Suprotno želji slovenačkih partizana, predstavnici Abvera u Klagenfurtu nisu pokazali zainteresovanost za nastavak jednom započetih razgovora. I to zato što im je u međuvremenu tako naređeno s višeg mesta, uz obrazloženje da će Tito u najskorije vreme biti i tako likvidiran.

* * * * * * * * * * *  

Pokušaj dogovora sa okupatorom greška rukovodstva partije

POTREBNO JE NAGLASITI,da kontakt predstavnika Glavnog partizanskog štaba Slovenije, kao i kontakt Vrhovnog partizanskog štaba nisu bili ni prvi ni poslednji „mirni dodiri partizana i Nemaca“. Prvi i značajniji kontakt uspostavljen je u leto 1942. kod Livna, a posle pregovora u martu 1943. usledili su kontakti u kontinuitetu i oni su potrajali sve do samog završetka rata… Pišući o pregovorima partizana i nemačke vojne sile, general i istoriopisac Pavle Jakšić zauzeo je stav,  da se „martovski pregovori “ mogu tretirati „kao pokušaj partizana da se dobije u vremenu i da se pokaže i „velikim saveznicima“ da s NOP ozbiljno računa i fašistička koalicija, a čiji su predstavnici tražili nemačko-partizanske kontakte još oktobra 1942“.

Po generalu Jakšiću, ozbiljan povod za ovakav partizanski postupak za ‹pregovore› bila je činjenica da su zapadni saveznici – čiji su oficiri bili u četničkim štabovima zajedno sa italijanskim – preko svoje četničke vojske, partizane oružano i otvoreno napadali, a istočni saveznici im davali nacionalno neostvarljive i klasno-socijalno respektivne savete, savete koji nisu garantovali ni Jugoslaviju, ni socijalizam – komunizam “.

Polazeći od svega ovog, i ističući da se rukovodstvo KP i NOP i u ovoj, „na oko besperspektivnoj situaciji“ nije pokolebalo, general Jakšić je zauzeo stav da se pregovori partizana sa Nemcima u martu 1943. moraju ipak uključiti u slabosti i pogreške rukovodstva KP i NOP.

VIŠE JUGOSLOVENSKIH istoričara, koji se nisu usudili da pregovore Vrhovnog partizanskog štaba sa Nemcima nazovu pravim imenom, pokušalo je da sam njihov značaj umanji (a time umanji i grešku partizanskog vođstva), pored ostalogi na taj način, što se htelo dokazati da su ti pregovori, formalno gledano, imali preliminarni karakter, jer nisu mogli biti prihvaćeni dok ih ne 6i odobrio Vrhoni štab NOV i POJ. Iz nemačkih dokumenata (a drugih dokumenata u stvari i nema) jasno se vidi, prvo, da su pregovori između predstavnika Vrhovnog partizanskog štaba i Nemaca (svejedno što Nemci na njih nisu ni gledali kao na pregovore) imali svoju duboku osnovu i da se otud nikako ne bi mogli okarakterisati ni kao obična „kontakt-varka“. Na ovakav zaključak upućuje već i sama činjenica da su se u partizanskoj delegaciji za pregovore s Nemcima našla dvojica tako visokih partizanskih rukovodilaca, kakvi su bili Milovan Đilas i Koča Popović. Zatim, na ovakav zaključak upućuje i sam zapisnik sastavljen u Gornjem Vakufu, u kojem je tačno zabeleženo o čemu partizanska delegacija želi da vodi razgovor i šta predlaže.

Foto Arhiv Jugoslavije, Muzej revojucije, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“, Vikpedija…

Ako se svemu ovome dodaju i naređenja Vrhovnog partizanskog štaba pojedinim jedinicama da obustave sve napade na nemačku vojnu silu, prekinu i sa rušenjem železničke pruge Zagreb – Beograd, sve dobija sasvim specifične dimenzije… Takve dimenzije, zapravo, da se obrazloženje za odluku Vrhovnog partizanskog štaba za dogovor s Nemcima u martu 1943. može naći jedino u proceni Josipa Broza Tita da se kraj rata bliži, da se Nemačka nalazi pred konačnim porazom i da, otud, Nemci više i nisu glavni neprijatelji, već – pripadnici vojske generala Mihailovića, koji bi, uz pomoć zapadnih saveznika (u čije je iskrcavanje tada verovao i Tito) lako mogli da uspostave staru vlast u Jugoslaviji.