Tartufi su već godinama pravi hit, a osim trgovaca koji na ovim gljivama ozbiljno profitiraju, finansijski lepo prolaze i tragači koji boravak u prirodi koriste za dodatnu zaradu. U Srbiji se međutim događalo da ljudi potegnu oružje na konkurenciju u traganju za tartufima, pa je zabeleženo i nekoliko smrnih ishoda.

Ipak, početkom i ovog proleća počinje sezona lova, odnosno traženja i branja tartufa u Istri, koja traje sve do kraja kalendarske godine. Dakle, dok crni, a tamo se „izlovljavaju“ tri vrste, raste u šumi celu godinu, onaj vredniji, beli, čija je cena lani dostizala 4.000-5.000 evra po kilogramu, raste samo od jeseni do kraja godine.

Porodica Radmile Karlić iz hrvatskog sela Paladini se preradom ovih vrednih gljiva, uz organizirano traženje za turističke grupe, bave već 15 godina, pa danas imaju dobro uhodan posao sa čak 500 restorana širom sveta. Iza uređene degustacione sale stoji pogon sa 12 zaposlenih od prerade, restorana do lovaca na iste, pa još pet do šest sezonskih radnika, objavio je Agroklub.

Cena svežeg crnog kreće se trenutno oko 700 evra. U letnjem periodu cena mu padne na 200-300, a u zimskom naraste na čak 1.000 evra po kilogramu. To u prvom redu zavisi ima li ih u ponudi u Italiji, ističe sagovornica, koja je i velika zaljubljenica u tartufe jer je to veže za višesatni boravak u prirodi, a i podiže adrenalin.

„Radi se o iskonskom lovu, jer nikada ne znate na šta ćete i gde naići, ali skoro uvek nešto nađemo“, otkriva ona.

Belom tartufu odgovara više kiselije zemljište, dok crni obitavaju u okolnim brežuljcima hrastove šume, nedaleko od njihovog sela, gde prevladava više ocedno tlo. Mikroklimatska ravnoteža vrlo je važna, a bitno je da u maju padnu dovoljne količine kiše.

Kada tartuf, koji živi u simbiozi sa korenom stabla, dosegne svoju potpunu zrelost (koja je nezavisna od veličine), počinje da ispušta specifičan miris. Pa je tako moguće po istome mestu proći bez uspeha nekoliko puta, dok će ga već dan-dva kasnije dobro istreniran pas nanjušiti.

Ali, potrebno ih je vaditi iz zemlje vrlo pažljivo, kako bi se što manje oštetio kako željeni ulov, tako i koren stabla.

„Lovci su svesni vrednosti šume, te brinu o njima, pažljivo zakopavajući rupe kako bi budućim tartufima, koji su zahvaljujući životinjicama koje šire mikorizu skloni izrasti na istom ili bliskom mestu, omogućili zaštitu od svetlosti“, objašnjava Karlićeva.

Beli su ređi i skuplji, a skladno veličini, svrstavaju se od treće do ekstra klase (džokeri). Cena im dostiže i 5.000 evra za kilogram, a za razliku od crnih, zasad nema dobrih rezultata u njihovom uzgoju u šumi.

Porodica se, uz lov i preradu, odvažila i na sadnju plantaža 3.000 hrasta i lešnika sa micelijumom crnog tartufa, koji su prve rezultate dali tek šest godina nakon sadnje. Plantaže su smeštene uz prirodne stoletne šume, kako bi se postigao što veći prirodni balans zemljišta i mikroklime.

Pokušaće da proizvedu i beli tartuf, čije su sadnice naručili, a sadnja je u planu ove godine. Prvi rezultati očekuju se za osam do deset godina, iako smo čuli da su ih u Italiji dobili već za šest.

Najpoznatija rasa za ovu vrstu lova su lagoto romanjolo.

– Ljudi obično pitaju koja je najbolja vrsta pasa, ali najbolja ne postoji – naglašava Sani Sirotić iz obližnjeg sela Pengari, opisujući ove pse kao rasu jako dobrog „nosa“.

Tartufar Sani Sirotić pse naglašava kao ključne u ovom lovu. U jednom leglu imate tek jednog ili dva za tartufe jer je ključan dobar njuh koji imaju i svinje, ali je njih, dakako, teže dresirati.

– Što se tiče lagota, oni su možda jedina rasa koja može da doživi 15 godina i još uvek raditi svoj posao u šumi u potrazi za tartufima – zaključuje Sirotić.

Braća iz Futoga brutalno ubijena zbog tartufa, otac ubice skuplja potpise da izvuče sina iz zatvora

Original Article

(Visited 7 times, 1 visits today)