Svi mi koji smo imali tu nesreću da svojevremeno, makar ovlaš, pratimo domaći fudbal, imamo svoju priču sa Radom i svoj stav o Radu i njegovim navijačima; ako ste studirali na Voždovcu s početka ovog veka, imate i nekoliko ličnih – ne jednom su me martinke prepadale u Vojvode Stepe tamo iz nekakvih haustora, tražeći da se izjasnim jesam li „Invalid“ ili šta li sam, išlo je dotle da sam nosio skripta iz IPT-a kao amajliju, oružje za samoodbranu i dokaz statusa studenta – i retko kada su pozitivne.
A opet, kada je Rad pre koju godinu vrlo glasno, a onda sve tiše propao – prošle sezone u klubu su bili samo klinci, gubili su sa po deset-nula, a standardna beogradska priča o građevinskoj mafiji koja otima najbolje placeve, poput onog u Crnotravskoj raširila se čaršijom – sportska i ne samo sportska javnost je tome posvetila dužnu pažnju. Ipak je, eto, reč o klubu koji je bio prvoligaš još u onoj bivšoj Jugoslaviji…
Zapravo, kad smo kod ličnog, jedno od mojih prvih fudbalskih sećanja vezano je baš za Rad i baš za to doba: iako je ujak bio osvedočeni zvezdaš, jednog je leta, nisam mogao imati više od četiri-pet godina, sve nas decu strpao u crvenu „zastavu“ i odveo na Banjicu, pa smo gledali Rad protiv Hajduka. I želim da pustim sećanju da tera svoje i da ne proveravam, ali zakleo bih se da su „građevinari“, kako im sve do danas tepa sportska štampa, pobedili na tom meču.
Više od trideset godina kasnije, jedino su isti ti svetloplavi dresovi i (možda) grb, ali Rad igra u Zaklopači, selu od oko jedva tri hiljade stanovnika od kojih, tako mi kažu kada ih pitam, „nema niko poznat“, sem jednog biznismena koji, eto, povremeno pošalje garnituru dresova za fudbalski klub. Selo je zapravo toliko malo da nema ni omladinski pogon, a ni ovi što igraju nisu baš deca – najmlađi ima 23 godine.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI MOŽETE PRONAĆI OD ČETVRTKA, 28. AVGUSTA, NA KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Post Views: 22
