Psihijatar i psiholog za Insajder o ispovesti Danijele Štajnfeld: Važno je da javnost ne povređuje žrtve dodatno (VIDEO)

Detalji iz ispovesti glumice Danijele Štajnfeld, koja je u intervjuu za Insajder optužila kolegu Branislava Lečića da je silovao 2012. godine, i koja navodi da se godinama lečila od traume podudara se sa iskustvima stručnjaka sa kojima su razgovarali novinari Insajdera. Nije neobično da žrtva čeka godinama, pa i decenijama da otkrije da je silovana, nije neobično ni da prvo pokuša da zaboravi, ni to da ne pruža nikakav otpor kada je napadač neko koga poznaje i ko je za nju autoritet, saglasne su psihijatar Slađana Born i psiholog Tanja Ignjatović, koja je angažovana u Autonomnom ženskom centru.

One smatraju da mnogo toga o odnosu između Danijele i Lečića otkriva razgovor snimljen prilikom njihovog susreta 2016. godine, a koji je objavljen na sajtu Insajdera.

Podeljeno društvo pokazalo je svoje pravo lice gde to nikako nije bilo očekivano – na temi mogućeg silovanja. Sve se vrti oko reči poverenje. Dok se sa jedne strane čuje kako bi trebalo verovati onome ko kaže da je žrtva, s druge strane se dobacuje svako je nevin dok se ne dokaže suprotno. A dokazivanje je dug, često nesavladiv put.

Silovanje nije fizičko nasilje, silovanje je nipodaštavanje tebe kao ličnosti. Mislim i vi sad to treba da dokažete na sudu i tu treba da budete ubedljivi da vas razumeju i prihvate oni kojima se obraćate, kaže psihijatar Slađana Born.

U Srbiji se dešava to da osoba koja imenom i prezimenom javno kaže da je silovana u delu javnosti bude optužena da laže, da nekome uništava život. Javna isposvest ne ugrožava pretpostavku nevinosti onoga ko je okrivljen. Međutim, umesto da sasluša, javnost se ovde svrstava na stranu- paradaoksalno ali često staje u zaštitu onoga ko je okrivljen da je nasilnik, osuđujujući onog ko navodi da je žrtva.

Tanja Ignjatović iz Autonomnog ženskog centra objašnjava šta je poželjno ponašanje javnosti.

„Da izbegnemo to da zapravo odmah stanemo, da se svrstamo a naročito da osudimo žrtvu i naročito sad sa ovim društvenim mrežama da pišemo komentare koji su za nju ponovo povređujući. To bi trebalo svakako da se izbegne. Mi naravno ne treba ni da osuđujemo pre nego što se završi postupak ali je važna stavr zapravo da ne povređujemo svojim komenatrima žrtve“, navodi Ignjratović.

Zašto je čekala devet godina da kaže da je žrtva silovanja i da javno optuži kolegu glumca Branislava Lečića- jedno je od najčešće javno postavljanih pitanja Danijeli Štajnfeld. U opširnoj ispovesti za Insajder ispričala da je prvo sve pokušala da zaboravi, preselila se u Ameriku, ali da su onda počeli simptomi postraumatskog poremećaja od kog se lečila godinama.

Iskustvo naših sagovornica u radu sa žrtvama pokazuje da se često dešava da žrtve događaj prvo pokušavaju da zaborave. Psihijatar Slađana Born u svojoj karijeri se sretala i sa situacijama da žrtva otkrije da je silovana posle čak 40 godina.

„Mi moramo prvo da oprostimo nekome, pa kad oprostimo da pokušamo da zaboravimo i onda da to bude negde daleko iza nas. E sad ako mi ne možemo da oprostimo jer to nas još uvek boli jer nam još niko nije rekao ni izvini, ni izvini , ni čak da kaže jeste tako je bilo, ako je ova situacija takva kakva nam se prikazuje. Znači kako da oprostim, a šta da zaboravim. Stvari koje potisnemo one će isplivati kad- tad“, kaže doktorka Born.

Danijela Štajnfeld u intervjuu za Insajder opisivala je kako je uprkos pokušajima da nastavi život počela da oseća brojne probleme – najpre gubitak sna, pa apetita, a zatim su sitnice počele da je podsećaju na ceo događaj što je uzrokovalo napade panike. Simptomi koje navodi su kao iz priručnika.

„Samo odjedanput nam se nametne ili zato što postoji neka okolnost, neka sličnost, sreli smo nekoga neko je nešto izgovorio na određeni način, neki miris, neki zvuk podseti i onda samo iskoči to sećanje koje je preplavljujuće, puno emocija, zastrašujuće ili sa osećajima krivice i mi znamo da ne možemo normalno da živimo svoj život da ne možemo da kontrolišemo to“, objašnjava psiholog Tanja Ignjatović.

Osećaj krivice često se povezuje sa pitanjem zašto se nije branila. Naše sagovornice objašnjavaju da se dešava da se žrtva skameni i u slučaju, primera radi, napada u haustoru. Takva reakcija je još češća kada je napadač neko koga žrtva poznaje, kome veruje. Razlika je što u slučaju napada u haustoru žrtva neće kriviti sebe kao u slučaju kada je napadač poznat i kada se žrtva pita čime je dala povoda.

Snežana Born: “Tu je izdaja i tu se ulazi čak i u neku tabu situaciju. Vi doživljavate osobu sa kojom ste bliski kao brata , kao oca, a onda on tu ljubav filije odjednom vam konvertuje u eros i vi ste zapanjeni. Vi tu doživaljavate jednu tabu situaciju koja vas u prvom trenutku zgrane , blokira vas. Treba da nađete način kako ćete se odbraniti kako ćete se vratiti u pređašnje stanje. Tu osoba čak razmišlja i kako da ne povredi ovu osobu“.

Tanja Ignjatović: „Mi očekujemo da je potrebna upotreba sile, što može biti fizička ili da postoji neka pretnja na primer, da neko ima neko oružje ili tako dalje da neko može da vas prisili da tako reagujete. Mi često verujemo da bez toga nije moguće da se tako nešto desilo ili da je neko bio toliko prestavljen da ništa nije mogao u toj situaciji. To je više problem sa tim kako mi razumemo tu situaciju nego šta se objektivno dešava. Objektivno kad kažem mislim i na neurobiološkom, fiziološkom planu šta se dešava, znači potpuno je to da se smrznete je jedna od najčešćih reakcija“.

Naše sagovornice su analizirale snimak razgovora između Danijele Štajnfeld i Branislava Lečića prilikom susreta u jednom beogradskom restoranu četiri godine nakon spornog događaja. Nije im neobično Danijelimo objašnjenje da je susret bio je deo procesa njenog izlečenja.

Uz napomenu da bi o snimku i celom događaju tek trebalo da se izjasne nadležne institucije, naše sagovornice kažu da razgovor otkriva mnogo toga.

Slađana Born: „Autentičniji su u tom delu, u toj sekvenci, autentičniji su Danijelini odgovori, životniji su. On tu ide opet plete mrežu, opet okolo – naokolo, opet je ubeđuje da situacija nije bila takva i da namere nisu bile takve. Iskreno rečeno, ja sam sa podsmehom malo tumačila odgovor, taj odgovor iz 2016, godine. On mi je zvučao bilo je, nismo se razumeli, ništa ti se nije desilo“.

Tanja Ignjatović: „Jedna strana drugoj strani kaže to što si ti mislila, osećala u tom trenutku potpuno je nebitno. Ja znam šta si ti htela i odlično znam da zapravo si to baš samnom htela zato što sam ja izuzetan. Ono što zapravo doživljavam kao jedan manevar, jedan zapravo zbunjujući mehanizam, a dešava se u relaciji privatnoj onih koji se poznaju i koji zapravo bi trebalo da cene, a velika je razlika u moćima i autoritetima, da onaj ko ima više moći i više autoriteta zbunjuje onog ko ima manje govoreći mu da on zna bolje nego što ona misli šta je za nju dobro, da je on toliko dobar da njoj treba da bude zapravo čast i zadovoljstvo da je on uopšte nju pogledao među stotinama drugih. To je ono što često rade zlostavljači deci.“

Tanja Ignjatović kaže da Srbija još mnogo toga mora da uradi kako bi podstakla žrtve da prijave silovanje. Prema zakonu u Srbiji silovanje je definisano kao seksualni delikt počinjen upotrebom sile ili pretnje, dok se nigde ne pominje ono najvažnije da mora postojati pristanak. Međunardne konvencije, pre svega Istambulska, upravo traže od zemalja postpisnica da kao kažnjivo definišu i situacije gde nema primene sile ali gde ne postoji pristanak. Sudovi odsustvo pristanka i sada tretiraju kao silovanje, ali je to važno i zakonski regulisati jer time država šalje poruku da NE znači NE i da mora da se shvati ozbiljno.

Preuzimanje delova teksta ili teksta u celini je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na www.insajder.net.

Original Article