Proleće u Montrealu: simfonija svetlosti i života

Zaglavljena između iscrpljujuće zime i letnje tromosti, svaka godina u Kvebeku ima svoj kratki, ali opojni trenutak – proleće. Poput muzičkog scherza u velikoj simfoniji vremena, proleće se, često iznenada, pojavi sa neobuzdanom snagom. Budi sve što je delovalo mrtvo, pokreće i telo i duh, unosi lakoću, radost i nadu. Kao da ćemo u toj kratkoj euforiji ostati zauvek.

Ovog maja, proleće je sletelo na naša ramena kao ptica iz dalekih krajeva. Donelo je mirise koje smo zaboravili, boje koje su zamenile sivilo, osmeh koji se vratio u uglove očiju. Ulice su se ispunile smehom, pogledi su se ponovo sreli, komšije su se prepoznale. Još jednom, pobedili smo zimu.

Jer ovde, u Kvebeku, zima je više od godišnjeg doba – to je pravi protivnik. Upija nas u svoju tišinu, zauzima sav naš prostor i energiju. A opet, svaki put kada dočekamo proleće, to je lična i zajednička pobeda. Pobeda života, svetlosti, pokreta.

Odrasla sam u zemlji gde su bitke drugačije. Tamo ljudi decu rađaju s ožiljcima predaka, sa tugom u očima. Tamo se proleće ponekad i ne primeti – ugušeno borbom, navikom, svakodnevnim preživljavanjem. Godišnja doba promiču kao neprimetna senka, bez vremena da se zadrže.

Doselivši se u Montreal, donela sam te ožiljke sa sobom, u zemlju snega i tišine. I baš ovde, kroz to tiho, belo okruženje, naučila sam kako izgleda mir. Kako se raduje suncu koje traje kratko, danima koji su dragoceni. Naučila sam da se živi sezonski, punim plućima. Da se za ta tri meseca vredi potruditi – otvoriti ulice pešacima, postaviti stolove na trotoarima, zasaditi cveće na balkonima, organizovati koncerte u parkovima, nasmejati nepoznatima. Naučila sam da i bezbrižnost može biti ljudsko pravo. I da, kao što nam pripada zima, pripada nam i leto.

A leto u Kvebeku ima svoje obeležje – festivale. Ima ih više od stotinu: od opere, džeza i filma, do folklora, uličnih pozorišta, gastronomskih sajmova, piva, plesa i poezije. Njihova lista nije važna, koliko je važan duh koji šire: slavljenje života, raznolikosti, radosti, prirode. I ta kratkotrajna lakoća postojanja koju svi delimo.

Jer proleće je samo pukotina u vremenu – predah između dve tišine. Uživajmo u njemu dok traje, jer vrlo brzo počeće da se čuju prvi taktovi još jednog zimskog marša. I vremenska simfonija ponovo će se pokrenuti iz početka.
Ali neka. Neka dođe i sledeća zima. Neka nas obuhvati, neka nas ućutka. Možda nam baš to ćutanje treba da se preobrazimo. Reč – ta koja nas je nekada uzdigla, povezala, pokrenula – danas, zaražena pohlepom i bukom, slabi. Misao posustaje. Ideja umire.

Možda je vreme da zastanemo. Da se vratimo prirodi. Da iz tišine stvorimo nove reči kojima ćemo ispisati drugačiju priču sveta. Jer svaka nova umetnost nastaje tako što se prethodna rastoči. Oslobodimo, zato, misli i navike. Prepustimo stvaranje mlađima. Oni su bliži prirodi nego mi. Još uvek umeju da se raduju proleću.

Autorka je novinarka

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.