Podrhtava đačko srce u klupi. Ne zna se baš najbolje matematika. A Čiča nema milosti – izvodi pred tablu. Skupilo se đačko srce. „Samo da me još ovoga puta zaobiđe…“

Pre svega ovoga, bilo je „Svemoćno oko“. Maleni roman za decu Čeda Vukovića, u izdanju onoliko pominjane sarajevske „Svjetlosti“, s početkom u kojem klinja Željko, ko i svako normalno dete, strepi da će biti izveden da odgovara matematiku, valjda je bila prva naučnofantastična knjiga koja mi je dopala pod malene ruke. Posle su došli i „Ratovi zvezda“ i Isak Asimov i Rej Bredberi i Filip K. Dik i „Dina“ u svim oblicima, i još gomila manje poznatih autora koje bih kupio samo zbog korica ili preporuke, posle je bio i „Autostoperski vodič kroz galaksiju“, jedina knjiga oko koje smo se otimali u malenom studentskom stanu.

Verovatno bih i bez bajke začinjene nekim sci-fi uređajem s vremenom naleteo na žanr, verovatno sam s vremenom naučio da volim i neke druge, ali zasvrbe me prsti i slepoočnice svaki put kada vidim neku izmišljenu planetu kako me posmatra sa omota. Čak i ako pretežni deo toga, sem kada dobro zagrebete, ne vredi ni onih mitskih pet para.

Zašto naučna fantastika? Još je naš stari prijatelj Maks Veber, ko se još seća te kratke epizode kada smo mislili da će nam cela zemlja biti reosmišljena po njegovim uzusima, govorio da su ljudi na Zapadu razočarani svojim predvidivim, dosadnim, lako objašnjivim životima. Sve je previše racionalno, sistematsko i sistematizovano, a ljudski mozak, ili ono čime mozak upravlja, nije baš pravljeno za kalupe.

CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 28. MARTA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS

Nedeljnik 637

Nedeljnik 637

Post Views: 11

Originalni tekst