Mnogi shvataju da ih je odgajio narcisoidni roditelj tek kada ostare. Kako se oporaviti od takvih roditelja? Ketlin Sakston psihoterapeutkinja, koja je napisala knjigu o odrastanju s majkom i ocem koji su grandiozni i kojima nedostaje empatije, kaže da se mnogi osveste tek kada započnu vezu, upoznaju porodicu svog partnera i shvate da nisu nimalo kao njihovi roditelji.
„Ili i sami imaju porodicu i pomisle: ‘Nikada ne bih to uradio svojoj deci.’ Ponekad nam treba dok ne napunimo 30 ili 40 godina da shvatimo da nešto nije u redu.“ Njen najstariji klijent ima 70 godina i „konačno se suočio sa činjenicom da ima narcisoidnu majku, koja je još uvek živa, i kako je to uticalo na njih tokom celog života“.
Sakston se nada da će njena knjiga „Moj roditelj paun“ pomoći ljudima da prepoznaju i oporave se od narcisoidnog roditelja, piše Gardijan.
Možda su odrasli kontrolisani, u okruženju gde je ljubav bila uslovna, „gaslajting“ uobičajen, i često su bili krivljeni, omalovažavani i kritikovani. Potrebe njihovih roditelja bile su iznad njihovih, a njihova majka ili otac su bili emocionalno eksploatativni. Posledice ovih iskustava mogle su se nastaviti i u odraslom dobu.
Mislim da mi je roditelj narcisoidan
Termin „narcis“ se često koristi, posebno na društvenim mrežama, kao opšta uvreda ili kao način objašnjenja sebičnog ponašanja, ali ovo „razvodnjava stvarnost nekoga sa pravim narcisoidnim poremećajem ličnosti [NPL]“, kaže Sakston. „Teškoća je u tome što ljudi kojima je zaista potrebna podrška u suočavanju sa njima verovatno ne dobijaju nivo koji im je potreban, jer svi malo prevrću očima ako kažete: ‘Mislim da je moj partner, roditelj, šef, ko god, narcisoidan.’“
Sakston radi u Londonu i Njujorku. Školovala se za psihoterapeuta nakon duge i uspešne korporativne karijere, ali njeno interesovanje za narcizam je ličnije: nekoliko godina je bila bliska sa nekim za koga veruje da ima narcisoidni poremećaj ličnosti (iako im nikada nije dijagnostikovan). „Postala sam ljuštura sebe“, kaže ona o uticaju veze, i trebalo joj je dve godine da se oporavi. U poslednjih 10 godina, Sakston je primetila porast broja klijenata koji se pitaju da li njihove teškoće mogu biti posledica odrastanja oko narcisoidnog roditelja.
Mnogi od nas, ako to želimo da priznamo, imaju narcističke osobine poput samozaljubljenosti, preuveličavanja naših dostignuća ili nedostatka empatije. Koja je razlika između narcisa i, u nedostatku bolje reči, kretena?
„Nadam se da čak i ljudi koji su kreteni imaju neku vrstu savesti negde na kraju. Možda su svesni da njihovo ponašanje nije dobro. Mnogo ljudi koji rade loše stvari ili znaju da su loše postupali sa ljudima, vremenom počinju da prihvataju da je to bilo okrutno ili veoma sebično. Narcisi se ne bi zaustavili i osvrnuli.“
Koliko ih ima
Teško je znati koliko ljudi ima narcisoidni poremećaj ličnosti, jer nikada ne bi pretpostavili da sa njima nešto nije u redu i tražili dijagnozu, kaže Sakston. „To bi im bilo gotovo uvredljivo. Brojke dijagnoza koje dobijamo često dolaze preko zatvorskog sistema ili socijalnih službi“, gde bi ljudi imali psihijatrijske procene. U svojoj knjizi, Sakston sugeriše da 10-15% svetske populacije može pokazivati umerene do visoke narcističke osobine. Na umerenom kraju ovo može izgledati kao previđanje ljudi, potreba za pohvalom ili okretanje razgovora nazad na sebe. Na višem, to bi moglo uključivati sabotažu ili namerno potkopavanje drugih. Smatra se da su oni sa osobinama dovoljno teškim da im se dijagnostikuje narcisoidni poremećaj ličnosti između 0,8% i 6,2% populacije. „To je ogromna razlika“, kaže Sakston. „I trenutno ne verujemo da postoji lek, što je veoma nezadovoljavajuće kao terapeuta, a kamoli kao drugo ljudsko biće.“
DSM, uticajni američki psihijatrijski dijagnostički priručnik, kriterijume za narcisistički poremećaj ličnosti uključuje osećaj grandioznosti ili „posebnosti“, privilegovanost, eksploatatorsko ponašanje i nedostatak empatije. „Ako imate posla sa nekim sa narcisoidnim poremećajem ličnosti, apsolutno biste znali da nešto nije u redu“, kaže Sakston. Veći broj ljudi ne bi ispunjavao kriterijume, ali bi se mogli opisati kao da imaju „narcisoidnu ličnost“, kaže ona. Grandiozni narcis – pun samovažnosti – je prepoznatljiviji, ali postoje i drugi tipovi koje je teže uočiti. Prikriveni ili ranjivi narcisi, kaže Sakston, „mogu se predstaviti kao prilično introvertni i blagi, a često i pomalo skloni žrtvama i zloupotrebljavani, ili kao da su zaista žrtvovali mnogo sebe – to može privući pažnju.“ Maligni narcisi pokazuju grandioznost i agresiju ili antisocijalno ponašanje. „Graničite se sa nekom vrstom psihopatije sa tim pojedincima, koji bi vam zaista mnogo naštetili, a nemate nikakva osećanja povodom toga.“
Da li je došlo do porasta narcizma? Ako postoji porast, to verovatno više ima veze sa većom svešću o mentalnom zdravlju nego sa društvenim mrežama, iako nas je to „učinilo mnogo samosvesnijim nego ikada ranije“.
Lideri kao narcisi
Mogli biste pogledati trenutne svetske lidere i zapitati se da li smo u epidemiji narcizma. U neizvesnim vremenima, kaže Sakston, tražimo sigurnost, a lideri sa crtama grandioznosti mogu izgledati kao da imaju više pravca. „Teškoća je u tome što pogrešno tumačimo harizmu kao liderstvo“, kaže ona. „I često su narcisi veoma harizmatični, sigurni, samouvereni, a mi ne shvatamo da nas to na neki način privlači, jer nam daju osećaj sigurnosti.“
Sakston piše da za one koji žive sa narcisom to može biti jedan od „najdestruktivnijih i najrazornijih tipova ličnosti“. Zašto? „To je neverovatno izolujuće, jer se toliko negativnog ponašanja događa iza zatvorenih vrata“, kaže ona. Za razliku od fizičkog ili seksualnog zlostavljanja, često nema jasnih primera ponašanja, pa je uobičajeno da neko ko živi sa narcisom sumnja u sopstvena iskustva.
Čak i unutar iste porodice, pojedinačna deca će imati različita iskustva, kaže Sakston, što ljudima može otežati da se oslone na stvarnost svog detinjstva. Svako može imati svoje probleme: „zlatno dete“, koje je roditelj izabrao kao omiljeno, može iskusiti perfekcionizam i anksioznost; „žrtveni jarac“ će verovati negativnim mislima o sebi; „izgubljeno dete“, koje je držalo glavu po strani, može se boriti sa odnosima. Sakston vodi grupe za ljude koji su preživeli narcisoidne roditelje. „To je potvrđujuće, jer su obrasci ponašanja često veoma slični“, kaže ona.
“Žrtve ne znaju ko su”
Sakston je primetio da ljudi koji su odrasli sa narcisoidnim roditeljem imaju tendenciju da imaju nestabilan osećaj za sebe. „Oni zapravo ne znaju ko su, jer su od malih nogu morali da igraju ulogu u predstavi koju je narcisoidni roditelj postavio: dobio si ulogu, i ako odstupiš od nje, kazniću te ili ispraviti te ili kritikovati te, ili nećeš dobiti vreme u pozitivnom suncu mog pogleda osim ako ne odigraš tu ulogu. Mnogi od njih su se udaljili daleko od svog pravog ja, pa je to posao koji ću raditi sa njima na terapiji, da ponovo pronađu svoj glas.“
Sakston kaže da je i sama iskusila na svojoj koži narcisa, i da joj je trebalo dve godine da to shvati. Činjenica da joj je trebalo toliko vremena, čak i kao samoj terapeutkinji, pokazuje koliko podmuklo može biti biti u vezi sa nekim ko ima narcističnu ličnost. “ Rastavlja vas na komade. Tiho vas demontira, i sve što ste smatrali istinitim ili normalnim više nije istinito ili normalno jer ste bili uvučeni u život u njihovom svetu fantazije, svetu koji mora biti istinit da bi njihova maska ostala. Morate se pridržavati ovog lažnog ekosistema, a cena, ako to ne učinite, jeste izbacivanje ili ismevanje ili demontaža.“
„Počinjete da gubite ko ste. Morate ponovo da pronađete svoje pravo ja.“ Upravo u tome sada pomaže svojim klijentima. „Ako se suočavate sa bilo kojim poremećajem ličnosti, prva stvar je spoznaja: otkriće da ovo nije samo neko ko je malo težak, ovo je drugi nivo.“ Tada će njen klijent početi da shvata ko je. „Šta ste zaista bili pre nego što vam se nešto dogodilo? Možemo li se vratiti i pronaći taj deo vas? Dolazi tačka kada će njihov bes i tuga izaći na površinu.“ Nije komplikovan proces oporavka, kaže ona, ali je potrebno pronaći terapeuta koji zna šta radi.
Da li se suočiti s roditeljem?
Kada je u pitanju suočavanje sa narcisoidnim roditeljem, da li ljudi smatraju da je korisno da se suoče sa njim? „Nije uvek preporučljivo, u zavisnosti od toga sa kakvim narcisom imate posla, jer to može biti neverovatno destruktivno“, kaže Sakston. Takođe, dodaje: „Nikada nećete dobiti izvinjenje. Nikada nećete dobiti potvrdu, nikada nećete dobiti objašnjenje.“
Mnogi njeni klijenti prekidaju kontakt sa svojim narcisoidnim roditeljem, ali da li je moguće imati vezu? „Apsolutno je moguće. Ako ste zaista svesni sa čime se suočavate, onda imate izbor.“ Jasne granice su ključne. „Šta ćete, a šta nećete prihvatiti?“ Metod „sivog kamena“ – ne pružanje narcisu pažnje ili drame koju želi – može pomoći. „Direktno obraćanje ili svađa sa narcisom vas neće nikuda odvesti. Ako ćete biti u vezi sa svojim roditeljem, morate biti veoma svesni sa čime se suočavate, jer je to veoma delikatno putovanje.“
Nećete ih promeniti, naglašava ona, ali detinjstvo provedeno sa narcisoidnim roditeljem ne mora da znači doživotnu štetu. Kao što njen pacijent od sedamdeset godina potvrđuje, nikada nije kasno za oporavak. „Bez obzira da li je roditelj živ ili mrtav, nije bitno koliko imate godina, apsolutno možete povratiti svoj život.“
Post Views: 24
