Počev od ovog četvrtka, u Nedeljniku očekuje vas veliki serijal „Studenti u blokadi“.
Oni koji su pokrenuli velike proteste – i promene – u Srbiji pisaće o tome šta je njihova filozofija, njihovo pravo, njihova politika, njihova ekonomija… i njihova vizija budućnosti.
Iz prve ruke, njihovim rečima, njihovim glasom: Šta studenti misle,
šta osećaju, i za šta su spremni da se bore.
Mi danas prenosimo tekst koji su pisali studenti u blokadi Pravnog fakulteta u Beogradu.
***
Od novembra 2024. godine, nakon tragičnog rušenja nadstrešnice u Novom Sadu u kojem je stradalo više građana, širom Srbije započeo je talas studentskih i građanskih protesta pod parolom odgovornosti, pravde i javne istine. Protesti, koji su u najvećoj meri bili mirni, sa naglaskom na blokadama i nenasilnom otporu, dobili su od države ne odgovor – već odmazdu. Brojna hapšenja demonstranata vršena su bez jasnih dokaza, a pojedini privedeni, posebno u Novom Sadu, završili su u pritvoru pod optužbama za „ugrožavanje ustavnog poretka“ – kvalifikacijom koja pokazuje duboku nespremnost vlasti da trpi javno neslaganje. Sudnice su postale političke scene na kojima se protestanti tretiraju kao državni neprijatelji, a ne kao građani koji traže odgovornost institucija.
Šta je pravo? Šta je pravda? Važi li to u Srbiji?
Pravo predstavlja sistem normi koje država formalno uspostavlja i sankcijama obezbeđuje, s ciljem da reguliše društvene odnose, zaštiti interese građana i obezbedi poredak zasnovan na pravdi. U svojoj suštini, pravo nije samo zbirka propisa, već mehanizam kroz koji se nastoji ostvariti društvena ravnoteža i omogućiti mirno rešavanje sukoba. Simbol te pravde, svim pravnicima, predstavlja boginja Justicija – žena s povezom preko očiju, vagom u jednoj i mačem u drugoj ruci.
Njena slepoća simbolizuje nepristrasnost, vaga – merenje dokaza, a mač – moć prinude koju pravo poseduje. U društvu koje pretenduje da bude demokratsko, pravda mora biti ne samo ideal, već opipljiva stvarnost – dostupna svima, primenjiva na sve i nezavisna od političke ili ekonomske moći. Samo u takvom sistemu pravo dobija svoj puni smisao, a građani veru u institucije koje ih predstavljaju.
Svaka moderna država, pa tako i naša, podeljena je na tri grane vlasti. Zakonodavnu, izvršnu i sudsku. Prema Ustavu, odnos tri grane zasniva se na međusobnom poveravanju i ravnoteži. Sudska vlast je, barem kako piše u Ustavu, nezavisna. Zakonodavnu vlast predstavlja Narodna skupština, a izvršnu Vlada i kroz neke proceduralne nadležnosti predsednik. Iako Ustav ne poverava predsedniku republike upravljačku ulogu nad Vladom ili pravosuđem, on se u praksi pozicionira kao glavni nosilac vlasti, što narušava ustavnu podelu vlasti i podriva princip vladavine prava.
Narodna skupština Republike Srbije, formalno predstavlja najviše predstavničko telo naroda naše zemlje, instituciju parlamentarne demokratije. Poslednjih godina funkcioniše više kao produžena ruka izvršne vlasti nego kao samostalno zakonodavno telo. Poslanici vladajuće većine rutinski izglasavaju predloge Vlade bez suštinske rasprave, dok se opoziciji sistematski uskraćuje mogućnost da ravnopravno učestvuje u debati – najčešće zloupotrebom poslovničkih procedura, poput masovnog podnošenja amandmana na vlastite predloge. Ovakva praksa dovela je do toga da se Skupština sve manje doživljava kao mesto ozbiljne političke debate, a sve više kao formalna scena za potvrđivanje već donetih odluka.
Narodna skupština Srbije već godinama funkcioniše kao mašina za „ekspresno fabrikovanje zakona“, a zakonodavni haos stigao je do vrhunca 27. novembra 2024. U samo nekoliko minuta, usvojena su 54 zakona, uključujući rebalans budžeta, zakone o energetici, finansijama, zaštiti životne sredine i brojnim drugim temama od izuzetnog značaja – bez rasprave i bez opozicije. Skandalozno glasanje uz „zvonce“ koje svaku demokratsku proceduru ismeva – parlament više ne radi svoj posao, već samo potvrđuje odluke vlasti u rekordno kratkom roku. Narodni poslanici se duži niz godina ne ponašaju kao ljudi slobodne volje koji nose veliku odgovornost za predstavljanje naroda, već kao bića istrenirana na puko jednoumlje.
Uz slabu kontrolu nad radom Vlade, retko organizovanje interpelacija i potpuno zanemarivanje javnih rasprava, rad parlamenta postao je neprozirniji nego ikada. Debate su često obeležene govorom mržnje, vređanjem i kršenjem elementarne političke kulture, što dodatno urušava poverenje građana. Poslanici se, umesto interesima građana, vode stranačkom disciplinom, a zakoni se po pravilu usvajaju po hitnom postupku, bez potrebne stručne i javne analize. Umesto da bude ključni stub demokratije, Skupština sve više postaje svedočanstvo njenog urušavanja.
Ovo nije tek kvar u funkcionisanju parlamenta, već sistemska zloupotreba institucije. Poslanici, pre svega iz redova vlasti, često ulaze u salu samo da bi formalno aktivirali glasačke mehanizme, bez ijedne reči suštinske rasprave. Čak i u trenucima vanrednih kriza – bilo da je sednica o Kosovu i Metohiji ili o zdravstvenim opasnostima – Skupština ne deluje kao samostalan demokratski organ, već kao puki potpisnik unapred donetih odluka, lišavajući javnost bilo kakve debate, a državu ozbiljnog zakonodavnog procesa. Vanredna sednica Narodne skupštine za pitanje pada nadstrešnice na Novosadskoj železničkoj stanici još nije održana. Prema Ustavu Republike Srbije, Narodna skupština ima pravo da pozove vrhovnog javnog tužioca, u ovom slučaju Zagorku Dolovac, da odgovara pred Skupštinom za svoj rad i rad javnog tužilaštva. To se još uvek nije desilo.
Pravo je mrtvo, ubio ga je predsednik
Predsednik države otvara fabrike, saopštava odluke iz domena izvršne vlasti, najavljuje mere u oblasti ekonomije, zdravstva, obrazovanja, policijskog postupanja, dok su formalni nosioci izvršne vlasti – nevidljivi ili potpuno marginalizovani. Takav politički aranžman je u suštini neustavan: ne postoji institucionalna uloga koja bi predsedniku republike davala pravo da odlučuje umesto Vlade, ali u političkoj praksi, u Srbiji, on upravo to radi – nesmetano i bez institucionalne sankcije.
Uporedo sa ovim samoproglašenim premijerstvom, predsednik redovno krši i granice sudske vlasti. U više navrata iznosio je detalje iz istraga koje su u toku, pre svih drugih državnih organa, kao da je na čelu javnog tužilaštva. Posle tragedije u Novom Sadu, on je prvi komentarisao navodnu krivicu određenih službi i najavio odgovornost, pre nego što je ijedna istraga formalno započeta.
Godinama unazad, na konferencijama za medije, Vučić pokazuje fotografije sa mesta zločina, čita sadržaje telefonskih prepiski, objavljuje video-snimke sa naplatnih rampi, prikazuje delove istraga o ubistvima i organizovanom kriminalu, iako za to nema niti ovlašćenje, niti institucionalni razlog. Dok se tužioci i sudije drže propisanih procesnih pravila, predsednik preko ekrana najavljuje ishode postupaka – ponekad i pre nego što je iko saslušan.
Nijedan od ovih slučajeva se nije završio ozbiljnim institucionalnim otporom. Ni Skupština, ni Visoki savet sudstva, ni Vrhovno javno tužilaštvo nisu reagovali na činjenicu da jedan čovek, uzurpirajući uloge svih grana vlasti, u javnosti raspolaže snimcima nadzora, dokazima iz istrage, pa čak i relativizuje proizvodnju i distribuciju tone marihuane. Ta slika – u kojoj predsednik jedini ima pristup „istini“, u kojoj on određuje šta je krivica, a šta propaganda – direktno podriva temelje pravne države. Umesto da se Ustav poštuje, on se savija pred potrebama jednog centra moći. Umesto podele vlasti – svedoci smo njene potpune koncentracije.
Kao studenti prava uvereni smo da položaj sudija i tužilaca u današnjoj Srbiji nije lak. Predsednik vam preti smenom, govori o toku vašeg postupka i ako presudite po pravdi, a ne po diktatu, dobijate osudu na prorežimskim medijima i objavljivanje svih vaših ličnih podataka. Veliki je broj tužilaca i sudija koji su javno podržali zahteve studenata. Advokatska komora Srbije je dva puta ušla u obustavu rada u cilju podrške studentskim zahtevima. Hvala vam svima! Sada vas kao svoje kolege, kao pravnike pozivamo da sudite po zakonu, a ne u strahu od carstva. Vi pokrenite istrage, vi podnesite krivične prijave, vi uradite ono što je u vašoj moći da pravosuđe u Srbiji ne bude gaženo, već da stoji kao svetli primer pravde.
Možda smo mi u zabludi. Možda Ustav zaista glasi „Jedan čovek – sva vlast“. Možda je pravda ono što predsednik kaže na televiziji, a istina ono što pokaže na slajdu. Možda su sudovi višak, a parlament publika. Ali ako je tako – neka nam to jasno kažu. Da ne gubimo vreme u učionicama prava i amfiteatrima demokratije. Ili, bolje, neka se pripreme. Jer mi nismo spremni da pristanemo. Nećemo da ćutimo. Nećemo da klečimo pred diktatom jedne ruke.
Ako institucije ne brane zakon – branićemo ga mi. Na ulici, na fakultetu, u svakoj reči i svakom koraku. Jer ne borimo se samo za sebe – borimo se da u ovoj zemlji i posle nas postoji neko kome će pravda značiti više od straha.
Post Views: 1
