„Voleo bih da Gaza potone u more.“ Bile su to reči izraelskog premijera Jicaka Rabina u septembru 1992. godine. U tom trenutku, Sovjetski Savez je nestao sa svetske scene, a jedan za drugim, konflikti iz doba Hladnog rata – od južne Afrike do centralne Amerike – počeli su da se rešavaju. U Vašingtonu, Izrael je pregovarao sa arapskim zemljama, ali i sa jordansko-palestinskom delegacijom, o budućnosti Zapadne obale, Gaze i istočnog Jerusalima. Čovek koji je želeo da Gaza nestane upravo je pobedio na izraelskim izborima u junu 1992, svrgnuvši desničarsku koaliciju Jicaka Šamira. Tri godine kasnije, ubio ga je jevrejski ekstremista jer je potpisao Sporazume iz Osla 1993. godine. Iako je Rabin tada naglasio da je njegov san o potapanju Gaze nerealan, bio je svestan da mnogi njegovi sunarodnici i politički protivnici dele njegovu želju da se konačno obračunaju sa ovim teritorijom, gde se već gotovo pedeset godina slama svaki pokušaj likvidacije palestinskog naroda.
Luka Gaza ima dugu, ponekad i slavnu istoriju koja seže u antičko doba. Međutim, „Pojas Gaze“ nikada nije bio homogena administrativna celina – ni u doba Osmanskog carstva, ni tokom britanskog mandata (1922–1948). Njegove današnje granice oblikovala je izraelsko-arapski rat iz 1948–1949. godine. Na kraju rata, Izrael je proširio svoju teritoriju u odnosu na plan podele Palestine koji je 29. novembra 1947. godine usvojila Generalna skupština Ujedinjenih nacija (UN). Samo su mu Zapadna obala i istočni Jerusalim izmakli – Jordan ih je kasnije anektirao – kao i 365 kvadratnih kilometara uz granicu sa Sinajem. Taj mali deo teritorije uključuje i grad Gazu, čiji status dugo ostaje neizvestan, budući da Egipat, koji ga kontroliše, ulazi u period političkih previranja nakon svrgavanja kralja Faruka 23. jula 1952. godine.
Gazu odlikuje visok procenat izbeglica – pored 80.000 originalnih stanovnika, između 200.000 i 250.000 Palestinaca prognanih tokom Nakbe (1948–1949) potražilo je utočište na toj teritoriji. Njihova jedina nada bila je povratak. Oni koje je Izrael nazivao „infiltratorima“ prelazili su liniju prekida vatre da bi povratili konfiskovanu imovinu ili se osvetili. Moše Dajan, tadašnji načelnik Generalštaba izraelske vojske, najbolje je razumeo njihovu motivaciju, nakon ubistva čuvara jednog kibuca na granici s Gazom u aprilu 1956. godine: „Nemojmo kriviti ubice“, izjavio je na sahrani. „Osam godina žive u izbegličkim kampovima, a mi smo pred njihovim očima prisvojili zemlju i sela u kojima su oni i njihovi očevi nekada živeli.“
Pojedinačne akcije „infiltratora“ uskoro su prerasle u organizovanu borbu nove generacije aktivista. Prvo, protiv izraelskih smrtonosnih napada – Izrael je tada osnovao specijalnu jedinicu za „udare na izvore infiltracije“, kojom je komandovao ambiciozni oficir Ariel Šaron, budući premijer. Drugo, protiv plana koji je Kairo, u saradnji sa Agencijom UN za palestinske izbeglice (UNRWA), doneo s ciljem preseljenja desetina hiljada izbeglica u Sinaj.
Izraelski napad 28. februara 1955. godine, u kojem su poginule desetine ljudi, izazvao je pobunu u Gazi 1. marta. Ustanak je predvodio koordinacioni komitet koji je okupljao Muslimansku braću, komuniste, nacionaliste i nezavisne aktiviste. „Oni su projekt Sinaj potpisali mastilom, mi ćemo ga izbrisati svojom krvlju“; „Nema preseljenja, nema deportacije“ – odzvanjalo je ulicama Gaze, a potom i čitave teritorije. Demonstranti su izražavali gnev prema Izraelu, Sjedinjenim Državama i novom egipatskom lideru Gamalu Abdelu Naseru. Zahtevali su oružje, vojnu obuku i pravo na organizovanje. Pokret se proširio na Kairo, gde je Naser pristao da primi njegove vođe, obećao odustajanje od plana preseljenja i podršku formiranju milicija.
Tada je i formalizovan status Gaze. Naser je 11. maja 1955. godine doneo „Osnovni zakon regiona pod kontrolom egipatskih snaga u Palestini“. Ovaj zakon učinio je Gazu jedinim delom istorijske Palestine koji je sačuvao autonomiju i nastavio da neguje ideju palestinske državnosti, istovremeno ostajući simbol tragedije palestinskih izbeglica.
Gubeći veru u mogućnost postizanja mira s Izraelom pod britanskim ili američkim pokroviteljstvom, Naser se radikalizuje: u aprilu 1955. godine prisustvuje konferenciji Pokreta nesvrstanih (…)
PRETPLATITE SE NA LE MONDE DIPLOMATIQUE NA SRPSKOM – MESEČNA PRETPLATA 300 DINARA, ILI GODIŠNJA PRETPLATA 2.500 DINARA.
ZA PRETPLATU KLIKNITE OVDE.
ČITAJ VIŠE, ZNAJ VIŠE.
Post Views: 6
