MILAN Karadžić je, davno, u matičnom pozorištu za decu „Boško Buha“ već režirao predstavu o Svetom Savi, po tekstu dragocenog čuvara srpske istorije, preminulog književnika, Milovana Vitezovića, sa istim protagoni­stom, Goranom Šušljikom.

ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Игроказ о Светом Сави

foto Privatna arhiva

Narodno pozorište je na Praznik Svetog Save upriličilo predstavu po istom predlošku, u režiji istog reditelja, sa istim tumačem glavne uloge, a u dramatizaciji Ivane Dimić, po „četvrtoj četvrtini dramske epopeje M. Vite­zovića“. Uprkos odličnom „tajmingu“, premijeri tačno na Dan Svetog Save, predstava Milana Karadžića je, zahvalju­jući temi, imala aristotelovsku „veličinu“ (značaj), ali je ostala veoma daleko od dramske forme, protumačene i na najdobronamerniji način. Sadašnja „predstava za odrasle“ u Narodnom pozorištu nije, nažalost, u nekom ozbiljnijem smislu odmakla od one za decu, iako joj je dodata uzvišenost (nebeska svetlost, muzika Irene Po­pović, povišen ton, patetika umesto dramskog…).

Svetla tačka ove pripovesti o srpskom princu, Rastku Ne­manjiću i njegovom životu monaha Save je, svakako, Goran Šušljik, kome prirodno i organski „leže“ ovakve ulo­ge, a naročito je autentičan i obasjan Božjom svetlošću na sceni kao Sveti Sava.

Pravolinijsko pripovedanje o raskolu Nemanjića i Savinoj moći da izmiri, izleči i prosvetli svoj i svekoliki srpski rod bi bilo mnogo manje zanimljivo (radi se o poznatim istorijskim či­njenicama) da Šušljik nije snagom svog umetničkog bića uspeo da Svetom Savi da obličje i duh čoveka, pogledanog od Boga, koji pred nama jednostavno živi svoju duhovnost i poslušanje. Ta vrhunska spontanost i jednostavnost su bili Šušljiku najbolji saveznici da prosvetitelja i mesiju srpskog predstavi kao živog i istinitog. Da bi, iz toga, proistekla neka dramska forma, bilo je neophodno dozvoliti mu i da se pokoleba, i da pogreši, i da svoj put učini i predstavi složenijim i duhovno razgranatijim.

Ostali akteri predstave, Miodrag Krstović (Stefan Ne­manja), Boris Pingović (Stefan Prvovenčani), Vladan Gajović (Vukan) i ostali bili su kostimirani nosioci istorijske poruke, mnogo puta izgovorene, i slozi, koja ovde redovno ne počiva. Na premijeri je bilo i problema sa izgovorenim tekstom, pa su važne istorijske ličnosti ponekad bile i neuverljive.

Bilo je mnogo svrsishodnije da je ova predstava pripre­mljena kao prigodan scenski program u slavu Svetog Save, na Dan školske slave i se­ćanja na njegovu ključnu ulogu u uređenju i funkcionisanju moderne srpske države i pravoslavlja. Mimo ovog svečanog dana, predstava „U ime oca i si­na“ bi trebalo da se igra u svrhu edukacije mladih o najznačajnijim događa­jima srpske istorije i u znak čuvanja večnog seća­nja na žrtvu i misiju Svetog Save, koji i danas imaju puni značaj.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Originalni tekst