Postoji način da se Putin prisili da zaustavi rat, a nisu sankcije: Mihail Hodorkovski za Politico predlaže sledeće

Oduzeti čašu viskija pijanom čoveku neće ga učiniti treznim. Ovo je očigledna istina o ljudskoj prirodi, a ipak je Zapad, kada je reč o sankcijama protiv Rusije, izgleda potpuno nesvestan toga.

Istina je da ne postoji i nikada neće postojati rešenje za agresiju ruskog predsednika Vladimira Putina koje se zasniva isključivo na ekonomskim merama, piše Mihail Hodorkovski, bivši politički zatvorenik i ruski oligarh u egzilu, u tekstu za Politico.

Ono što je potrebno jeste sposobnost ne samo da se kazni, već da se odvrati. Sankcije koje nisu uravnotežene sa neophodnim ulaganjima u odbranu i spremnošću da se ta sila i primeni nikada neće biti uspešne – što se jasno vidi na primeru ruskih dronova koji sada drsko testiraju odbranu NATO-a.

Ali Zapad je zavistan od ideje da su energetske sankcije dovoljne, isto kao što je pijanac zavistan od viskija.

Taj pristup odražava fundamentalno nerazumevanje ne samo Putinovih ciljeva, već i njegovog mentaliteta.

U svojoj suštini, rat u Ukrajini nema veze sa ekonomskom kontrolom nad produktivnom zemljom. Radi se o strateškom i ideološkom napadu na ideju uspešnih demokratskih država u blizini Rusije, i o pokušaju da se ponovo uspostavi dominacija koju je Moskva imala tokom većeg dela 20. veka.

Uprkos tome, EU je krenula putem energetskih sankcija protiv Rusije u tri pravca: smanjenje uvoza, uvođenje cenovnog limita i sekundarne sankcije.

Ali efekti su bili najblaže rečeno zanemarljivi. A uz to, sankcije gube svaki moralni autoritet kada zapadne vlade i dalje godišnje plaćaju milijarde za ruski gas.

Vera da se Putinova ratna mašinerija može bankrotirati kroz energetske sankcije ne stoji. To je zabluda koja proizilazi iz toga što zapadni lideri posmatraju njegove motive kroz sopstvenu, demokratsku prizmu i ne razumeju globalno tržište nafte.

Dok evropski lideri pokušavaju da udovolje sopstvenim biračima, Putin misli suprotno: za njega su nacionalni interesi iznad bilo kakvog popuštanja javnom mnjenju.

Ukloniti do pet miliona barela ruske nafte dnevno i još dva miliona barela naftnih derivata sa tržišta – a da se ne izazove naftni šok – veoma je složen zadatak, sa vrlo upitnim izgledima za uspeh.

Zbog toga su zapadni lideri izbegavali ovakve mere, a u svakom slučaju, ruska nafta i dalje nalazi kupce u zemljama koje na ovaj rat gledaju kao na „svađu u dalekoj zemlji između ljudi koje ne poznajemo“, kako bi rekao Nevil Čemberlejn.

Zato se kao jedina moguća strategija nameće postepeno povećanje pritiska kroz usmerene i koordinisane napore ali brojevi jednostavno ne idu u prilog tome.

Cena nafte od 70 dolara po barelu donosi oko 60 milijardi dolara poreza u ruski budžet, od čega se oko 40 odsto koristi za finansiranje rata. Postojeće mere za izolaciju ruskog energetskog sektora umanjuju taj prihod na 30 do 40 milijardi dolara. Sekundarne sankcije na kupce ruske nafte mogle bi dodatno da smanje prihode za još 10 do 15 milijardi dolara.

Ali ni gubitak od 40 milijardi dolara godišnje, iz budžeta koji iznosi oko 400 milijardi dolara – gde nafta i gas čine najviše 17 odsto prihoda – neće naterati Moskvu da promeni kurs. To jeste značajan pritisak, ali nedovoljan da Putina dovede za pregovarački sto.

On to lako može nadoknaditi, na primer blagim devalviranjem rublje, i nema domaću opoziciju čiji bi glas morao da uzima u obzir.

Naravno, situacija u Evropi je drugačija, jer je od samog početka bila mlaka po pitanju potpunog odricanja od ruske energije. Donald Tramp s pravom je kritikovao evropske lidere zbog njihove hipokrizije u tom pogledu.

I dok Bela kuća možda priželjkuje da Evropa rusku energiju zameni američkom naftom i gasom, transakcioni pristup američkog predsednika jasno pokazuje da bi takva zamena imala svoju cenu – finansijsku cenu koju evropske zemlje, već pod pritiskom svojih birača, ne žele da plate.

Postoji mogućnost da se ojačaju tehnološke sankcije, fokusiranjem isključivo na proizvode koje Kina ne može da obezbedi – što podseća na Komitet za koordinaciju višestranih izvoznih kontrola (CoCom), koji je tokom Hladnog rata kontrolisao izvoz strateških roba i tehnologija Sovjetskom Savezu i drugim komunističkim državama.

Ali, svet se u poslednjih 35 godina dramatično promenio, i čak i neka nova verzija CoCom-a imala bi veoma ograničen domet.

Jednostavno rečeno: sankcije nikada neće biti prelomna tačka za Putina. One mu verovatno nisu ni važan faktor u odlučivanju, budući da je njegov režim od samog početka obeležen obmanama, ilegalnostima i manipulacijama.

Zaobilaženje sankcija ili ublažavanje njihovih efekata za njega je samo još jedan operativni izazov – ništa više od toga.

Dakle, ako nafta i gas efektivno otpadaju kao instrument pritiska, jedini način da se Putina prisili da zaustavi rat jeste kroz masovno i dugoročno vojno jačanje NATO-a. Ništa drugo neće imati isti efekat.

A ipak, lideri EU se muče da ubede svoje građane da su stalna finansijska i politička ulaganja u odbranu neophodna. Umesto toga, njihovo oklevanje i nejedinstvo ohrabruju Kinu, dok strateško vođstvo prepuštaju isključivo Trampu – sa svim posledicama koje to nosi.

Rat protiv Ukrajine – rat u kojem svi mi učestvujemo, hteli to ili ne – jeste ključno pitanje našeg doba. Nedavni upadi ruskih dronova u Poljsku i Rumuniju jasno su pokazali egzistencijalnu pretnju sa kojom se suočavamo. A takva pretnja zahteva odlučan, beskompromisan odgovor.

Vreme je da shvatimo da energetske i druge sankcije, iako možda korak u pravom smeru, samo površno dodiruju nivo odlučnosti koji je potreban ne da se Putin natera da odstupi, već da se zaista porazi.