Miloš Janković je u kolumni za Peščanik komentarisao patrijarhov novogodišnji intervju za RTS.

Autor je istraživač na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju i student doktorskih studija na Fakultetu političkih nauka u Beogradu.

Tekst prenosimo u celosti:

Patrijarh Porfirije dao je opsežan novogodišnji intervju za RTS. Već na početku vrlo autoritativno ističe kako crkvu „niko ne može da drži u džepu, kao ni Boga, i da je izvlači iz džepa kao džokera kad mu je crkva potrebna.“ Nije baš najjasnije da li se patrijarh obraća režimu ili ekološkim demonstrantima koji su crkvu pozivali da stane uz narod. Bilo kako bilo, ceo intervju u službi je poricanja ove uvodne misli.

Ne zato što patrijarh priznaje da crkva trpi pritiske, već zato što se režimu otvoreno nudi. Uzvišena neutralnost kojom se želi podcrtati snaga crkvene autonomije, najveći je dokaz njenog podaništva. Nad njom se učvrstio režim, a pod njom ostala pustoš.

Već smo pisali kako je Porfirijev poziv na mir u sred borbenih protesta za pravdu i goli život ništa drugo do otvorena saradnja sa okupatorom.

Bez obzira na to, patrijarh nastavlja da žali zbog „incidenata i nasilja“. Ni ovoga puta ne govori o uzrocima, ne pominje da su režimski nasilnici na slobodi dok demonstrantima svakodnevno pristižu prijave, niti se obazire na cilj i zahteve pobunjenih ljudi. Štaviše, na ovom poslednjem pokušava da izgradi koherentnu poziciju bezuslovnog mirotvorca.

Tako, govoreći o (zlo)upotrebi crkve, patrijarh ističe da je ona nedopustiva sve i da je cilj legitiman. Drugim rečima, Porfirije se predstavlja kao beskompromisni pacifista, kao apsolutni protivnik nasilja koje se ne dâ pravdati ni najplemenitijim ciljevima.

Pored nasilja, patrijarh se gnuša i podela. Crkva, kaže, „pokriva celinu, obraća se celini svoga naroda, čak ne ni samo celini svoga naroda nego svim ljudima uopšte“. Radikalnom pacifizmu tako se pridružuje jedinstvo i univerzalizam. Ako poruku čitamo kao savet, uputstvo ili zapoved, patrijarh nam poručuje da izbegavamo svaki korak koji vodi u nasilje i unosi podele među ljudima.

Ipak, sam Porfirije za sopstvene principe ne daje ni pet para. Kada je pre par meseci insistirao da se ustoličenje mitropolita crnogorsko-primorskog Joanikija održi baš na Cetinju, znao je da su i nasilje i podele neizbežni. „Tog trenutka sam pomislio šta bi Bog hteo od mene – mogao sam da ne odem i da ne bude ustoličenja, a to je jedini zadatak i to je obaveza, ustoličenje se uvek obavlja na Cetinju“, priseća se patrijarh. Cilj se odjednom uspostavio kao apsolutna legitimacija sredstva.

Mir i jedinstvo nestali su pred uzvišenom dužnošću očuvanja tradicije. Kao da je ostao nem pred unutrašnjim glasom koji mu je šaputao kako se mir ne sme ugroziti ni zbog kakvih ciljeva, „makar oni bili i legitimni“.

I univerzalizam je poklekao čim je patrijarh zakoračio van Srbije. Kada priča o Jasenovcu, patrijarh ističe da se tamo svaki put duhovno obnovi i osnaži. Govori nadugo i naširoko i nema zadršku da kaže ko je počinio zločin.

„Zna se da su to bili Hrvati, ali zločine čineći, na način na koji su ih činili, oni su ukinuli svaki trag ikone Božje u sebi. Oni su se poistovetili sa beslovesnim životinjama. I u tom smislu, oni su se ispisali iz ljudskog roda. Oni ne pripadaju nikome i oni, kao i svaki drugi zločinci, na svakom drugom mestu.“

Međutim, čim se pomene Srebrenica, stvari se menjaju iz korena. Sećamo se da je crnogorske potpisnike Rezolucije o Srebrenici optužio da su se „stavili u službu sila ovog sveta koje postoje samo i isključivo na polarizacijama.“ Rezolucijom se, tvrdi on, jedni proglašavaju „za bele, a drugi za crne.“ Srebrenica za patrijarha nije mesto iskupljenja, a priznanje da su zločin počinili Srbi više ne znači da su se srpski zločinci, poput hrvatskih, čineći zločine, „ispisali iz ljudskog roda“, već da je čitav srpski narod crn.

Da patrijarh nije samo vrhovni crkveni poglavar koji se logikom ne služi baš najbolje, pokazao nam je u drugom delu intervjua. Na pomen Stepinca, Porfirije ukazuje da različiti pogledi Srba i Hrvata na ovo pitanje nisu plod neusklađenih činjenica, već različite interpretacije njegove uloge u NDH. Hrvatska strana, kaže patrijarh, Stepinčevo odsustvo otpora onome što je činio Pavelić pravda njegovim karakterom. Ipak, nastavlja Porfirije, Stepinac je kasnije pružao znatan otpor Titu, pa se priča o karakteru teško može držati.

Kada mu ide u prilog, patrijarh se logikom savršeno dobro služi. Kada mu, pak, logika kvari sreću, on je jednostavno odbaci.

Na tom mestu počinje manipulacija, a u pozadini gotovo uvek ujedinjeni crkveno-režimski interes. Zato Porfirije o protestima govori kroz prizmu mira, dok za slobodu brine samo onda kada se spomenu epidemiološke mere.

On je običan režimski „normalizator“ koji aktuelnim tiranima stoji na raspolaganju.

Vratimo li se sad na početak teksta, jasno je ko to, „kad mu je crkva potrebna“, na nju ne može računati.

Izvor: Peščanik

Patrijarh Porfirije o Rio Tintu i protestima: Reakciju traže oni koji ni ne dolaze u Crkvu

Original Article

(Visited 1 times, 1 visits today)