Poniženje, bes, bespomoćnost, traume: Potresna svedočenja o noći kada je policija bila najbrutalnija

Akademska mreža Slobodan univerzitet, u saradnji sa još nekoliko organizacija, izradila je sajt (svedocanstva.labs.rs) sa svedočenjima o policijskoj brutalnosti kojoj su, kako navode, studenti i građani bili izloženi u Novom Sadu u noći između 5. i 6. septembra.

Tog 5. septembra građani i studenti su se okupili u kampusu u Novom Sadu revoltirani ulaskom policije na Filozofski fakultet u tom gradu 26. avgusta i potom 1. septembra na Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja, kolokvijalno zvanim Dif.

Posle mirnog studentskog protesta održanog 5. septembra okupljeni su se uputili ka Filozofskom fakultetu, gde je došlo do sukoba s intervetnom jedinicom policije koja je čuvala ulaz fakulteta.

Policija je te večeri upotrebila nezapamćenu količinu suzavca i drugih hemijskih sredstava, a analiza koju su uradili studenti utvrdila je da je na okupljene ispaljivan i nedozvoljeni CN gas.

Policija je nadirala iz oblaka dima i mraka, bez pravila i propisa pod pendrekom su se našli mnogi samo sato što su bili policajcima nadohvat ruke.

Građane koji su pobegli iz kampusa na novosadskim bulevarima sačekivali su pripadnici policije u borbenim vozilima i punoj opremi za razbijanje demonstracija.

Sva ova dešavanja te noći su zabeležile i kamere N1, a gledaoci su mogli uživo da prate u programu naše televizije. Međutim, sada o istim događajima slušamo iz ugla onih koji su bili njihovi akteri, odnosno žrtve.

Ispovesti su podeljene u više poglavlja: fizičko nasilje, napad hemijskim sredstvima, Rektorat i PMF, zadržavanje, osećanja u najkritičnijem trenutku i psihološke posledice.

Njihova svedočenja potvrđuju ono o čemu je više izvora već govorilo. Policajci nisu birali koga udaraju pendrecima.

„Policijski službenik se zaleteo na mene dok sam imao podignute ruke i dok sam njemu bio okrenut leđima. Udario me je palicom 2-3 puta u kuk. Imao sam modrice“.

„Kod PMF-a smo saterani uz zid i tu su redom pendrečili. Udarili su me pendrekom po leđima. Valjda sam bila toliko besna da bol nisam osećala, samo strašna mučnina i nagon na povraćanje“.

„Bio sam biciklista, ispomoć bajkerima. Ceo protest sam kružio oko kampusa i okolnim ulicama. Oko 1h prolazio sam pored Rektorata i kordonu viknuo uvredu izrevoltiran njihovim ponašanjem. Dva policajca su izletela iz kordona, jedan me je nogom oborio sa bicikla i dok sam bio na zemlji su me još nekoliko puta šutnuli i udarili pendrekom. Slomili su mi ključnu kost, naneli modrice i smrskali telefon. Nakon privođenja su mi još i nožem isekli gume na biciklu“.

„Na Keju dok sam se sa prijateljima udaljavao od kampusa presrela nas je do zuba naoružana i maskirana policija 30-ak pripadnika i kada smo im se približili bez ikakvog povoda i razloga su nas napali. Pretrpeo sam veliki broj udaraca pendrekom i zadobio povrede glave sa oteklinama i posekotinama, povredu ruke i noge“.

Svest o opasnosti u mnogim građanima je probudila solidarnost koja je prevazišla granice hrabrosti. Tako je jedan mladić podmetnuo svoja leđa pod pendrek, dok je zagrljajem štitio nepoznatu devojku.

„U kampusu, pored Filozofskog fakulteta, ispred Rektorata, u napadu policije i stampedu građana, zaštitio sam devojku koja se sakrila od stampeda i napada policije iza stabla velike topole. Bila je okrenuta leđima ka stablu, a licem ka FTN. Kordon je bio na dva metra od nas kad sam sam je zagrlio i zaštitio telom od pendrečenja. Tom prililikom sam dobio pet udaraca pendrekom po leđima, ruci i ramenu. Imao sam modrice i bolove na mestima udaraca“.

Istovremeno, na više lokacija su se odvijale prave porodične drame. Roditelji, braća i sestre, pokušavali su da zaštite i pronađu svoje najmilije.

„Kada je krenula žandarmerija, ili kako god se zvali, popela sam se ispred Rektorata gde je bilo i moje dete koje je te večeri bio u ekipi prve pomoći. Jednog momenta su ti uniformisani stvorovi (ne znam kako bih ih drugačije nazvala) krenuli stepenicama i pravo prema deci koja su bila vidno obeležena i samo su u rukama imali fiziološke rastvore. Dogurali su ih do zida i onda sam ja prišla ZAMOLILA da ne diraju decu nakon čega me je jedan od njih uhvatio za ruku i gurnuo prema zidu, pala sam preko paketa vode koja su tu bila i udarila leđima u zid. Počeli su da odvlače decu, jednu devojku su odvukli i krenuli na moje dete, opet sam ih ZAMOLILA da ih ostave i nisam dala da ga vuku i jednog momenta su samo pustili okrenuli se i otišli, kao programirani. Kažu da je neko ko im je nadređeni prišao i rekao da ne diraju doktore, ja od šoka nisam ni videla ni čula. Na desnoj ruci iznad lakta sam imala podliv i na leđima modrice od udarca u zid“.

„Stajao sam sa majkom između BioSensa i Đačkog, čekao brata. Policija nas je prethodno potisnula od rampe kod biologije na kej, i dejstvovala je između Rektorata i Filozofskog već neko vreme, imao sam osećaj kao da već sat vremena traje haos. Zbog ugla nisam mogao da vidim brata dok nije prišao laganim hodom rampi BioSensa. Kad joj je prišao, pokleknuo je i srušio se, kasnije nam je rekao da ga je oblak supstance koju je koristila policija obuhvatio, krenula da ga guši i da ga onesvešćuje. Kad sam video da gubi svest, potrčao sam ka njemu da mu pomognem, i u punom trku, bez zaštitne opreme, uleteo sam u nevidljivi oblak gasa. Istog trenutka sam osetio jako pečenje u očima, nosu, i počeo sam da se gušim i da gubim svest. Pao sam na bok, uspeo da se priberem, i gušeći se, poluslep od suza, uspeo sam da se četvoronoške izvučem iz oblaka ka keju.“

“Moja starija ćerka je bila na Rektoratu. Suprug je bio uhapšen kad se vratio da je nađe”.

Studenti su za građane i svoje kolege otvorili vrata Prirodno-matematematičkog fakulteta (PMF) i Rektorata, kako bi se sklonili od suzavca i policije koja je nadirala. Ono što se narednih sati dešavalo u tim zgradama mnogi su opisali kao „talačku situaciju“.

Govore o poniženju koje su u tim trenucima doživeli, ali i besu i bespomoćnosti. Jedan čovek je napisao da sa životnim iskustvom u svoje 64 godine nije osećao stah, ali da je zbog bespomoćnosti osetio bes.

“Zadržana sam u Rektoratu do 3 ujutru, 6. septembra. Kada smo čuli da policija pokušava da razvali ulazna vrata, samoinicijativno smo se povukli u amfiteatar/svečanu salu, gde su kasnije potisnuti i svi ostali prisutni. Ljudi su bili izuzetno tihi u početku i poređani u redove. U prvim redovima su sedeli volonteri Pp. Kada je neko pitao maskirana lica zašto smo zadržani, odgovorili su:’Tiho. Sada ste pod kontrolom policije’. Prvo je lice zamaskirano u potpunosti (samo su se oči videle) šetalo po prostoriji i snimalo svakog prisutnog. Osetila sam se poniženo i pomislila kako se ti snimci uživo prenose na Informeru i sličnim medijima. Rektor se, u jakni zakopčanoj do grla, šetao po hodnicima, vidno raspoložen. Mislim da je sa njim bio i Patrik Drid. To je trajalo neko vreme, nakon čega smo legitimisani, a zatim i pretrešeni”.

“U rektoratu sam bio talac maskiranih lica koji su ličili na policijske snage. Pošto smo se sklonili od brutalnog hemijskog napada rektorat je bio opkoljen. Sve vreme Prva Pomoć je pružala medicinsku pomoć ljudima koji su bili izloženi hemijskim agensima. Ležali su na podu ili sedeli na stolicama polivajući se vodom kao da su u opekotinama. Rektorat je bio ispunjen suzavcem iako je zatvoren prostor. Poslednja poruka koju sam poslao detetu bila je ‘na sigurnom sam, sve je u redu’, ništa nije bilo u redu. U jednom trenutku policija je krenula da lomi ulazna vrata rektorata. Ušli smo u amfiteatar i ubrzo videli pripadnike policije u uniformama žandarmerije, IJP ali civilnoj garderobi, SVI su imali fantomke na licima. Ubrzo su ušli u amfiteatar naređujući nam da sednemo. Nosili su kamere i telefone u rukama i snimali sva lica koja su bila prisutna. Ispred vrata sale pojavio se rektor Dejan Madić obučen u vijetnamku zakopčanu do grla. Prošao je pored nas smeškajući se. Ubrzo zatim primetili smo i dekana Patrika Drida. Sve vreme amfiteatar je bio prepun građana, studenata i kolega profesora a ventilacija nije bila uključena. Posle nekog vremena policija je krenula da legitimiše ljude. Prvo maskirana žandarmerija u punom oklopu a zatim i lica u civilu za koju smo pretpostavljali da su inspektori. Posle zapisivanja ličnih karata usledio je pretres bez ikakvog navodjenja razloga. Sva ova neizvesnost je trajala 3 sata. U jednom trenutku saopštili su nam da možemo da izadjemo ali u manjim grupama. Izašli smo ispred rektorata gde se i dalje osećao suzavac u vazduhu. Dočekala nas je grupa gradjana, članovi porodice ili advokati. Izašao sam iz rektorata na sigurno. Ništa nije bilo sigurno”.

“PMF: osećaj besa prema vlasti, a saosećanja i zajedništva sa kolegama i studentima. Nemogućnost slobodnog kretanja izazvao je teskobu, poniženost”.

O posledicama izlaganja velikoj količini suzavca svedočila je zdravstvena radnica, zaposlena u jednoj državnoj zdravstvenoj ustanovi, a koja je na protestu bila u studentskom volonterskom timu Prve pomoći. S jasnim oznakama na prsluku pružala je pomoć prvo građanima, a potom i policajcima koji su bili pod dejstvom suzavca. Kako je ispričala, sami su joj prilazili i tražili da im pomogne, sve dok je jedan od njih nije oterao grubo je gurnuvši zbog čega je posrnula i pala.

„U jednom momentu nastala je panika, jer je jedna patrona bačena bukvalno na sam ulaz na Biološki – ljudi su sad već u stampedu pokušavali da uđu što dublje u hodnike fakulteta, sve vreme uz uputstva sa megafona. Svi smo po naredbi ušli u amfiteatre (raspoređeni u dva na prizemlju). Sva vrata i prozori su pozatvarani, ali se suzavac osećao i dalje svuda po prizemlju. Nakon nekog vremena, pozvana sam od strane prijateljice u hodnik da pomognem u pružanju prve pomoći devojci. Devojka u hodniku – bez svesti, puls skoro neosetljiv, udisaji jedva primetni. Sreća, imala sam aparat za puls i tenziju. Tenzija toliko niska da je nemerljiva. Postavljamo je u bočni koma položaj, pratim udisaje i uz primenu nekih bazičnih izazivanja draži, nakon nekoliko minuta dobijamo prve svesne reakcije. Devojka je bila duže izložena dejstvu suzavca. U nedostatku drugih mogućnosti, nakon što je došla svesti, dajemo joj da popije par gutljaja fiziološkog rastvora da bismo joj malo podigli tenziju. Dok njoj pružamo prvu pomoć, devojka pored nje počinje da hiperventilira i u strahu se žali na jak bol u plućima i nemogućnost da udahne. Postavljena je u visokosedeći položaj za olakšano disanje i nije gubila svest“.

“Najkritičniji momenat je bio kada smo ostali opkoljeni između dva kordona, a jedan se u punom trku kretao ka nama. Strah, bes, bespomoćnost, ali na kraju inat i želja za pobedom”.

“Sa 64 godine i nekim ranijim iskustvima straha nije bilo. Bes zbog bespomoćnosti, odnosno uzdržanosti da im vratimo-odgovorimo adekvatno na nasilje, da ne bismo kompromitovali studentski nenasilni pokret”.

“Osećala sam se kao komarac koga tamane hemijom. Kao insekt koga neko želi potamaniti. Bes, bes i bes. Užasan bes koji me je prestravio. Psovala sam kao nikada u životu”.

“Minimalna doza straha i velika doza besa i ogorčenosti zbog činjenice da me ‘policija’ vija kao najvećeg kriminalca kroz grad u kom sam rođena i u kom živim 39 godina. Činjenica da nemam nikakav dosije, kaznu, prekršaj. Činjenica da volim svoj grad, svoju državu i da se borim za bolje sutra svih nas a da sam tretirana kao problem i najveći neprijatelj, neko koga treba po svaku cenu istrebiti. Činjenica da bi me izlomili da su me stigli iako ništa nikome i ničemu nisam učinila. Sve to frustrira do granice izdržljivosti”.

„U jednom trenutku je samo krenula da pada pirotehnika po nama, nešto nalik velikim petardama, nešto od te pirotehnike je palo između mene i drugarice, palo je na zemlju, ne znam kojim čudom nisam na to nešto nalazila nogom, ali to nešto se odbilo o zemlju, i pogodilo drugaricu u prsa, odnosno dojku, gde joj je napravilo opekotinu, probivši joj haljinu i donji veš, tako što je spalilo te delove garderobe. Ljudi su počeli da trče, uleteli smo u jednu od zgrada gde nas je kordon policije zaobišao, da bi nam se kada smo izašli iz zgrade, glavni policajac obratio da ostanemo tu gde jesmo, radi svoje bezbednosti, jer kordon gađaju kamenjem, itd. Na ovo, moja prijateljica je tražila odgovor, ko gađa policiju, gde smo mi dobili informaciju da su to huligani, tada je drugarica ponovo postavila pitanje, a zašto ih ne pohapsite, gde smo mi dobile odgovor da sve znamo!“

Svi ovi teško da će ikada zaboraviti ovu septembarsku noć u Novom Sadu. Osim onih, koji usled traume, ne potisnu sećanja. A opisi toga kako su se osećali kada se sve završilo govore da su pretrpeli traumu s kojom se svako nosio na svoj način i u krugu svojih najbližih.

Pad koncentracije, anksioznost, problemi sa spavanjem i košmari, neke su od posledica te večeri.

“Moja dnevna rutina dobila je proveravanje točkova na automobilu. Konstantna i duboka analiza prostora u kojem se nalazim ili lica koja su u mom okruženju. Povlačenje iz socijalnih aktivnosti ili izbegavanje socijalizovanja sa osobama koja nisu bila te noći pored mene. Pad imuniteta i prehlada koja je trajala duže nego inače”.

“Poteškoće sa spavanjem, koncentracijom i obavljanjem svakodnevnih aktivnosti. Jedan dan spavam 16h, naredna 3 dana 2h i konstantne flash backove na ženu koja moli za pomoć u oblaku suzavca u kom smo se našli. Često košmare imam bežanja od policije, jer sam taj dan trčala najbrže u svom životu mislim kako nas ne bi zatvorili na keju”.

“Danima sam bila depresivna, očajna, neprestano u suzama. Gutala sam vesti o protestu, osećala grižu savesti što smo se povukli i ostavili studente da ih uništavaju. I taj grozni osećaj da je moj lepi grad doživeo ovako nešto”.

“I 20 dana nakon 5.9. osećam posledice ove traume jer je to mesto gde radim +15 godina: ulazim u zgradu i plačem, vraćaju mi se slike i osećaj gubitka daha. Najgore od svega jeste NEREAGOVANJE MOJIH KOLEGA I UPRAVE, koje sam regularno, kolegijalno i ljudski obavestila o svemu, ali nisam dobila niti mejl, poziv niti je pokušano ostvarivanje bilo kog vida komunikacije da makar obznane da su svesni šta se desilo. Samo muk i ignorisanje. Dehumanizacija i besmisao univerzitetskog postojanja”.

“Sledećeg dana kada sam se približavala zgradi rektorata osetila sam kako počinjem da se tresem. Inače, nisam sklona takvim reakcijama. Kada vidim policajca, zaledim se”.

“Tu noć i sledeći dan mogla sam da odgovorim samo na ono što me neko pita i da pričam sa mojim detetom. Tuga, bespomoćnost i pitanje kako dalje toliko su me pritiskali da nisam mogla da govorim od tuge. Pitala sam se kako mi možemo da se nosimo sa likovima koji napadaju kordon policije (još se ne zna ko su bili) i policijom pod maskama… ako je to uopšte bila policija. U ponedeljak sam počela sa de vraćam u neku normalu pre svega zbog deteta zbog koga ne smem da odustanem od borbe. Ja sam bila u Bačkoj Palanci kada su dovedeni batinaši i svašta je bilo to veče (mislim na veče 12.08.2025.) ali to veče nisam bila ne približno loše kao 05.09”.

“Budila sam se više puta narednih noći i samo su mi se misli vrtele oko tog događaja. Osećala sam se uplašeno i razmišljala gde ovo sve vodi. Nisam mogla da budem fokusirana na svakodnevne obaveze i aktivnosti. Naravno da sam sumnjala i da dalje sumnjam ko bi me zaštitio ako bih pozvala policiju zbog nekog incidenta”.

Napomena: Sva svedočenja preneta su autentično, kako su napisali akteri.