„Stigao je Mile“, crvenim slovima bilo je ispisano na omanjem transparentu, zakačenog za ranac jednog starijeg čoveka. Iako malih dimenzija, on je iskakao iz mase, baš zbog njegove poruke koja je postala jedan od simbola ovih studentskih protesta i marševa. To je bio znak, pored pištaljki, bedževa i vuvzela, da smo na pravom putu.
Bila je to samo jedan u nizu od slika koje su obeležile subotu za nama. Svašta je bilo najavljivano da će se desiti tog dana, ali na sreću čitavi smo se vratili kućama.
Najveći protest u istoriji ove zemlje obeležili su mnogi lepi trenuci i zanimljivi transparenti, ali obeležile su i slike ljudi koji se panično sklanjaju i trče, spominajnje zvučnog topa…
Ali o svemu tome detaljno čitajte u jednom velikom, obimnom tekstu, tačnije specijalu, u našem novom broju.
„Još ne znamo ko je pobedio, ali znamo da studenti nisu izgubili. A to što sve nije prošlo glatko kao na prethodnim protestima u drugim gradovima bilo je i logično. Ovo je bio za vlast najopasniji, jer protest im je došao pred vrata; uz dodatna očekivanja ‘šire javnosti’ da će ovo biti ‘dan D’“, čtajte u novom Nedeljniku.
Tu je politička analiza Zorana Panovića – „Masovnost drugačije Srbije“
„Skup ’15. za 15′ bio je nekoliko puta veći nego Vučićev kontramiting od 19. aprila 2019. u okviru kampanje „Budućnost Srbije“ u Beogradu ispred Skupštine, a koji je realno bio jedan od masovnijih u Beogradu. Masovan ali bez energije prisutnih, a dovedenih, sa bukačima koji komanduju skandiranjem, sa organizovanim barjaktarima. Sa ‘krivinašima’ koji bi da šmugnu na pivo. Ali, i da je bilo pet miliona u subotu u Beogradu, Vučić opet ne bi popustio i predao se bez borbe (što ne znači i za sve njegove saradnike) zato što je njegova frustracija od 5. oktobra i njegovo reakcionarno ponašanje prema tom datumu upravo osnova njegovog zavetništva“, piše Panović.
Ko u Srbiji ima „zvučni top“ pisao je Aleksandar Radić.
„Iako nisu predviđeni zakonom, u Srbiju su uvezeni neki Dženesisovi proizvodi. Izvori nam kažu da javnom preduzeću JUGOIMPORT-SDPR koje je ovlašćeno za nabavke strategijskih sredstava za potrebe ministarstava odbrane i unutrašnjih poslova iz Amerike prvo nisu dali ponudu. Zatim je pronađeno rešenje i preko jedne izraelske firme koja je uzela robu prodati su sistemi novosadskoj firmi Romaks, pa su došli konačno do ‘javnog preduzeća’ i korisnika. Firma Romaks je pominjana kao prijateljska Aleksandru Vulinu“, piše Radić.
KOČANI – MAKEDONIJA ZAVIJENA U CRNO
Specijalno za Nedeljnik pisao je Srđan Ivanović, novinar makedonskog lista Sloboden pečat.
Tragedija i bes u malenim Kočanina – Tragedija u diskoteci u Kočanima otkrila je sve slabosti makedonske države. Sam pogled na objekat u kojem je bila otvorena diskoteka dovoljan je da se utvrdi neadekvatnost prostora. I pored toga, radila je bez dozvole. Premda vlada pokušava da reši situaciju, počela su i prva javna okupljanja građana, koja liče na „srpski scenario“, odnosno na velike proteste koji su se u Srbiji desili nakon pada nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu
ZA TO VREME U SVETU
Željko Pantelić je u novom georeportu pisao o Siriji i tri rešenja koja su pred ovom državom: „Diktatura, rat ili raspad“.
„Nada da ova zemlja može da bude bolje mesto za život nakon zbacivanja poluvekovnog okrutnog režima familije Asad u Damasku isparila je posle samo tri meseca“, piše Pantelić.
U novom broju Nedeljnika čeka vas i teks o Ukrajini. Dejan Jović pisao je o „Planu Budimira Lončara za mir u Ukrajini“.
„Kritike za neko „rehabilitiranje Rusije“ – kojima nije bio izložen samo on, nego i svatko tko je tada predlagao mirovni sporazum utemeljen na kompromisu – razbile su se o tvrdu stijenu vojno-političke realnosti“, piše Jović.
RUBRIKA NIKAD BOLJE
Miljenko Jergović i Svetislav Basara, dvojica verovatno najpopularnijih pisaca s ovih prostora, redovno se, na sajtu Velike priče i u Nedeljniku, dopisiju svake nedelje, u rubrici „Nikad bolje“.
Basara i Jergović nekoliko godina unatrag redovno su razmenjivali pisma i utiske o svemu što se događa u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, ali i u svetu…
„Već sam ti, Miljenko, čini mi se, pisao da je Beograd koji ti voliš – i koji tebi uzvraća ljubav – jedan od nekoliko stotina, možda i hiljada Beograda. Beograd ti je kao ona ruska lutka babuška, s tim što u tim Beogradima uguranim jedan unutar drugog (natrpanim jedan preko drugog) – najveća i najbolja lutka nije ona prva, spoljna, nego je raspršena i sakrivena pod naslagama raznoraznih Beograda.
Među svim tim stotinama/hiljadama Beograda odavno mi nedostaje jedan: onaj iz vremena (i dugo pre tog vremena) u kome ga ti nisi voleo – s dobrim ličnim razlogom moram reći – a koji sam ja veoma voleo. Takođe s dobrim ličnim razlogom. Inače na Beograd odavno gledam kao na zloćudni tumor. Pogledaj aerial photo Beograda: urbanistički limfom! Ostale velike varoši u regionu (i belom svetu) gledam nešto blagonaklonije, samo zato što nisu Beograd. Razlog zbog koga se ne osećam prijatno u Beogradu je to što se Beograd – opet od one kobne ’85. koja je na površini bila ubistveno dosadna – lažno predstavlja mnogo većim nego što jeste, iako je mnogo manji nego što je bio. „Veliki“, „mali“ koristim u kvalitativnom smislu, kao npr. ‘veliki umetnik’“, piše Basara u novom broju Nedeljnika.
U novom broju Nedeljnika vas, kao i obično, čekaju vas redovne kolumne Hane Piščević, Branka Rosića, Srđana Valjarevića, Marka Prelevića i uvodnik Veljka Lalića.
NASLOVNA STRANA NOVOG BROJA NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 20. MARTA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Post Views: 11
