Piksijevo dosadašnje stolovanje reprezentacijom Srbije deli se na dva celine: Srbiju pre Mundijala u Kataru 2022, i Srbiju tokom i nakon istog.

Prva Srbija bila je ona koju je Dragan Stojković Piksi uspeo da skine sa konopaca na koje ju je novembra 2020. bacio Dejvid Maršal, Srbija koja je nakon toga zainaćeno i furiozno protutnjala kroz kvalifikacionu grupu za Svetsko prvenstvo i u onoj čarobnoj lisabonskoj noći izvojevala direktnu kartu za Katar. Srbija koja je, na kraju krajeva, pobedom nad Halandovom Norveškom u Oslu izborila i promociju u najjaču grupu Lige Nacija.

Druga Srbija – iako sačinjena od potpuno istih igrača kao i prva – bila je (i još uvek jeste) ona koja je Kameruncima jeftino prodala kožu i dva gola prednosti i na razočarenje vaskolike nacije prerano prekinula svoju katarsku pustolovinu, ona koja se momački namučila ne bi li iz grupe sa Mađarskom, Crnom Gorom, Litvanijom i Bugarskom kao drugoplasirana selekcija najzad otišla na EURO. Srbija koja je, tri meseca uoči početka tog toliko priželjkivanog Evropskog prvenstva u Nemačkoj, u dve prijateljske utakmice odigrane protiv politički podobnih protivnika, uspela samo još jasnije da povuče granicu između „sebe sada“ i „sebe pre Mundijala“. 

Poraz od ostrakizovanih Rusa (i to kakav poraz) i minimalna, ziheraška pobeda nad vazda neugodnim Kiprom produbili su strepnje začete još u remiju s Bugarima juna prošle godine i poljuljali snove koje navijači uoči svakog velikog takmičenja sa mazohističkom tvrdoglavošću iznova i iznova sanjaju, iako znaju da će na kraju gotovo neminovno oni biti raspršeni i uvaljani u blato gorke realnosti.

Igra reprezentacije Srbije u kojoj Rusi kroz njenu odbranu prolaze kao kroz puter, u kojoj kod trećeg gola Aleksej Mirančuk, okružen šestoricom srpskih igrača pozicioniranih tačno tako da nijedan od njih ne može da uđe u blok, stoji potpuno sam u srcu šesnaesterca i u kojoj se strepi i od Kipra dovoljno je zabrinjavajuća sama po sebi, ali ono što je još alarmantnije jesu okolnosti u kojima je do tako tugaljivih izdanja došlo. A te okolnosti kažu da je svoj pretposlednji pripremni ciklus pred EURO (predstoje nam još dve provere početkom juna, protiv Austrije i Švedske) Srbija iskoristila za odmeravanje snaga sa Rusijom koja je poslednju takmičarsku utakmicu odigrala još 14. novembra 2021, pre početka invazije na Ukrajinu, i Kiprom, koji je tokom kvalifikacija za EP osvojio ravno nula bodova, uz gol razliku 3:28. Sa dve selekcije koje, da se ne lažemo, ne mogu ni da primirišu Engleskoj i Danskoj, i nisu kompatibilne da budu test za bilo kog protivnika Srbije u grupnoj fazi Evropskog prvenstva.

Trenutak u kom Mirančuk postiže treći golPrintscreen: YouTube – Russia National Football Team

Zato deluje da se reprezentacija Srbije prilikom odabira protivnika u ovim kontrolnim utakmicama više vodila ispunjavanjem političkih nego fudbalskih ciljeva. Odigravanjem prijateljske utakmice u Moskvi, Srbija je postala prva evropska država koja je od početka rata u Ukrajini pristala da s Rusima podeli fudbalski teren, baš kao što je, uz Belorusiju, i jedina evropska država koja je odlučila da Rusiji ne uvede sankcije, a tendencija odžravanja „bratskih“ odnosa između dveju država dodatno je potvrđena i dva dana kasnije, kada je Crvena zvezda ugostila ekipu Zenita. Na sve to treba dodati i da je duel između Srbije i Rusije iskorišćen i kao povod za sastanak dvojice ministara spoljnih poslova – Ivice Dačića i Sergeja Lavrova – i učvršćivanje odnosa Beograda i Moskve, sa kojom su sve članice Evropske unije odavno prekinule saradnju.

Na sličan način mogao bi da se posmatra i odabir Kipra, reprezentacije koja se, udobno ušuškana između Zimbabvea i Sijera Leonea, nalazi na 125. mestu FIFA rang liste, i koja nikada nije bila učesnik nekog velikog takmičenja. Svako fudbalsko zašto u Srbiji ima neko svoje nefudbalsko zato, pa je tako i druga prijateljska utakmica bila deo diplomatskog paketa.

Poslednja među potvrdama dobrih odnosa dveju zemalja svakako je kupovina, kako ih je predsednik Vučić tom prilikom nazvao, “11 letećih tvrđava, 11 lepotica od helikoptera” iz Kipra. 

Taj potez, s obzirom da se radilo o starijim modelima polovnih ruskih helikoptera, žestoko je iskritikovan od strane SAD i nekih NATO članica zbog činjenice da je do “transakcije sa ruskim odbrambenim sektorom” došlo u jeku rata u Ukrajini, ali Srbija za te kritike nije previše marila. 

Čak i u takvim okolnostima, bilo bi dobro da smo imali priliku da vidimo bilo kakvu selektorsku ideju i fudbalsku svrhu ovih duela. Da se kreira dobra atmosfera i napravi kvalitetan team building. Da se na vreme – mada je i to svakako prekasno – probaju neki noviteti, a ne da taktičke premijere gledamo opet na velikom takmičenju. Da možda odbrana vežba postavljanje ofsajd zamki. Ili da je spisak putnika u Nemačku postao jasniji. Nije urađeno ništa od toga.

Oni koji na ovakav način razmišljaju o poslednjem reprezentativnom prozoru predstavljeni su reprezentima “druge Srbije” – Srbije koju profesionalni Srbi smatraju slabom, nekonzistentnom i nedostojnom. Tačno onakvom kakva je i Piksijeva druga Srbija.

Post Views: 20

Originalni tekst