NAVRŠIO se čitav vek i još deset godina otkako je rođen vladika Varnava Nastić, jedan od najistaknutijih arhijereja Srpske pravoslavne crkve koji je proživeo stradanja, iako svojim rečima i delima nikada nije dao povoda za to.

ПАТРИЈАРХ СПЦ КОЈИ ЈЕ ОДБИО ПАВЕЛИЋА: Пре 110 година рођен је Варнава Настић- Делио судбину народа, умро под неразјашњеним околностима

vikipedia

Nepravedno proganjan, mučen i utamničen od komunističkog režima, ostao je nepokolebljiv u veri i dosledan svojoj monaškoj misiji.

Rođen je 31. januara 1914. u SAD, gde je živeo do osme godine kada se sa roditeljima preselio u Sarajevo. Sa ocem Atanasijem je, po završetku gimnazije otputovao u Ohrid kod episkopa Nikolaja (Velimirovića) da zatraži blagoslov za upis na Bogoslovski fakultet u Beogradu. Posle kraćeg razgovora i dobijenog blagoslova, Atanasije je rekao Nikolaju da Varnava želi da se zamonaši, ali mu je vladika rekao da ide da studira, a da će se on moliti Gospodu da mu ispuni i drugu želju. Tako se Vojislav upisao na Bogoslovski fakultet u Beogradu, koji je završio 1937. godine. Zamonašio se u Mileševi 1940. godine.

Kada je počeo Drugi svetski rat, Varnava je ostao u Sarajevu da deli sudbinu svog naroda. Ustaški poglavnik Ante Pavelić pozvao ga je da bude episkop kvazicrkvene organizacije koju je ustaški režim osnovao – „Hrvatske pravoslavne crkve“. Tu ponudu je pred Pavelićem odbio. A, onda su mu partizani ponudili da bude „crveni vladika“. Ni to nije prihvatio.

Na prvom posleratnom redovnom zasedanju Svetog arhijerejskog sabora SPC, Varnava je izabran za vikarnog episkopa patrijarha srpskog, s titulom episkopa hvostanskog, s tim što mu je određeno da bude u Sarajevu. Od tog dana komunističke vlasti počinju da prate njegove javne istupe, a pristupnu besedu na hirotoniji doživeli su kao „harangu“ protiv tada uspostavljanog državnog uređenja. Novoizabrani vladika tada je samo pozvao hristoljubivi narod da se duhovno naoruža za rat koji Crkva vodi po celom svetu, a to je „rat za spasenje ljudskih duša“.

Vladika je ubrzo uhapšen i optužen za antidržavnu zaveru. Osuđen je u martu 1948. na 11 godina zatvora s teškim radom. Ipak, oslobođen je u julu 1951, pošto je razrešen crkvenih dužnosti. Robijao je u zatvorima Sarajeva, Stoca, Zenice i Sremske Mitrovice, a potom još dvanaest godina u kućnom pritvoru u manastirima: Vavedenje, Gomionica, Krušedol i Beočin. Sve vreme bio je pod prismotrom državnih vlasti.

Izrečena zatvorska kazna od 11 godina istekla mu je 25. decembra 1958, a onda je ostalo da „odradi“ još tri godine gubitka svih građanskih prava. Posle toga, uporno je tražio da se vrati u episkopsku dužnost, ali mu komunističke vlasti to nikada nisu dozvolile.

Umro je 12. novembra 1964. godine pod sumnjivim okolnostima u manastiru Beočin.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Originalni tekst