Evropska unija je donela odluku o postepenom ukidanju uvoza ruskog prirodnog gasa, sa konačnim rokom postavljenim za 1. januar 2028. godine.
Iako postoje tumačenja sa ruske strane i stručnjaka da bi, po ovoj Uredbi, Srbija mogla da koristi ruski gas sve dok ne postane članica EU, najave koje dolaze iz Bugarske govore da bi ova zemlja mogla da obustavi tranzit za Srbiju.
Ukoliko bi Bugarska uspela u svojoj nameri, Srbija, slično kao i u sadašnjoj situaciji sa naftom, ne bi nikako uspela da uveze količine koje su potrebne za nesmetano snabdevanje gasom, čak i ako uspe da dobije dugoročni ugovor sa Rusijom.
Odakle bi onda mogao da dođe gas do Srbije, a da ne bude ruski?
KAKO EU IZBACUJE RUSKI GAS
Srbija za razliku od susednih zemalja nije potpuno diverzifikovala snabdevanje ivim energentom, iako je EU još 2022, neposredno nakon početka invazije na Ukrajinu najavila da ide u pravcu smanjenja zavisnosti od ruskog gasa i njenog potpunog ukidanja.
Od tada, pa do danas, EU je smanjila uvoz ruskog gasa sa 150 milijardi kubnih metara godišnje na 50 milijardi, najavljujući da je 2028. godina biti prva u kojoj ovaj energent neće biti uvezen iz Rusije.
Ruski gas je u najvećoj meri zamenio tečni naftni gas (LNG) iz Norveške i iz Sjedinjenih Američkih Država (SAD). Cena ovog gasa jeste u početku veća od ruske, ali je s vremenom i otkrivanjem novih nalazišta postala jeftinija.
SRBIJA DIVERZIFIKOVALA SAMO 15%
Potrebe Srbije, trenutno, iznose oko 3 milijarde kubnih metara godišnje, sa procenom da bi do 2030. godine potražnja mogla da naraste na 4 milijarde kubnih metara.
Najveći deo tog gasa, u iznosu od preko 80% dolazi iz Rusije, preko gasovoda Turski tok koji u Srbiju ulazi iz Bugarske u blizini Zaječara.
Jedina diverzifikacija koja je urađena i to u manjoj meri urađena je izgradnjom gasnog interkonektora sa Bugarskom.
Preko ove instalacije, dolazi gas iz Azerbejdžaja sa kojim Srbija ima ugovor o nabavci od 400 miliona kubnih metara (15 odsto sadašnjih potreba), sa načelnim dogovorom da te količine porastu na milijardu godišnje do 2030.
Za razliku od Srbije, druge zemlje u regionu diverzifikovale su snabdevanje ovim energentom. Bugarska pretežno nabavlja gas iz SAD. Taj gas dolazi do Aleksandropulusa u Grčkoj odakle gasovodom dolazi do našeg istočnog suseda.
Rumunija se oslanja na sopstveno nalazište gasa u Crnom moru „Nepton Deep“ koji se smatra najvećim nalazištem gasa u EU.
Čak je i Mađarska koja se protivila zabrani ruskog gasa, potpisala 5. oktobora ove godine ugovor o nabavci LNG iz Francuske sa firmom Ežis. Planirano je da gas dolazi do LNG terminala na ostrvu Krk u Hrvatskoj i da se odatle gasovodom sprovodi do Mađarske.
BUGARSKA ZATVARA RUSKI DOTOK, ALI OMOGUĆAVA DRUGE IZVORE
Nedostatak infrastrukture, dakle, najveća je prepreka da Srbija nađe alternativu ruskom gasu.
Kapacitet gasne interkonekcije sa Bugarskom je 1.8 milijardi kubnih metara, pa nije moguć uvoz iz Azerbejdžana većih količina zbog nemogućnosti protoka.
I dok Bugarska planira da nam zatvori dotok ruskog gasa, u isto vreme pokušava da se postavi kao regionalno čvorište za dotok ovog energenta i diverzifikaciju snabdevanja.
U tom kontekstu je zanimljiva izjava bugarskog ministra energetike Žeča Stankova od 19. oktobra ove godine, koji je najavio planove za povećanje kapaciteta gasovoda sa Srbijom sa sadašnjih 1,8 na 3,2 milijarde kubnih metara godišnje do 2028. godine.
Toliki protok bi dakle mogao da podmiri sve trenutne potrebe Srbije
Za sada nije poznato da li će Srbija povećati kapacitet gasne interkonekcije. I takav plan nije moguće naći u strateškom dokumentu „Polazne osnove plana razvoja energetske infrastrukture i mera energetske efikasnosti za period do 2028. sa projekcijama do 2030. godine“.
Doduše, ovaj Plan je napravljen pre nego što je Bugarska odlučila da poveća kapacitet svog gasovoda.
Zainteresovanost za ovaj projekat je iskazala i Ursula fon der Lajen, predsednica Evropske komisije, prošle nedelje u Beogradu.
“Imamo konkretne projekte u toku… Gasni interkonektor Srbija–Bugarska. Spremni smo dodatno da ulažemo u to,“ izjavila je konkretan poziv Srbiji da se pridruži zajedničkom mehanizmu EU za nabavku gasa. Zajedno koristimo našu kolektivnu tržišnu snagu da obezbedimo povoljnije cene energenata.“
„VERTIKALNI KORIDOR“ IZ KOG JE SRBIJA IZOSTAVLJENA
Osim povećanja kapaciteta prema Srbiji, Bugarska planira da postane i čvorište za još jedan veliki projekat – „Vertikalni koridor“.
Planirano je da ovaj gasovod ide od grčkog Aleksandropulosa, preko Bugarske, Rumunije i Moldavije do Ukrajine, a drugim krakom preko Mađarske do Slovačke.
Srbija je iz tih planova izostavljena.
KATAR, IZRAEL, IRAN I IRAK
Dok se suočava sa ovim izazovima, Srbija je odabrala put koji zahteva vreme za sprovođenje u delo planirane interkonekcije sa Severnom Makedonijom, Rumunijom, Hrvatskom i BiH koštaće oko 170 miliona a njihova realizacija zahteva vreme.
Sa druge strane, do konačnog roka za ukidanje uvoza ruskog gasa koji je postavila EU ostalo je dve godine.
Upravo pravac preko Bugarske stručnjak za energetsku bezbednost, profesor Petar Stanojević, vidi kao kapiju za dotok “neruskog” prirodnog gasa.
Stanojević za Nedeljnik, kaže da bugarska veza otvara mogućnost i za dotok gasa iz kaspijskog regiona, pre svega iz Azerbejdžana, putem gasovoda TAP i TANAP.
Stanojević dodaje da bi se na taj način teoretski mogao dobavljati i gas iz Irana ili severnog Iraka. Takođe, kao mogući izvor LNG-a pominje i Katar i Izrael, ali naglašava da i taj gas mora proći istim putem, preko terminala u Grčkoj.
Profesor Stanojević upozorava na izazove koji stoje pred Srbijom čak i kada svi gasovodi budu izgrađeni.
„Svi pričaju o alternativama, ali tog gasa ima malo u ponudi. Mislim da Iran više ne izvozi. Azerbejdžan treba da poveća količine za 4 milijarde kubika do 2028. godine (poređenja radi, Srbiji su potrebne 3 milijarde kubika gasa godišnje). Gas iz Kurdistana je više teoretski dostupan nego praktično, a Rumunija je otkrila gasna polja ali sa njima nemamo interkonekciju. Sve je to, dakle, na srednjoročnom i dugoročnom štapu. U isto vreme, nismo mi jedini koji traže alternativu ruskom gasu, pa je pitanje kako ćemo proći u toj trci. Nisam siguran da ćemo mi biti najbolji kupci“, kaže Stanojević.
INTERKONEKCIJA SA S. MAKEDONIJOM
Planovi Srbije uključuju i izgradnju interkonekcije sa Severnom Makedonijom (INMS), sa očekivanim završetkom do 2027. godine.
Vrednost ove investicije procenjuje se na 42 miliona evra, a planirani kapacitet je 1,04 milijarde kubnih metara godišnje. Ovaj projekat bi dodatno ojačao južni koridor i omogućio pristup gasu koji bi dolazio preko Grčke i Trans-jadranskog gasovoda.
VEZA SA RUMUNIJOM
Planirana je i interkonekcija sa Rumunijom, koja bi trebalo da bude završena do 2026. godine, uz investiciju od 12 miliona evra.
Rumunski projekat „Neptun Deep“ je pretekao ove godine Holandiju i trenutno je najveći proizvođač prirodnog gasa u Evropskoj uniji.
Srbija bi iz ove zemlje mogla da obezbedi sve potrebne kolličine. Posebna pogodnost bi bila cena jer bi iz Rumunije dolazio prirodni gas, a ne LNG koji zbog posebnog načina kompresovanja, skladištenja i transporta u startu ima veću cenu.
Međutim, problem sa ovom interkonekcijom je to što je planiran kapacitet od 1,6 milijardi kubnih metara. Ukoliko bi se povećao kapacitet, onda bi Srbija mogla iz Rumunije mogla da dobija sve potrebne količine.
DRUGI PLANOVI
Dugoročni planovi, iako manje konkretni, predviđaju i gasne veze sa Hrvatskom (investicija od 60 miliona evra, planirana za 2029. godinu) i novu interkonekciju sa Bosnom i Hercegovinom (65 miliona evra, takođe do 2029. godine).
Intekonekcija sa Hrvatskom bi omogućila nabavku preko Krka, dok je BiH uvozno orijentisana kao Srbija i u nju bi dolazio gas koji eventualno prolazi preko naše zemlje.
Profesor Stanojević pominje i severni pravac, preko Mađarske, ali sa dozom rezerve.
„Srbija teoretski može da dobije gas sa severa iz Mađarske. Ali to je gas sa baltičkih polja ili Severnog mora – ukratko, to će biti skupo kô đavo“, upozorava naš sagovornik.
CENA
Međutim, izgradnja infrastrukture je samo jedan deo jednačine. Drugi, mnogo kompleksniji deo, jeste dostupnost i cena samog gasa.
Na naše pitanje može li uopšte da se brzo nađe “neruski” a povoljan gas, odgovor profesora Stanojevića je jasan:
„Možete li nešto da kupite u životu brzo i povoljno? Tako je kako je – ako je nešto potrebno brzo, mora da bude i skupo“.
Da je to surova realnost globalnog energetskog tržišta, svedoči i analiza organizacije EMBER, koja upozorava da je „cenovna nestabilnost postala trajna karakteristika evropskih energetskih tržišta“ nakon zamene ruskog gasovodnog gasa globalno dostupnim, ali i globalno traženim LNG-om.
Diversifikacija izvora snabdevanja za Srbiju, dakle, ne znači nužno i niže cene ili potpunu sigurnost.
Možda je to konačan odgovor na dilemu kako obezbediti ne samo “neruski”, već i cenovno održiv gas.
Post Views: 47
