Postoji teorija da su ljudi u čijim radnim knjižicama piše da su komičari i koji zarađuju za život uveseljavajući tuđe živote, zapravo privatno melanholične osobe. Zoran Kesić „kvari“ tu sliku ali on je uvek bio tu da „kvari“ kao što je to radio sa TV programom na početku svog bavljenja novinarstvom.
To će reći i u ovom intervjuu, koji ima i svoju video-formu, u okviru podkasta „Rosić i drugovi“ na YouTube kanalu Velikih priča.
Zoran Kesić je bez napora i u privatnom životu osoba koja „van svog radnog vremena“ zasmejava okolinu pa i ljude koji nabasaju na njega slučajno na ulici u Beogradu ili nekom drugom gradu bivše Jugoslavije. On u svim tim novim zemljama sa post-YU prostora nastupa i puni sale, a zasmejava i van sale u „neplaćenom“ terminu.
Kesić je krenuo u novu sezonu svog televizijskog šoua „24 minuta“ nekako u isto vreme kada je njegov popularni američki kolega Džimi Kimel bio skinut sa programa.
***
U Industriji imaš osećaj da si deo nekog pokreta koji ranije nije postojao, koji menja svet, a tako i na ulici osećaš da si deo pokreta koji menja možda ne svet, ali menja ovo tvoje usrano društvo u kojem živiš.
***
Tradicija porodice je meni svetinja. I sad možda zvučim kao Boško Obradović, ali i ja imam to porodično u sebi. I zato me užasno nervira kad mi neko spočita da sam, znaš, izdajnik ili to. Da mi nije sveto nešto srpsko. Apsolutno mi je sveto. Tebi, brate, nije sveto.
***
I dan-danas vidim svoje snimke u nekim dokumentarcima CNN-a, BBC-ja, Reutersa o Miloševiću i rušenju Miloševića. Tako da sam ponosan na to. Meni je to bio svetao dan, meni je to bila pobeda.
***
Zaigrao sam za prvi tim Milicionara koji je bio tada bio poslednja liga, nije bilo niže, znači međuopštinska liga grupa Avala. Tako se zvala ta liga iz koje ne možeš da ispadneš. Beton liga u kojoj su ekipe: Zuce, Ripanj, Rušanj, Komgrap, Avala… To su bili ti divlji tereni, katastrofa, seljaci sa vilama, taj fazon. I ti navijači su vrlo opasni.
***
„Show must go on“ je samo citat iz moje rečenice koju sam izgovorio pred nekoliko stotina ljudi u Tuzli i Sarajevu, a glasi: „Show must go on za nas koji ostajemo, koji živimo, koji se sećamo svih žrtava, ali i koji ne zaboravljamo i ne opraštamo“.
***
Ti grafiti su bili po celom gradu i šta? Jesam li počeo da mislim drugačije? Jesam li počeo da govorim drugačije? Nisam. Samo još jače pumpam.
***
Studenti prolaze pored stanice 29. novembra u kojoj radi moj otac, on otvara prozor, radio B92 gruva sa njegovog prozora. U svim kancelarijama je slika Slobodana Miloševića, osim u njegovoj, tako da moj otac nije bio opšte dobar za saradnju.
***
Epizoda sa Kimelom deluje strašno jer ohrabruje ove druge male liderčiće, male trampiće širom Evrope i sveta. Ako može ovaj, zašto ne bismo i mi?
***
Jugoslavija mi je kao film koji se možda desio, a možda i nije. Možda smo samo sanjali. Nešto što je možda imalo perspektivu da bude jedna divna priča, ali na kraju se raspalo u toliko ovih naših nesretnih, uglavnom, državica.
***
Da ti 20 minuta pre kraja utakmice odlaziš sa stadiona, ne što tvoj tim mnogo gubi, nego što te je neko doslovno isterao sa utakmice, iz tvoje zemlje, iz pozicije pevanja himne, gde zajedno, baš kao fudbaleri, i mi, tate i dečaci zagrljeni, pevamo himnu…
***
Verujem da je moguće popraviti ovu našu zemlju i da nam deca ostanu tu. Mislim da većeg patriotizma od toga nema.
***
Kažem snimatelju da krene kadar od ovih betmobila, onda ulazimo polako u Skupštinu grada, i snimamo ove face koje jedu, piju, i izgledaju kao oni gradski oci iz „Alana Forda“. Podvučem u montaži muziku iz „Batmana“, i to je sve dobilo konotaciju jednog prljavog, odvratnog Gotham Cityja, kojim vladaju neki seronje.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE OD ČETVRTKA, 2. OKTOBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Post Views: 2
