„Ljubomoran sam na sve čija lepota ne umire. Ljubomoran sam i na portret koji si mi naslikao. Zašto na njemu mora da se vidi sve ono što moram da izgubim? Svaki sekund koji neumitno prođe oduzima deo mene i daje ga portretu, Oh, kad bi samo postojao neki drugi način, kada bi samo portret nekako mogao da se promeni a ja zauvek ostanem onakav kakav sam sad. Zašto si ga uopšte i naslikao? Pogledaj samo kako mi se ruga!“ Vrele suze tada su mu preplavile oči, nakon čega se bacio na divan i zario lice u jastuke, kao da se moli.
Kristijano Ronaldo sinoć se, baš poput Dorijan Greja (da, o njemu je reč u gore ispisanim redovima), susreo sa svojim portretom i gorkom spoznajom prolaznosti. U 105. minutu nokaut utakmice sa Slovencima, kada je sa bele tačke imao priliku da svoju Portugaliju pogura do četvrtine finala, kada mu je tu priliku izvanrednom odbranom upropastio Jan Oblak, i kada su mu nakon toga vrele suze preplavile oči a saigrači prišli i počeli da ga teše. Falili su mu samo još divan i jastuci.
Otkako je prvenstvo počelo, Ronaldo je bio Ronaldo; srdio se kada bi ga trener vadio iz igre, mlatarao rukama i žučno gestikulirao, šutirao flašice i besneo na saigrače, da bi sinoć svom standardnom repertoaru dodao i plakanje.
Delovalo je kao da 39-godišnji kapiten reprezentacije Portugalije i jedan od najboljih fudbalera koje je ova prelepa igra ikada videla ne može da se pomiri s činjenicom da stari, da portugalski dres sada nose neki novi klinci, i da, na kraju krajeva, koliko god bio dobar – ni on nije bezgrešan. Iako bi tako silno želeo da jeste, i iako tako tvrdoglavo i uporno izbegava da se zagleda u sopstveni portret, onaj koji, kao u priči Dorijana Greja, sve te nesavršenosti savšreno prikazuje; i preveliku alavost za loptom, i egoizam i nerezonske poteze, i nezajažljivu želju da svi i sve bespogovorno budu podređeni njemu. Da Benjamin Šeško nedugo nakon toga nije promašio zicer i da su Portugalci ostali bez plasmana u narednu fazu takmičenja, neki bi takav scenario možda nazvali ikosmičkom pravdom. Jer koliko je svojoj reprezentaciji doneo istorijskih momenata i koliko je puta sam nosio na svojim leđima, toliko je puta Ronaldo uspeo i da je dotera do ivice provalije.
Na kraju se izdigao iz nokdauna, pogodio prvi penal u penal seriji (ponovo je Oblak pročitao stranu, ali mu je falio koji centimetar), i na mišiće golmana Dioga Košte ipak uspeo da se dotetura do četvrtine finala Evropskog prvenstva. Kakve li bi tek suze ronio da su Portugalci doživeli poraz, da su mu Slovenci priredili tako preuranjeni kraj reprezentativne karijere…
„Tuga se ipak pretvorila u radost“, rekao je Ronaldo po završetku utakmice. „Eto, to je fudbal. Neobjašnjivi trenuci, mnogo neobjašnjivih trenutaka. Imao sam penal za vođstvo. Nisam uspeo… Oblak je odlično odbranio. Morao bih da pogledam penal, da vidim kako sam šutirao. Čitave godine nisam promašio nijedan penal, da bih ga, eto, promašio baš sad, kad je bilo najpotrebnije.“
Portugalija sada u ide na Francuze, i jasno je da će nešto – iako su Francuzi u dosadašnjem delu prvenstva delovali veoma stakleno i neubedljivo -, ukoliko žele do polufinala, u ekipi Roberta Martineza morati da se menja, i možda bi to nešto trebao da bude upravo Kristijano Ronaldo.
Jer što se pre pomiri s onim što je na njegovom portretu naslikano, to će po Portugal biti bolje.
Baš ti lijepo stoje suze
Ali nemoj plakati
Zašto bisere u blato
Noćas bacaš ti
Post Views: 6
