Jedna od tri osobe u Evropi žrtva je ejdžizma. Oko 6,3 miliona slučajeva depresije u svetu povezuje se s ejdžizmom. Srbija je zemlja gde više od 20% stanovništva ima 65+ godina, a diskriminacija je najizraženija u zapošljavanju, pristupu uslugama i javnom životu.
Na ove podatke odgovoreno je umetničkim projektima, koje u Srbiji predvodi Novi Sad. Kao Evropska prestonica kulture, grad je temu ejdžizma otvorio kroz umetnost i nastavio praksu i tri godine kasnije.
Dva aktuelna projekta „Age Against the Machine“, koji je obuhvatio i prvi umetnički festival koji se bavi ovom temom „Bezvremeni“, i projekat „Karavan solidarnosti“, kroz različite umetničke izraze, a pre svega primenjeno pozorište, koriste kulturu za osvetljavanje problema ejdžizma. O njima govori Lazar Jovanov, dramski umetnik i naučni saradnik, koautor pomenutih projekata, povodom 15. juna – Međunarodnog dana borbe protiv nasilja nad starijima.
U oba projekta starije osobe nisu samo tema, već i aktivni učesnici. Kako ste im pristupili kao saradnicima, a ne kao „ciljnoj grupi“?
U svim našim predstavama, starije osobe nisu posmatrane kao pasivni primaoci podrške, već kao ravnopravni saradnici i akteri procesa. Branka Bajić (inače praktičarka primenjenog pozorišta i koautorka pomenutih projekata) i ja se udruženo već pet godina bavimo teatrom zajednice, sa posebnim fokusom na starije – ne iz pozicije patronizacije, već iz uverenja da samo kroz uključivanje onih koji trpe diskriminaciju možemo stvoriti autentične i relevantne umetničke forme. Polazimo od stvarnih problema i iskustava konkretne društvene grupe. Zajedno sa učesnicima istražujemo njihove životne priče, iskustva drugih, razgovaramo o svakodnevnim i sistemskim oblicima ejdžizma, propitujemo uvrežene narative i kroz proces stvaranja dolazimo do pozorišnog izraza.
Često se o starenju govori kroz prizmu nemoći. Kako kroz pozorišne metode i festivalske programe uspevate da osnažite i afirmišete snagu starijih ljudi?
Kada se starost izjednači s nemoći, lako se stvara plodno tlo za diskriminaciju, zanemarivanje, pa čak i nasilje. Tokom pozorišnog procesa naročito obraćamo pažnju na artikulisanje i razumevanje osećaja nemoći. Učesnici kroz radionice najpre osvešćuju obrasce društvene nepravde, zatim ih imenuju, a potom ih transformišu u umetnički izraz. U tom procesu dolazi do vidljive promene: iz pozicije obespravljenosti, stariji učesnici prelaze u poziciju osnažene osobe koja progovara, kritikuje, predlaže. Uloga festivala u ovakvom projektu je da poveća vidljivost društvenog problema i dostupnost široj javnosti, kao što je to slučaj sa festivalom „Bezvremeni“, koji organizujemo ispred Fondacije „Novi Sad – Evropska prestonica kulture“.
Oba projekta su međunarodnog karaktera, podržana od Evropske unije – koje ste sličnosti i razlike uočili kada je reč o institucionalnom odnosu prema starijima i borbi protiv ejdžizma?
U zemljama Zapadne Evrope postoji solidna zakonska regulativa koja obezbeđuje sistemsku brigu o starijima. Ipak, istovremeno se javljaju perfidni, suptilni oblici diskriminacije. U Danskoj, na primer, partnerskoj zemlji u projektu, normalizovano je da se starosna granica za odlazak u penziju pomera ka 70. godini – što je odraz neoliberalne logike i ekonomske dogmatizacije. Naš institucionalni odnos prema starijima je bliži poljskom, jer su nam društveni mehanizmi u borbi protiv ejdžizma još uvek nedovoljno razvijeni.
Povodom Međunarodnog dana borbe protiv nasilja nad starijima – šta smatrate najnevidljivijim oblikom nasilja koje stariji trpe u našem društvu, i kako vaši projekti to adresiraju?
Jedan od najnevidljivijih i najtežih oblika nasilja jeste ono koje se dešava u krugu porodice – pre svega nad starijim ženama, od strane partnera, ali i od strane dece. To nasilje često ostaje neprijavljeno jer su starije osobe, naročito majke, rastrzane između osećaja stida, straha i ljubavi prema svojoj deci.
Post Views: 57
