Preminula je Dajana Kiton. Žovijalna, ponekad nekonvencionalna, uvek šarmantno samokritična glumica koja je osvojila Oskara za Vudi Alenovu komediju „Eni Hol“ i pojavila se u oko 100 filmskih i televizijskih uloga, gotovo podjednako u komedijama poput „Spavača“ (tj. Povampireni Majls), „Kluba prvih žena“ i dramama poput „Kuma“ i „Marvinove sobe“.
Imala je 79 godina. Njenu smrt je potvrdila Dori Rat, koja je producirala niz najnovijih filmova legendarne glumice. Nije rekla gde ili kada je oskarovka umrla, niti je navela uzrok.
Ali, tokom života Dajan Kiton se borila sa kancerom, a svojevremeno je govorila i o borbi s bulimijom. Njeni prepoznatljivi šeširi bili su više od puke mode – ozbiljno je shvatala zaštitu od sunca nakon što joj je dijagnostikovan rak kože sa 21 godinom.
„To je porodična istorija“, rekla je za Los Anđeles Tajms 2015. godine.
„Sećam se da je moja tetka Marta imala toliko težak rak kože da su joj uklonili nos. Moj otac je imao bazalni karcinom kože, a i moj brat ga je imao. Teško je sa ovim rakom kože. Zato morate da stavite kremu za sunčanje.“
Ona kaže da se nije bavila zaštitom kože sve do četrdesetih i da je sve to olako shvatala, ali nakon što se borila sa bazalnoćelijskim karcinomom u dvadesetim godinama, decenijama kasnije joj je dijagnostikovan skvamozni ćelijski karcinom, koji je bio uklonjen dvema operacijama, prema Tajmsu. I tada je potpuno promenila i stil i brigu.
Njeno poslednje pojavljivanje bilo je na Instagramu u aprilu, kada je sa pratiocima podelila sliku sa svojim psom kojeg je udomila tokom pandemije.
Eni Hol i Oskar
Kitonova je imala 31 godinu i bila je veteranka osam filmova, većinom komedija, kada je postala naslovni lik u filmu „Eni Hol“ (1977), samohranu ženu u Njujorku sa ambicijama, nesigurnostima i izraženim stilom.
Primila je Oskara noseći laneni sako, dvorednu lanenu suknju, šal preko bele, i visoke potpetice sa čarapama. U svojim memoarima iz 2014. godine, „Onda ponovo“, osvrnula se na taj trenutak, sa izvesnim žaljenjem, kao na „moj slojeviti odevni predmet la-de-da“ (pretenciozan ili snobovski).
Film „Eni Hol“, koji je osvojio još tri Oskara, uključujući i onaj za najbolji film, doneo je Dajan Kiton niz dodatnih priznanja, uključujući glumačke nagrade Nacionalnog odbora za kritiku, Nacionalnog društva filmskih kritičara, Njujorškog kruga filmskih kritičara i Britanske akademije filmskih i televizijskih umetnika.
U recenziji filma magazina „Holivud reporter“, Kitonova je nazvana „vrhunskom glumicom naše generacije“.
Imala je još tri nominacije za Oskara. Jedna je bila za ubedljivu dramu „Crveni“ (Reds) (1981), nagrađenu Oskarom, (Voren Biti, koji je takođe režirao). Druga je bila za film „Marvinova soba“ (1996), u kojem je igrala nesebičnu ćerku koja brine o svom polako umirućem ocu i svojoj rasejanoj tetki kada joj se dijagnostikuje leukemija i potrebna joj je transplantacija koštane srži. Među njenim kolegama u filmu bili su Meril Strip, Leonardo Dikaprio i Hjum Kronin.
Treća je bila za film „Something’s Gotta Give“ (Samo ne ti) (2003), komediju, koju je napisala i režirala Nensi Majers, o uspešnom dramaturgu koji izuzetno težak raskid pretvara u novu hit komediju. Ona privlači pažnju zgodnog, mnogo mlađeg doktora (Kijanu Rivs, koji se i u privatnom životu zaljubio u Kitonovu) i inspiriše seksističkog muškarca u šezdesetim godinama (Džek Nikolson) da se zaljubi u ženu svojih godina, piše Njujork tajms.
Rediteljka
Kitonova nije bila samo glumica, već i rediteljka. Njen prvi film bio je „Heaven“ (1987), dokumentarac o verovanjima o zagrobnom životu. U poslednjem u kojem je režirala i glumila, igrale su još i Meg Rajan i Lisa Kudroa, u komičnoj drami „Hanging Up“ (Zalupi slušalicu) (2000), zasnovanoj na romanu Delije Efron.
„Unstrung Heroes“ (Neznani junaci) (1995) je njen prvi pokušaj u pravljenju fiktivnih filmova, sa glavnim zvezdama Endi Makdauel, Džonom Turturom i Majklom Ričardsom. Priča o neobičnim stričevima tinejdžera odabrana je za „Un Certain Regard“, prestižni sporedni deo Filmskog festivala u Kanu. Recenzija Roling Stouna je pisala: „Film funkcioniše kao sat“. Vašington post ga je nazvao „slatkim ludilom“, „osetljivom pričom o odrastanju“.
Svoju odbojnost prema pozorištu kao doživotnu objasnila je u emisiji „CBS Sunday Morning“ 2010. godine. „Noć za noć? Igranje predstave?“, rekla je, prislonivši zamišljeni pištolj na glavu. „To je moja ideja pakla.“
Vudi Alen i Ford Kopola
Što je zanimljivo jer je tako počela njena karijera. Napustivši koledž, da bi u Njujorku studirala glumu, debitovala je na Brodveju, u hit mjuziklu „Kosa“, prvo kao član ansambla, a zatim kao Šila, glavna ženska uloga. (Odbila je bonus od 50 dolara koji se nudio glumcima koji su bili spremni da se pojave goli u jednoj sceni.) Njena brodvejska karijera se nastavila, a njeno partnerstvo sa Vudijem Alenom počelo je sa „Play It Again, Sam“ (1969), u kojoj je igrala romantično poželjnu udatu ženu nasuprot Alenu kao razvedenom prijatelju. Ta izvedba joj je donela nominaciju za nagradu Toni za najbolju glumicu u predstavi.
Njen filmski debi dogodio se sledeće godine, kada je igrala nesrećnu mladu suprugu na venčanju u predgrađu u filmu „Ljubavnici i drugi stranci“ (1970). Zatim, nakon nekoliko televizijskih pojavljivanja, igrala je Kej Adams, devojku koja očigledno nije sa Sicilije, a postala je poverljiva supruga Majkla Korleonea (koga je igrao Al Paćino), u filmu Frensisa Forda Kopole „Kum“ (1972). (Ona i Paćino počeli su da se zabavljaju 1974. godine, godine kada je objavljen film „Kum 2“.) Uprkos svim priznanjima koja je „Kum“ dobio, Kitonova, uvek samokritična, jedva da je hvalila svoju glumu u njemu.
„Od samog početka sam mislila da nisam prava za tu ulogu“, rekla je za „Tajms“ nakon što je film objavljen. „Nisam gledala film. Samo sam odlučila da sebi poštedim muku. Morala sam da pogledam nekoliko scena jer sam morala da ponavljam — da sinhronizujem neke dijaloge — i nisam mogla da podnesem da se gledam. Mislila sam da izgledam užasno, baš kao štap u toj odeći iz 40-ih!“
Tri godine kasnije, iste godine kada je objavljen film „Eni Hol“, glumila je u potresnoj drami „Tražeći gospodina Gudbara“ kao mlada učiteljica koja skoro svake večeri obilazi barove za samce. Neki su primetili da je, iako je osvojila Oskara za „Eni Hol“, na mnoge glasače uticao ovaj film koji su smatrali briljantnim, ali preteškim. Redovno se pojavljivala u filmovima Vudija Alena (čija je bila ljubav), počevši od filmske verzije filmova „Sviraj ponovo, Sem“ (1972); „Spavač“ tj. “Povampireni Majls” (1973), komedije smeštene u distopijsku budućnost; i „Ljubav i smrt“ (1975), smeštene u carskoj Rusiji. Takođe je glumila u dva ozbiljnija savremena filma „Enterijeri“ (1978) i višestruko nagrađivani „Menhetn“ (1979).
Iako je svoje rane pevačke ambicije odbacila kao glupe, otpevala je dve numere u filmu „Eni Hol“ i pojavila se kameo kao pevačica u noćnom klubu 1940-ih u filmu Vudija Alena „Dani radija“ (1987). Njihov poslednji zajednički film bio je „Misteriozno ubistvo na Menhetnu“ (1993). Pored filmova „Crveni“, „Marvinova soba“ i nastavaka filma „Kum“ (1974. i 1990), glumila je u nekoliko drugih drama, neke sa satiričnim prizvukom. Među njima su bili „Pucaj u Mesec“ (1982), u kojoj je glumila sa Albertom Finijem, priča o nesrećnom kalifornijskom paru i njihovom razvodu; južnjačko-gotski film „Zločini srca“ (1986), i mini-serija „Mladi papa“ (2016), gde je igrala monahinju koja je lična sekretarica i poverljiva osoba pape, kojeg je igrao Džud Lo.
Komičarka
Ali, volela je i drugačiju vrstu filmova. Pre filma „Something’s Gotta Give“, pojavila se u drugim komedijama koje je režirala ili napisala Majers: „Baby Boom“ (1987), uz Sem Šeparda, kao rukovodilac velikog grada koji nasleđuje bebu i seli se u Vermont; i „Father of the Bride“ (Nevestin otac) (1991) i njegov nastavak iz 1995, uz Stiva Martina. Ne treba zaboraviti i Klub prvih žena (1996).
„Moje mišljenje je da je, sa izuzetkom Džudi Holidej, ona najbolja filmska komičarka koju smo ikada videli“, rekao je Vudi Alen za Tajms.
Njen privatni život bio je podjednako raznolik. Nikad se nije udavala, ali je odlučila u pedesetim da ima decu. Nije krila romantične veze i velike ljubav, sa Vorenom Bitijem, Vudijem Alenom i Al Paćinom. Usvojila je dvoje dece, sina Djuka Kitona i ćerku Dekster Kiton.
„Starenje me nije učinilo mudrijom“, rekla je časopisu People, tipično samokritički 2019. godine, veselo insistirajući: „Ne znam ništa i nisam naučila.“
Kiton je otvoreno govorila o još jednom zdravstvenom izazovu sa kojim se suočila u životu: bulimiji. Rekla je da je postala svesna svog tela nakon što su je zamolili da smrša 5 kilograma za ulogu na Brodveju kada je bila mlađa. „Sve što sam radila jeste da sam hranila svoju glad, tako da sam zavisnica“, objasnila je dr Ozu 2014. godine. „Istina je. Ja sam zavisnica u oporavku, uvek ću biti zavisnica. Imam zavisničku prirodu.“
Međutim, tokom godina napisala je desetak knjiga – tomove o modi, umetnosti i arhitekturi, kao i memoare. Pišući u časopisu The New York Times Book Review 2014. godine, Šila Veler nazvala je memoare „Then Again“ „provokativno iskrenim“, a Kitonovu „oštro ironičnom, i oštroumnom prema sebi“.
„Naučila sam da ne mogu da objasnim ljubav osim da osetim njene dolaske i odlaske i budem zahvalna.“ Takođe je napisala: „Ako je lepota u oku posmatrača, da li to znači da su ogledala gubljenje vremena?“
Post Views: 4
