EFE/ANDREJ CUKIC

Oktobra 2015. ambasador Velike Britanije u Srbiji Denis Kif napustio je salu Centra „Sava“ tokom obeležavanja sedam godina od osnivanja Srpske napredne stranke dok je govorio režiser Emir Kusturica. Kif je salu napustio u trenutku kada je Kusturica rekao da “nije slučajno to što nam je baš Britanac doneo vest da ulazak u EU znači priznavanje Kosova”. Kif se vratio u salu na molbu članova SNS. Sad je ambasador Rusije u Srbiji Aleksandar Bocan-Harčenko, kako kaže, bio prinuđen da na samom početku napusti Jedanaesti kongres Socijalističke partije Srbije u prošlu nedelju zbog video-poruke grčkog opozicionara Aleksisa Ciprasa, prikazane učesnicima. “Grk je krenuo s potpuno neosnovanim, lažnim optužbama na račun Rusije, počeo je da blati moju Otadžbinu”, objavio je Harčenko na Tviteru.

Grk je nakon pozdrava Dačiću naglasio “nezakonitu invaziju Rusije na Ukrajinu” i njene posledice u mrtvima i izbeglima. Logično da je to zasmetalo ruskom ambasadoru, ali Cipras je pomenuo i dvostruke standarde, založio se za poštovanje međunarodnog prava i diplomatsko rešenje pitanja Kosova, što Dačiću i Vučiću mora da odgovara. Cipras za svog premijerskog mandata nije priznao Kosovo. I što je valjda suštinski bitno za levicu, Cipras je ukazao na opasnost od ekstremne desnice u Evropi. Indirektno to je i poruka Dačiću i socijalistima da koketiranje sa desnicom, makar u pitanju bilo i famozno “nacionalno jedinstvo”, odnosno nacionalni interesi, ima limite. Nikada ne treba zaboraviti ni da interesi srpskog nacionalizma uglavnom ne odgovaraju interesima srpskog naroda. Tako je bar savremena istorijska praksa pokazala. Cipras je pozvao “sve progresivne snage da se ujedine i povedu zajedničku borbu”. Dakle, zaboravljeni internacionalizam kao jedno od najbitnijih obeležja levice. Ali internacionalizam u evropskoj perspektivi Srbije.

Naravno, bilo je nerealno očekivati da se Bocan-Harčenko na zahtev publike vrati u salu, kao što su to naprednjaci uspeli sa Denisom Kifom. A i drugačije su međunarodne okolnosti bile 2015. Naravno da je Dačić znao kakvu poruku sa Kongresa šalje prisustvo ruskog ambasadora, kao što je i Vučić mogao pretpostaviti šta će Kusturica reći pred britanskim ambasadorom. Ipak, Dačić se nakon “neprijatnosti” (kako je sam to nazvao), nije snishodljivo izvinjavao ruskom ambasadoru, već je naglasio da Ciprasa nisu cenzurisali (valjda to znači da su poruku videli ranije, a obraćanje je bilo titlovano na srpski jezik), da Srbija i dalje vodi principijelnu politiku (eufemizam i za prorusku poziciju), da se nastavlja saradnja sa Rusijom i Kinom, ali da Srbija mora voditi računa i o svom evropskom putu. U ovom neuralgičnom trenutku sasvim dovoljno od Dačića.

To je i onaj Cipras koji ne samo da je kao lider nekada pobedničke Sirize bio i tada blizak Dačićevim socijalistima, već možda još više blizak Vulinu i njegovom Pokretu socijalista. Bar je tako to predstavljao Vulin koji je sa strane vlasti u Srbiji takođe probao da iskoristi uspeh Sirize, kao što je to sa strane opozicije probao Borko Stefanović praveći Levicu Srbije.

Uglavnom, i “slučaj Kusturica” i “slučaj Cipras” su dokaz da je teško voditi “izbalansiranu” spoljnu politiku, kako to sa Kongresa poručuje Dačić, jer velike sile nemaju senzibilitet za “izbalansiranost”. Ne smeta im neutralnost, ali, kako je Čerčil govorio, moraju da znaju na čijoj si strani neutralan. Ruski ambasador je postao maltene glavna vest sa Kongresa i tako delimično ukrao šou Dačiću.

CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM NEDELJNIKU KOJI JE NA KIOSCIMA OD ČETVRTKA 22. OKTOBRA. DIGITALNA IZDANJA DOSTUPNA NA NSTORE.RS

UZ NOVI NEDELJNIK SE DOBIJA NA POKLON NOVI PRIMERAK MAGAZINA “ISTORIJA”

Originalni tekst