Očigledno je da pametni nije siguran u pobedu

Sećate se Svetskog košarkaškog prvenstva u Buenos Airesu, sada već davne 1990. Da… Lepo smo izdominirali na njemu. I dalje odzvanjaju reči Dragana Nikitovića, koji je očigledno mnogo voleo naše igrače i koji nikad nije prokomentarisao nijednu grešku naših kao takvu.

Jednostavno bi rekao: „a, vidite nekad se naši malo prekombinuju“. Čini se da su se i današnji naši (studenti) malo prekombinovali.

Ne mislim da je „nenormalan svako ko na Vidovdan zakazuje bilo šta“. Jedan normalan je zakazao promociju knjige, garantovano svetskog bestselera, neki su za ovaj praznik najavili štrajk glađu, a onaj normalan s početka rečenice umalo je i sam najavio miting 28. juna. Ne! Nije to razlog.

Tačno je da nam se na Vidovdan dešavalo svašta, nešto se namestilo, a nešto smo mi namestili, ali više je kroz istoriju bilo godina kada se za ovaj praznik nije dogodilo ništa. Zato ovaj datum ne treba posmatrati toliko fatalistički. Pitanje je zašto 28.6. posle 15.3? Iz raznoraznih razloga biće mnogo manje ljudi (teško je ponovoti najmasovniji skup u novijoj, a i starijoj istoriji). I ne, nije nebitno. Prosečnom gledaocu će to izgledati kao pad poverenja, pristalica, vraćanje na staro.

A nije da nema razloga da se izađe u subotu – najava privatizacije fakulteta ili Bokan na čelu UO Narodnog pozorišta, više su nego dovoljan razlog! Studenti su uradili mnogo. Daleko više nego što se očekivalo i mnogo više nego što su njihovi objektivni kapaciteti.

Uvek su nas iznenađivali novim, sve lucidnijim akcijama kojima su uradili ono najvažnije – pokrenuli uspavano srpsko glasačko telo, pokazali onima koji još razmišljaju da pobeda nije daleko i da nas na ovoj strani ima dosta. Sada sve to mogu da unize (ne da unište jer ono što su uradili je neuništivo).

Vidovdanski sabor, ili ga zovite kako hoćete, ne dešava se samo u jeku vrućine i godišnjih odmora. On se odvija i pod senkom poraza, kakvih-takvih, ali poraza u Kosjeriću i Zaječaru gde je pametni pokazao da još uvek nije ranjiv, iako ga je mimoišlo za malo.

Tražiće izbore…. On ih neće dati. Ne zato što treba završiti radove oko Ekspa (to može u svakom slučaju), već zato što je veliki Ekspo – mnogo novca je tu u pitanju i nikakvi izbori ne bi smeli da prave rizik od toga. A očigledno je da pametni nije siguran u pobedu, bar ne većinsku koja bi mu dala legitimitet da radi slobodno šta hoće.

No, vratimo se na studente. NJihovo sledeće prekombinovanje mogla bi da čini eventualna lista na eventualnim izborima. Oni su heterogeni – na njihovim mitinzima vidimo ikone (često u prvom redu), i zastave srpskog Kosova, zastave Rusije i Ukrajine i građanski deo koji je uglavnom bez obeležja. I to je dobro!

To je njihova snaga – ujedinjeni bez obzira na ideološka opredeljenja s jednim ciljem. Ali kako će izgledati njihova izborna lista? Heterogeno… A to je u pravoj politici osnovni razlog za svađu.

Desiće se da nijedan simpatizer neće biti zadovoljan dobrim delom liste. I eto razočarenja. I pitanje: zbog čega im uz svu tu heterogenost smeta ova naša opozicija? Možda ne moraju s njima zajedno, ali neka ih puste da, ujedinjeni ili ne, i oni izađu na izbore, jer – svaki glas će biti bitan!

I da se vratimo na početak. Naši su se u Buenos Airesu prekombinovavali, ali su pobedili.

Možda i studente čeka isto. Videćemo.

Autor je profesor književnosti iz Kraljeva

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.