O bubašvabama i novinarima: Boško Jakšić za Danas

Imao sam udobno detinjstvo. Oca čiji su saveti oblikovali moj sveukupan, posebno etički pogled na svet, majku koja mi je pružala oplemenjujuću ljubav. To su konstante, sve ostalo se dramatično menjalo.

Pamtim Beograd po kome su kirajdžije prodavale table leda i prve ćevape u životu koje mi je deda po majci doneo iz „Kikevca“ na koji se naslanjala njegova čuburska kuća. Danas nema ni „Kikevca“, ni dedine kuće.

***
Pamtim kako sam se kao đak prvak na Dedinju probijao kroz tunele snega koji su bili viši od mene. Tada sam u školi učio da je Jugoslavija zemlja kontinentalne klime sa izrazita četiri godišnja doba. Danas nema Jugoslavije, a proleće i jesen jedva da postoje.

***
Tokom škole sam, neobično, bio najdarovitiji za srpski i matematiku, a u gimnaziji je prevagnuo prirodni smer. Pasionirano sam rešavao matematičke zadatke iz ruskih zbirki pa sam toliko odmakao da bi mi profesor na početku godine zaključivao peticu i isterivao sa dva časa pismenog da ne bi drugima dodavao ceduljice. Tako sam se, nekako po inerciji, odlučio da upišem Mašinski fakultet.

***
Verovatno u svačijem životu postoji neki prelomni momenat, a meni se dogodio posle prve godine studija. Pred kraj junskog roka, kada sam u indeksu već imao položene sve najvažnije ispite, pozvao me otac i upitao: Da li bi da menjaš fakultet?

***

Bio sam zatečen, ali sam u dubini duše naslućivao da tu nešto ima. Otac mi je objasnio. Upisao si najtehničkiji od svih tehničkih fakulteta što smanjuje verovatnoću rada u nekom institutu, a povećava mogućnost da završiš u nekoj fabrici. Ustajanje u pet. Prsti umazani kolomašću. Odrastao si u sasvim drugim uslovima. Da li si na to spreman?

***
Odlučio sam se za političke nauke, ali pridodao i ekonomiju, opet na očev savet. Sa politikom se nikada ne zna. Dobro je da u životu imaš barem neki zanat. Knjigovođe. Tako sam se obreo u novom svetu koji mi je po svemu prijao. Od toga da ne moram u cik zore da idem na vežbe, do kurikuluma koji se uklapao u milje visoko politizirane porodice u kome sam odrastao. Posebno interesovanja za spoljnu politiku koje pamtim još od vremena kada sam slušao vesti Radio Beograda o kubanskoj raketnoj krizi 1962. Na ekonomiji sam uzeo smer spoljne trgovine.

***
Nisam imao jasne planove za budućnost, ali sam pretpostavljao da ću da završim u nekoj od titanskih firmi tog vremena, recimo „Geneksu“. Onda mi je otac jednog dana pokazao oglas da „Politika“ traži pripravnike. Nisam dotle razmišljao o novinarstvu i ne pripadam onoj grupi entuzijasta koji su žurnalističku karijeru gradili od studentskih i omladinskih listova, ali sam se prijavio. Izgubio sam čitavo leto. Isplatilo se. Od velike grupe u stalni radni odnos 1. oktobra 1972. primljeno je nas šestoro, sedmoro.

***
Otvoreno je novo poglavlje života koje će mi omogućiti da vidim više od 110 država sveta, da pet godina živim u Kairu i četiri u Rimu, da intervjuišem i sretnem velike svetske državnike, da obilazim raskošne palate ali i da tumaram po zabitima gladi, prašine, blata, mirisa urina i ustajalog đubreta.

***
Da sve do skora ne propuštam ni jedan od ratova na Bliskom istoku, području koje je ostalo moja prva ljubav kao i Potkontinent koji me je uvek mnogo više impresionirao od onoga što zovem Koka-Kola civilizacijom.

***
Karijera će se formalno okončati kada sam 2015. otišao u penziju kao jedini koji je pune četiri decenije neprekidno proveo u „Politici“. Kao da sam Japanac. Nastavljam da pišem. Nekada je to rudarski posao, samo ne rudari bitkoine već reči koje se slažu u objektivnu informaciju ili stav kolumniste.

***
Dokazano je da bubašvaba može da preživi nuklearnu eksploziju, ali ako je udarite novinama mrtva je. Moć štampe. Profesija koju sam pre pet decenija odabrao tada se nazivala „sedmom silom“. Čak i u najautoritarnijim režimima postojalo je slabašno nadmetanje između vlasti – koje bi da nešto sakriju, i novinara – koji bi da to otkriju. Takav je to posao. Bio. Nostalgija je siguran znak propadanja u sadašnjosti. A možda, kad bolje razmislim, nikada ovde i nije bila posebno uvažavana.

***
Novinarstvo je pre svega zanat, a kad boljem razmislim, ja sam samouki novinar. Od „Politikine škole“ nisam baš nešto zanatski profitirao, ali sam zahvalan što mi je, šaljući me u razne krajeve sveta, omogućila da učim. Počelo je i pre putovanja. Imao sam sreću da se na Spoljnoj rubrici svakodnevno družim sa stranim novinama na koje je redakcija bila pretplaćena.

***

Trebalo je ipak da prođe vreme da lične sklonosti dobiju neku svoju zanatsku potvrdu. Desilo se to u Bejrutu 1982. U lokalno dopisništvo Rojtersa dolazili su mnogi da teleks perforatoru daju svoj tekst na papiru koji je on vešto prateći slovne znake pretvarao u traku za slanje. „Politika“ je imala ugovor sa britanskom agencijom pa sam tu često i pisao dnevne izveštaje da bih imao poslednje informacije.

***
Pored mene bi znao da sedne Tomas Fridman, šef bejrutskog biroa „Njujork Tajmsa“. Uvukao sam jednog dana papir u pisaću mašinu i krenuo. Zastao sam negde pri kraju prve šlajfne i posmatrao Tomija. Nešto malo bi otkucao pa se zagledao. Bacio bi papir, pa ponovo. I tako tri puta dok nije krenuo da sipa reči. Ja završio trećinu teksta, a on tek počeo. Vrtelo mi se kroz glavu: e da sam samo rođen na nekom velikom svetskom jeziku. Gde bi mi bio kraj. U „Njujork Tajmsu“ najverovatnije.

***
Kada smo predali tekstove onom čarobnjaku sa teleksa, otišli smo u obližnji bar na piće. Pitao sam Tomija zašto se toliko muči, zašto gužva i baca papire? Lead, odgovorio je, a moj pogled i izraz lica jasno su mu dali do znanja da nemam pojma o čemu govori.

***
Lead, dear Bosko, uvodni pasus svakog teksta. Izlog koji treba da privuče čitaoca da uđe u novinarsku radnju. Sublimacija najvažnijih događaja ukoliko se radi o dnevnom izveštaju. Atraktivna konstrukcija za fičer. U novinarstvu najvažnije ide u startu, za razliku od bankarskih ugovora gde je najvažnije skriveno malim slovima na kraju.

***
Lead. Nikad duži od tri kucana reda. Oslobođen svih titula ili birokratsko opširnih imena institucija. Kratko i koncizno, što je uvek najteže. Trostruki Pulicerovac Fridman mi je kolegijalno poklonio jednu od tajni zanata. Naravno da sam mu platio piće. Kasnije sam mnoga profesionalna znanja pokupio radeći u „Vašington Postu“ kao stipendista.

***
Živim u društvu u kome političari smatraju da se sloboda medija sastoji u pravu da kažemo – ono što oni žele da čuju. Vođen porivima profesije, često sam pisao i govorio ono što mnogi ne žele da čuju. Uvek sam branio pravo svakog da kaže šta misli. To što su mi ponekad govorili da sam „hrabar“, uopšte ne smatram hrabrošću nego odbranom pomenutog prava. Ako je to hrabrost, onda to manje govori o meni, a više o društvu u kome živim.

***
Istina nije stari kišobran koji nađeš na ulici pa ga iskoristiš da bi se zaštitio od kiše. Ona je prokleta borba koja iziskuje stalno razmišljanje i razgovor. Nikada ne treba da bude ulepšana. Kada jednom počnete da ulepšavate istinu, ona postaje samo još jedno političko mišljenje.

***
Spreman sam i danas da branim novinarstvo kao časnu profesiju, kao temelj demokratije, kao način da se stigne do istine a moćnici primoraju da polože račune. Imam lično divljenje prema kolegama koji od te misije ne odustaju a rade u Kini, Rusiji, Egiptu ili Turskoj gde znaju da je velika verovatnoća da će završiti u zatvoru.

***
Novinarska profesija puna je izazova s kojima se novinari suočavaju nekada hrabro, nekada mizerno. Teorija kaže da su po svom etičkom kodu dužni da budu objektivni i nepristrasni, ali medijskom prostoru u kome živimo savršeno odgovara jedan aforizam: Slobodi pisane reči odajemo poštu višegodišnjim ćutanjem.

***
Podršku ovakvom stanju obezbedili su oni koji rade u medijima a sve manje su novinari. Suviše često prenose lakirane ili lažne informacije. Druge prećutkuju. Nisu novinari krivi za ono što su objavili, već za ono što nisu objavili. Savremena industrija vesti, upregnuta u politička kola, lako prodaje principe i pristaje da novinarstvu sve manje ljudi veruje.

***
Danas se, pišem o Srbiji, novinarima nazivaju držači mikrofona koji na putu za konferenciju za štampu sriču pitanja koja su dobili. Ne od urednika, već preko urednika od vlasti. Tabloidi su postali direktna transmisija partija-hartija, režimske televizije mikrofon-megafon. Stvorena je čitava plejada medijskih poslušnika, neprskanih propagandista i klimoglavaca. Potvrđuju da je autocenzura teži oblik cenzure.

***
Para-novinari su i oni koji postavljaju pitanja koja su više politički komentar umilan uhu funkcionera, a ne neugodan zahtev da dođu do istine. Pristali su na ulizištvo koje je izdaja novinarske profesije. Bahato drže lekcije oslanjajući se na leđa političara čiji su glasnogovornici. Ponose se vezama sa tajnim službama. Da ne širim o fabrikama botova gde takođe mora da umišljaju da su neki novinari i komentatori.

***
Svaka vlast želi kanale preko kojih će širiti svoje stavove, agitovati, kritikovati rivale, dodvoravati se narodu. Zato se traže prijateljski naklonjeni urednici, zato im biznis kupuje oglasni prostor. Poruka je: možete nekada da zatvorite oči i baš ne morate da jurcate za tom prokletom istinom. Ko neće, sledi „disciplinovanje“. Da cinizam bude potpun, pritom svi horski ponavljaju da je sloboda medija ključna za demokratiju.

***
Živimo istinsko vreme lažnog sveta koji lažnim vestima promovišu lažni mediji. Stidim se onih koji su izdali svoju profesiju i svoju publiku čiju pamet omalovažavaju. Priznajem da se ponekad osećam kao dinosaurus pred udar meteorita.

***
Da li zaista živimo vreme manipulativne poluistine? Reklo bi se da, ali da li smo ikada živeli u eri istine? „Pomisao da smo nedavno ostavili za sobom nekakvo zlatno doba doslednog poštenja i strastvene odanosti tačnosti i dokazima je, da kažemo otvoreno, najobičnije sranje“, piše Tom Filips u knjizi „Istina“.

***
To su nesumnjivo tačna zapažanja, ali situaciju komplikuju stvari koje nekada nisu postojale, a koje unose elemente takve konfuzije da mnogi jednostavno odustaju od razmišljanja. Internet bi mogao da se posmatra kao veliko odlagalište ljudskih iskustava, što istovremeno znači da je prepun ljudskih gluposti. Pretvorio se u veliko borilište kako bi se osvojio „monopol na istinu“.

***
Danas smo zatrpani milionima informacija, a ipak sve manje znamo. Imamo sve manje i manje da kažemo o sve više i više, napisao je izraelski pesnik Izrael Eliraz. Donald Tramp imao je epohalno otkriće: alternativne činjenice. Bože me sačuvaj. Činjenice su činjenice, ali izum američkog autoritarca mnogi oduševljeno slede. Cilj je, imam utisak, masovno zaglupljivanje. Odustajanje od razmišljanja, kritičkih pristupa, analiza. Ako i angažuju glavu, to češće čine po impulsima iz džepa a ne iz potrebe da sebi objasni događaje, da rastumači govore ili da proniknu u tajne skrivene ispod površine.

***
Društvene mreže su neko vreme promovisale „narodno novinarstvo“ – oko čega sam više nego sumnjičav. Kao i oko toga treba li da postoje mega korporacije koje imaju monopol na „političku komunikaciju“. Ispostavlja se da su ovi giganti u privatnom vlasništvu u stanju da promene čitav politički sistem. Zar to nije pretnja dobro funkcionišućoj demokratiji i jedan od uzroka opadajućeg poverenja u demokratske institucije širom sveta?

***
Doprinos medija sveopštem haosu je ogroman. Moguće da je sve to borba protiv vetrenjača, kao što pokazuju sudbine mnogih „zviždača“ širom sveta. Dok se sve više priča o slobodama, olako pristajemo na nametanja svih vrsta suptilnog porobljavanja. Plašim se da sve manje koristimo sopstvenu glavu. „Analfabeta današnjice neće biti onaj ko ne ume da čita, biće to onaj koji nije naučio kako da nauči“, rekao je psiholog Herbert Džerdžoj.

O sagovorniku

Boško Jakšić rođen je aprila 1949. u Beogradu gde se školovao i diplomirao na Ekonomskom fakultetu. U Politici se zaposlio 1972. Prva prava iskustva stiče pokrivajući građanski rat u Libanu i izraelsko-palestinski sukob. Izveštavao je o padu iranskog carstva, dolasku ajatolaga Homeinija i uspostavljanju Islamske Republike. Tokom 1984. radio je u Vašingtonu kao stipendista The Washington Posta.

Potom je pratio iransko-irački konflikt a iz Saudijske Arabije, pisao o Prvom zalivskom ratu… izveštavao o ratu u Kampućiji i o gladi u Etiopiji… Pet godina bio je stalni dopisnik Politike iz Kaira. Bio je urednik spoljne rubrike, a u periodu 1993-94. v.d. glavnog urednika posle čega je četiri godine bio stalni dopisnik iz Rima.

Do odlaska u penziju bio je urednik Spoljnopolitičke rubrike. Kao kolumnista nastavlja da se bavi domaćim i spoljnopolitičkim temama. Objavio je knjigu o Izraelu i knjigu kolumni „Ovde i tamo“. Redovno je pisao za mariborsku „Večer“, skopsku „Novu Makedoniju“ i „Sloboden pečat“, a danas ima kolumnu u „Politici“ i sarajevskom „Oslobođenju“.