Stanari Kineske četvrti u Novom Sadu se plaše za sopstvenu bezbednost, jer su u proteklih mesec dana na meti mladih huligana.

Najčešće se napadi događaju večernjim časovima, posle devet sati, a grupe vandala razbijaju kamenicama prozore prostorija u kojima stanari borave. Često dolazi i do verbalnog okršaja sa stanarima, a bilo je i pokušaja da nasilno uđu u prostorije.

Grupe huligana koje uznemiravaju stanare broje i do 20 osoba, a kako su napadi učestali, može se pretpostaviti da su napadi orkestrirani ciljano, kao bi se stanari isterali iz kompleksa u kojem borave.

Foto: Luftika

Situaciju je za Luftiku pojasnio Geza Vereckei, akademski slikar i Novosađanin starog kova, koji je jedan od stanara koji je pronašao utočište u napuštenim objektima kompleksa bivše fabrike „Petar Drapšin“.

Sa Gezom smo osim o aktuelnih problema sa kojima se susreće popričali i o slepilu institucija za problem beskućništva, želji da svet učini boljim mestom, ali i o njegovim muzičkim afinitetima.

U ovim prostorijama živi nas desetorica bez krova nad glavom, struju i vodu nemamo

Ovaj divni čovek širokog srca rado nas je ugostio u svom skromnom domu, koji je delimično pretvorio u slikarski atelje.

Dok pričamo o huliganskim ispadima koji se dešavaju, Geza nam pokazuje rupe od kamenica u prozorima, koje su stanari privremeno „zakrpili“.

Foto: Luftika

– Nas desetorica živi u ovim prostorijama, ali to se menja, u zavisnosti da li neko odlazi zimi, ukoliko uspe da pronađe prenoćište. Ovo su bivše kancelarije jedne firme i tu su snašli ljudi bez krova nad glavom, koji nemaju gde – započinje Geza razgovor za Luftiku.

Jednu od prostorija je pretvorio u slikarski atelje, jer je umetnost njegov život. Ističe da ova mala zajednica vodi računa o sebi, iako žive u nehumanim uslovima, jer su bez struje i vode već tri-četiri godine, otkad su počeli sa iseljavanjem Kineske četvrti.

Foto: Luftika

Sve je počelo sa dečijim verbalnim provokacijama, ali su se ubrzo pojavili vandali spremni i na fizički obračun

Međutim, u poslednjih mesec dana su počeli da se dešavaju incidenti. Sve je počelo 3. marta, kada je manja grupica devojčica i dečaka, starosti oko desetak godina, počela da dolazi na parking ispred objekta u kojem žive. Počelo je sa verbalnim maltretiranjem.

– Lupali su na prozor i dobacivali “Alo, izađite napolje”, “Ko ste vi?”, vrlo ružne stvari. Izašao sam napolje i upitao ih šta žele. Otišli su, ali su se vratili posle devet uveče. Njihovo iživljavanje je trajalo skoro sat vremena. Kada sam ih opomenuo, deca su se razbežala. Sledeći dan su se isto pojavili, ali nisu prilazili, jer su pobegli čim su me ugledali – objašnjava Vereckei.

Međutim, očigledno se posle nekog vremena raširila vest da u ovim, naizgled napuštenim prostorijama, žive ljudi. Sledećih dana su se na istom mestu pojavili adolescenti od 16-17 godina. Više nisu bile u pitanju samo verbalne čarke, već su došli sa jasnom namerom da i fizički nasrnu na stanare.

– Sedeo sam i slikao, kada sam ih čuo da se približavaju. Odjednom sam čuo zvuk pucanja stakla. Izašao sam da vidim šta se dešava, ušao unutra i pozvao policiju. Oni su pitali za lokaciju, objasnio sam im da se radi o Kineskoj četvrti, zgradama pored novosagrađenog parkinga. Odgovorili su da će poslati patrolu – kaže Geza.

Međutim, kako se patrola nije pojavila, a huligani nisu prestajali sa svojim vandalskim pirom, Geza je ponovo nazvao policiju, koji su mu ponovo odgovorili da je patrola poslata na teren. Kada su završili sa divljanjem za to veče, izgrednici su se pokupili.

– Naravno, spavanja nema. Video sam u nekom momentu da se približava patrola pod rotacijama, ali dok sam izašao napolje, oni su već otišli. Nisu se uopšte zadržavali. Došli su tek posle 22 časa, iako sam ja tri puta zvao u prethodnih sat vremena. Vandali završe što su namerili za 5 minuta – koliko im treba vremena kad dođu njih 15? – pita se zabrinuto Vereckei.

U poslednje vreme noćni posetioci dolaze u sve većim grupama. Samo prođu, porazbijaju prozore i produže na kej, ukoliko ih neko opomene.

Agonija stanara Kineske četvrti traje već mesec dana, policija ne reaguje

Ova agonija traje već mesec dana. Vereckei ističe da je zvao policiju još nekoliko puta, koja ih je posavetovala da ne izlaze napolje, kako ne bi došlo do eskalacije sukoba. Ističe da je izostanak reakcije policije u najmanju ruku čudan, jer nije izvršen uviđaj, niti su ispitali stanare o huliganskim ispadima maloletnika.

– Žao mi je što nisam mogao da fotografišem izgrednike, da se može izvršiti njihova identifikacija. Međutim, nisam mogao da izađem, čak su i mene jednom gađali dok sam stajao na vratima. Oni sad već nose baterijske lampe, vidi se da dolaze sa namerom da organizovano razbijaju – objašnjava novosadski slikar nemilu situaciju kojoj su izloženi.

Vereckei kaže da nisu uplašeni, ali da situacija lako može da izmakne kontroli, jer su i stanari već na kraju živaca. Kaže da je jednog sustanara nedavno pogodila kamenica koja je uletela kroz prozor. Situaciju opisuje kao neprijatnu, posebno jer ne mogu da se brane, pošto se radi o maloletnim licima.

Iako kaže da ne znaju koji je motiv napada, Geza situaciju poredi sa sličnim ispadima koji su se preživeli beskućnici koji su boravili u sada srušenoj zgradi u Radničkoj ulici. Napuštena zgrada je poslužila kao utočište ljudima bez krova nad glavom, koji su bili napada pravih huligana.

– Prvo su ih verbalno maltretirali, opominjali da treba da se isele, ulazili u prostorije. Zatim su ih pretukli i na kraju su tu zgradu i zapalili. Sva je prilika da je već bilo odlučeno da se na tom mestu izgradi novi stambeni objekat. Da bi lakše isterali te ljude najverovatnije su angažovali plaćene huligane koji su spremni na sve – kaže Vereckei.

Upravo se brojni požari u napuštenim zgradama pripisuju nesrećnim slučajevima, koji su izazvali beskućnici prilikom pokušaja da se ogreju u objektima u kojima potraže privremeno sklonište.

Predosećamo da provokacije neće prestati

Upitali smo Gezu šta misli, koji su motivi napadača u njihovom slučaju?

Foto: Luftika

– Krenulo je od male dece, ali sada, kada dolaze dosta stariji, normalno je da se zapitamo da li postoji neka stvarna namera. Ne verujem da nas samo iz nekog bolesnog zadovoljstva uznemiravaju već skoro mesec dana. Kada sam ponovo pozvao policiju, nisu došli. Dok nije počelo sa vandalskim ispadima, policija je redovno obilazila ovaj parking, zbog dilera koju su tu dilovali drogu – kaže Vereckei.

Ističe da je taj problem srećom rešen, ali da ih policija od tada ne obilazi, iako znaju da žive tu. Nikad nisu imali problema sa organima reda, a dok je Kineska četvrt funkcionisala, često su znali da navrate do njegovog ateljea, da provere da li je sve u redu.

Iako su u poslednjih dva dana provokacije i napadi izostali, stanari očekuju da oni neće prestati. Ističu da se osećaju bespomoćno i nezaštićeno.

– Svako veče svako od nas sedi u svojoj sobi. Sna više nemamo. Ne možemo sami da preduzmemo ništa, jer ćemo završiti iza rešetaka ako povredimo neke od maloletnih lica. Ako dođu stariji, svakako ćemo reagovati, ali se takva situacija ne može dobro završiti. Ako nas budu napadali, bićemo prinuđeni da se branimo. Međutim, mi protiv njih nemamo nikakve šanse, ovo su sve stariji ljudi – ističe Geza.

Vereckei ističe da bi situacija bila potpuno drugačija kada bi patrola napravila zapisnik o događaju. U tom slučaju žitelji ovog dela Kineske četvrti bi mogli da podnesu prijavu protiv NN lica.

– Makar to da urade i da obrate pažnju šta se dešava, nama bi bilo mnogo lakše. Ovako smo totalno bespomoćni – kaže Geza.

Grad i država su gluvi i slepi na problem beskućništva

Inače Vereckei isitiče da grad i država ne preduzimaju ništa kako bi pomogli ljudima koji nemaju krov nad glavom, a sugrađani se zgražavaju već na pomen reči „beskućnik“. Prema nekim podacima u Novom Sadu ih trenutno ima oko 50, a stvaran broj je makar deset puta veći.

U Svratište na Bulevaru oslobođenja, koje je dnevno prihvatilište, ljudi mogu da svrate po sendviče, da se okupaju, da promene garderobu i na tome se priča završava.

Stanari Kineske četvrti teško preživljaju hladne dane, greju se pomoću roštilja u dvorištu, gde spremaju hranu i podgrevaju vodu. Tek poneko ima peć u sobi, ali ukoliko se ne snađu na ogrev, osuđeni su na smrzavanje.

Foto: Luftika

Dosta im pomaže građanski aktivizam, koji praktikuju mesta poput Crne Kuće i akcije poput kuhinjske solidarnosti. Tako makar imaju obezbeđena dva kuvana obroka nedeljno.

Međutim, kako je novim gradskim planovima predviđeno rušenje ovog objekta, postoji pretnja da ljudi koji su gurnuti na margine društva ostanu i bez preko potrebne pažnje i hrane.

Solidarna zajednica „Učetvrti se“ pomaže ljudima bez krova nad glavom

Geza je inače stanovnik Kineske četvrti preko 20 godina, a svoj slikarski poziv je pretvorio u humanitarni rad kojim pomaže drugim ljudima u nevolji. Ističe da se njegove kolege rado odazivaju svakom pozivu.

Foto: Luftika

– Organizovao sam jednu solidarnu zajednicu pod imenom “Učetvrti se” (po Kineskoj četvrti), gde sam okupio slikare i slikarke, organizujemo kolonije kod mene u dvorištu. Sva sredstva od prodatih slika namenjena su za pomoć ljudima bez krova nad glavom. Od početka ove godine dva puta smo organizovali ove akcije, a dobijali smo finansijku pomoć i od drugih. Podelili smo pakete sa konzerviranim gotovim jelima, a sakupili smo i garderobe, obuće, tako da nekako funkcionišemo – kaže dobrodušni Geza.

O sudbini Kineske četvrti

– Ljudi su iseljeni pre skoro 4 godine. Nešto je renovirano sa ulične strane, napravili su kafane, Fabrika je preuređena i već se organizuju neka kulturna dešavanja. Sve ostalo za sada stoji. Najverovatnije će se koristiti u svrhe kulture, makar u prve dve-tri godine. Sve će se ušminkati, ali po pet puta iste kanale prekopavaju različita preduzeća. Ovo je čisto pranje novca – ističe Vereckei.

Pretpostavlja da je u nekim planovima grada da isele i preostale stanare. Kaže da je bio u kontaktu sa ljudima iz Beograda koji se bave pitanjem beskućništva i koji su imali ideje za neke projekte koji su uveliko zaživeli u Evropi.

Radi se o nekim vrstama komuna, zgrada koje se renoviraju, u kojima bi uz, dozvolu grada, bio omogućen boravak beskućnicima, studentima, umetnicima i ljudima kojima je potreban krov nad glavom. Poput na primer, ljubljanske Metelkove.

– Mi smo imali predlog da se ova postojeća zgrada u kojoj živimo poreuredi u tu svrhu. Kako su to ranije bile kancelarije, svako bi imao svoju sobu, ili bi dvoje-troje ljudi mogli da žive u jednoj. Mogla bi se napraviti zajednička trpezarija, dnevna soba, ateljei, biblioteka, radionica i slični sadržaji. To bi bio pilot projekat u Srbiji, međutim niko nema sluha za to – kaže Geza.

Ističe da su se obratili i gradskoj vlasti o planovima za njihov životni prostor, kako ne bi završili na ulici. Nikakav odgovor zasad nisu dobili.

– Nek otvori grad neki prostor. Može i ova zgrada gde se sad nalazimo. Osnovaćemo solidarnu kuhinju, pa ćemo pomagati svima koliko god možemo. Da li je njima cilj samo da nas izbace, da nas sprečavaju u tome da pomažemo ljudima? Nezamislivo – ističe ovaj slikar dobrog srca.

Stari roker muzikom nadopunjuje slikarstvo

Inače se pored slikarstva Geza u životu bavio i muzikom. I danas ponekad zasvira bubnjeve, iako ima problema sa nogama, jer su mu oba kuka propala. Kada ne slika, da sebi malo oduška, a to ga napuni pozitivnom energijom.

Foto: Luftika

– Odrastao sam na rokenrolu i hard roku. Osamdesetih godina svirao sam u grupi Predskazanje, međutim kratko smo trajali. Svirao sam i sa usnim harmonikašima Spektar, radio sam u grupi Tanker, svirao sam džez, pa i narodnjake. U Hotel Parku sam pratio poznate pevače i pevačice, poput Cuneta Gojkovića, Merime Njegomir. Čak sam svirao u pratećem bendu Lepe Brene – kaže Vereckei.

Ostaćemo u ovom gradu, borićemo se za njega!

Ovaj slikar i bubnjar potiče iz jedne od najstarijih novosadskih porodica, familije Vajs. Njegovi potomci došli su još u vreme Marije Terezije, kao Podunavske Švabe iz Baden Virtenbega. Jedan deo njegove prodice se posle rata vratio za Nemačku jer nisu želeli da promene prezime, nakon dolaska komunista na vlast.

Deda mu je bio prvi gradski kino-operater u bioskopu “Apolo”, a otac i stric su otvorili prvu zanatsku vodoinstalatersku radnju u Novom Sadu.

Za kraj smo mu postavili pitanje, da li s obzirom na situaciju u kojoj se nalazi i dalje voli ovaj grad?

– To je sad već u genima. Moja familija diše isti ovaj vazduh, a energije koje kruže Novim Sadom su i dalje tu. Mislim da su to pozitivne energije i nadam se da će ostati tako zauvek. Svi smo tu rođeni. Ovo je moj grad. Ne odlazim odavde, makar izgradili još pet mostova i izbušili ovu našu Frušku goru kao švajcarski sir. Ostajemo u našem gradu, borićemo se za njega! – završava Geza razgovor za naš portal.

Ovim putem apelujemo na policiju i nadležne institucije da preduzmu sve neophodne mere i učine sve u svojoj moći da huliganski napadi i maltretiranje stanovnika Kineske četvrti momentalno prestanu.

Original Article