Nikad neću da zaboravim kad mi je Ljuba Tadić od prve plate kupio gumene čizme „Borovo“: Promocija novog romana Gorana Markovića kulturni događaj

Novi roman Gorana Markovića „Hamlet u Paviljonu br 6“, koji je sredinom juna ove godine objavila Laguna, posle predstavljanja na književnim festivalima u regionu večeras je doživeo i beogradsku promociju, koja se pokazala kao kulturni događaj.

Promotivno veče velikog filmskog autora koji se poslednjih godina etablirao i kao uzbudjiv i ugledan pisac (njegovi prethodni romani „Beogradski trio“ i „Zavod“ bili su u najužem izboru za NIN – ovu nagradu za roman godine), okupilo je njegove brojne poštovaoce i kolege, pa u kafeteriji Bukmarker knjižare Delfi nije bilo mesta ni za stajanje.

A Marković se upustio u književnu avanturu i postao romanopisac „sticajem okolnosti“, jer mu je zbog političke „nepodobnosti“ oduzeta mogućnost da snima filmove i njegove priče nisu postale „pokretne slike“, ali su, kako se pokazalo i večeras, opet pronašle put do najšire publike.

O „Hamletu u Paviljonu br. 6“, u kojem se spajaju dve naoko sasvim različite stvari, pozorište i psihoanaliza, pored Markovića govorili su Sanja Dimoski, psihološkinja i psihoanalitičarka, i glumac Petar Benčina koji je pročitao i jedan odlomak iz romana, a medijatorka razgovora bila je Maja Šarić.

Kako je navedeno na početku, za razliku od prethodnih romana, „Beogradskog trija“ i „Zavoda“, u kojima su Markovićevi junaci poznate ličnosti koje on uvodi u fiktivne odnose, situacije i događaje, na osnovu stvarnih i izmišljenih dokumenata i zapisa, glavni lik ovog puta je fiktivni – beogradski glumac Filip Antonijević koji se priprema za ulogu Šekspirovog Hamleta, o čemu sanja svaki glumac na svetu.

Pokušavajući da u sebi ponovo otkrije veliku iskru umetničkog nadahnuća, 45-togodišnji Filip, prvak drame, kako je objasnio Benčina, spreman je da sve oko sebe dovode u pitanje, što je najznačajnije, i sebe samog, i u tome ide do kraja. Odgovor o Hamletovom karakteru, njegovoj neodlučnosti i počecima ludila traži kako u seansama sa svojim psihijatrom, tako i među bolesnicima duševne bolnice na Padinskoj skeli, koje jednako uvažava.

Prema rečima Gorana Markovića, njega su uvek interesovale dve stvari – fenomen glume, s kojim se susreo od rođenja, i fenomen psihoanalize.

– Ja sam se već dugo, i u svojim filmovima i knjigama doticao ovih tema, a rekao bih da je „Hamlet u Paviljonu br. 6“ neki sažetak toga. Suzio sam stvar na odnos ludila i glume, odnosno, ludila i umetnosti, I postavio pitanje da li jedno drugo isključuje ili su to dve stvari koje su spojene. Meni je moj pokojni otac (Rade Marković,prim.aut.), jednom rekao onako više u šali: „Da sam normalan, ja ne bih bio glumac“.

Kako je naveo Marković, on je nekoliko puta pokušavao da snimi filmove koji se dotiču duševnih bolesti, jednom u Francuskoj, gde su ga upoznali sa poznatim francuskim psihijatrom, koji ga je odveo u bolnicu „Svete Ane“ u centru Pariza. .

– Otvorio mi je vrata jedne sobe koja je bila potpuno prazna, ali se videlo da je za upotrebu. Rekao mi je da je tu ležao Markiz de Sad. Mene je u stvari najviše fascinirao napor ljudi da se izleče. Pitanje duševnih bolesti je kroz vekove bilo izbegavano, oboleli ljudi su smatrani ljudskim otpadom, čini mi se da je tek krajem 17. veka počeo neki humaniji pristup prema njima i pokušaj organizovanog lečenja.

Oslobođeni su iz okova i tamnica u kojima su bili škartirani. Poznat je fenomen „broda ludaka“, ja sam celog života mislio da je to neka figura, a to su bili brodovi koji su pristajali uz gradove, tamo su im isporučivani bolesnici koje su odvodili, pravo na pučinu, ili ne zna se gde – ispričao je Marković. 

Onda ga je taj upravnik bolnice odveo u jednu drugu bolnicu u francuskoj provinciji, gde je student glume radio predstavu sa duševnim bolesnicima.

– Bolnica ga je angažovala i platila da režira, ja sam gledao tu probu, i pitao sam da li će nešto ispasti od te predstave, i da li će negde biti prikazana. Odgovorili su mi da neće, da je važan samo proces rada sa bolesnicima. Ako je u pozorišnom procesu, u glumi, pacijent „izađe“ na neki način iz sebe i uđe u lik, onda je ideja lečenja da izađe iz bolesti. To je bilo jako zanimljivo, i jako je uticalo na mene, naročito ta poseta dvema bolnicama, i počeo sam da „čeprkam“ po tome.

Uz užasnu bojazan da ću biti diletant, da ću se baviti stvarima koje su stručne, a za koje nisam kvalifikovan, i bio sam strašno obazriv. U romanu sam imao pomoć jedne psihološkinje koja mi je u stručnom pogledu zaista mnogo pomogla, kad su neki drugi pročitali rekli su mi da je to u redu, i ja sam se ohrabrio na neki način.

Marković je objasnio da on u „Hamletu u Paviljonu br. 6” spaja dve naizgled sasvim različite stvari, pozorište i psihoanalizu.

– U pozorištu sam rođen, proveo sam vek baveći se dramskom umetnošću, a za psihoanalizu sam počeo da se interesujem kao zreo čovek. Otkrio sam da se te dve delatnosti ljudskog duha i te kako prožimaju i dopunjuju pa sam se odlučio da to opišem u romanu čiji je glavni junak poznati glumac koji pokušava da reši svoje lične i stvaralačke probleme kod psihoanalitičara. Još nešto nespojivo sam pokušao da u ovoj knjizi dovedem u vezu – Šekspira, i njegovu najvažniju dramu „Hamlet“, sa Čehovom, i njegovom divnom pripovetkom „Paviljon br. 6’“.

Jedan od naših najznačajnijih filmskih autora, tokom razgovora osvrnuo se i na činjenicu da više ne snima filmove.

– Sada ispada da sam, od kako ne radim, uvatio da pišem knjige svaki treći dan jednu, a nije tako. Pre svega, ja sebe shvatam kao „skladište“ priča, onima koji me znaju poznato je koliko imam priča koje, s vremena na vreme ispričam, i one stoje nataložene. Recimo, ova priča o glumcu je moja večita priča, nije od juče. Ja sam decenijama u pozorištu, nagledao sam se glumaca, zapravo, lepote i strahote tog poziva.

Nikad neću da zaboravim kad sam bio dete, a kod nas je došao Ljuba Tadić, primio svoju prvu platu, i pitao me šta hoću da mi kupi. Rekao sam da hoću gumene čizme iz „Borova“. Seli smo u trolejbus, otišli po čizme, i to je mene „oborilo“. Nekoliko takvih trenutaka bilo je odlučujućih za mene, ne samo zato što su moji roditelji bili glumci.

Napravio sam i film „Delirijum tremens“, koji se odnosi i na psihijatriju i na glumu, tu sam takođe povezao ta dva pojma, jedino štom je tamo glumac alkoholičar koji se spasava toga pomoću psihodrame.

Marković se podsetio i nekih duhovitih momenata iz Beogradskog dramskog pozorišta na periferiji grada, u blizini koga je odrastao, kada su, kako je ispričao, u Narodnom pozorištu bili sve bardovi, u Jugoslovenskom dramskom oni koji su politički važni, dok su na Krst „šutnuli“ sve ostale, a pomenuo je i neke anegdotske događaje sa prijemnih ispita na Fakultetu dramskih umetnosti, na kojem je decenijama profesor.

– Jako važne i slatke stvari su mi ostale u vezi glumaca, tako da sam na neki način osećao i obavezu da ih zabeležim – zaključio je Goran Marković.

Promocija novog romana reditelja i pisca koji gotovo isti ugled uživa i zbog svog beskompromisnog građanskog aktivizma završila se višeminutnim aplauzima publike, a najglasniji „fanovi“ Markovića bili su Srđan Dragojević i Božo Koprivica.

Unutrašnji svet glavnog junaka

Prema rečima Sanje Dimoski, unutrašnji svet glumca, glavnog junaka, složen je koliko i unutrašnji svet svakog čoveka, što možemo da vidimo i kroz jedan tok radnje koji Marković opisuje, u kojoj sam protagonista odlazi na terapiju. To će, kako je navela, sigurno biti zanimljivo čitaocima, jer je nastavak Markovićevog bavljenja ne samo unutrašnjim svetom svojih glavnih junaka nego i psihoterapijskim metodama u kojima tražimo sebe.

To je i u sadejstvu sa psihoanalizom dr Huga Klajna, koji je centralni lik njegovog romana „Zavod“, i sa istraživanjem koje je Marković započeo još 1987, sa filmom „Već viđeno“.