„Nije u prirodi umetnika da se zbog koristi svrstava“: Laura Barna povodom svog novog romana „Frau Beta“ o slikarki Beti Vukanović

Uvek je misteriozno pitanje ko koga bira, pisac likove da bi predstavio određenu temu ili likovi pisca da bi mu nametnuli temu.

U ovom slučaju slikarka Beta Vukanović nametnula mi se svojom dugovečnom stvaralačkom energijom na polju koje mi je sasvim blisko – umetnost. Omogućila mi je da njenom ličnom ženskom dramom dopunim i na emocionalnom planu sopstvenu zaokupljenost ključnim periodom u formiranju kulturne istorije našega naroda u prvoj polovini 20. veka, u jednoj sasvim specifičnoj scenografiji izazvanoj ratovima i stradanjima, ali i burnim komešanjem evropskih artizama. S druge strane, uloga stranaca začinila je na specifičan način srpsku kulturu, naročito umetnost, intarzirajući sopstveno nasleđe i kulturne kodove u našu baštinu, u ovom slučaju umereno i prilagodljivo, kako je to Beta činila – kaže u razgovoru za Danas književnica Laura Barna povodom svog novog romana „Frau Berta“, koji je objavila beogradska izdavačka kuća HERAedu.

Koliko je roman „Frau Beta“ fikcija, a koliko je dokumentaran – na čemu je građena veza između Bete Vukanović, seljanke iz Vinče Radunke, njenih potomaka i „intrige“ sa čudesnom slikom „Žena s mačkom“ koja povezuje „gospođu“ slikarku i nadarenu i slobodoumnu Vinčanku?

– Nisam od onih pisaca koji bi mogli bez napora napisati romansiranu biografiju strogo se držeći faktografije, upravo zbog toga što mi mašta zaokupi svaku činjenicu, obavije je slojevima neke nove stvarnosti, pa se često desi da i sama poverujem u takvu izmaštanu stvarnost. Obilje je dokumentarne građe korišćeno u vidu kostura u ovom romanu, ali meso, mišiće i kožu gradila sam vodeći računa o senzibilitetu autentičnih likova kako ih nijednim ispisom ne bih povredila. Čak i mlekarica iz Vinče ima svoj uzor u mlekarici iz Mislođina od koje ne samo da kupujem sir i mleko nego se i učim izvornoj mudrosti bliskoj zemlji, odnosno mudrosti crpljenoj iz prirode. Otuda mi je kao gradivna veza dve jake, samosvojne i nadasve mudre žene logično bila slika koju zajedno oslikavaju, dopunjujući kroz svaki potez kičicom ili telom manjkavosti jedna drugoj, ostavljajući je kao zavet ali i kao opomenu na moć umetničkog dela. Liči na igru, ali je kudikamo ozbiljnija priča od igranja.

Šta je sve bio izazov u bavljenju jednom od velikih žena srpske kulture kroz ovakav narativni pristup u kome Beta Vukanović nije samo umetnica koja je živela nešto duže od 100 godina, od kojih je 75 slikala, ostavila više od hiljadu slika u ulju i pastelu, više stotina akvarela, karikatura i crteža, smatra se začetnikom umetničke karikature kod nas, bila prva žena autor novčanice… nego i žena koju su oba muškarca koja je najviše u životu volela – otac i muž – prerano napustili?

– Neke umetnike koji bez zazora idu ispred svoga vremena morate da upoznate dubinski da biste suštinski razumeli i njihova dela i opravdali njihove postupke koji neretko štrče iz stereotipa. Takav je slučaj Beta. Takav je slučaj i Radunka, seljanka iz Vinče sa prirodnim, nebrušenim talentom, autodidakt, znatiželjna, samostalna i samosvojna. Obe snose cenu svoje slobode trpeljivo i bez pogovora, razumevajući čak i one koji bi slobodu da im uskrate. Ne znam kako bi tekao Betin život da je i Risto poživeo njen vek, ne znam i kako bi tekao Radunkin život da nije ostala usedelica. Ali sam sigurna da su obe, nedostatkom muškog aspekta, muške podrške, ojačale Animusa u sebi, naročito iznimnu snagu koju je priroda ženi poverila dajući joj teške zadatke, otuda ju je nagradila i velikom snagom, samo je treba prepoznati i hrabro izneti. A njih dve su to uspele.

Koliko se danas neguje sećanje na Betu i Ristu Vukanović, ne samo kao slikare nego i likovne pedagoge, osnivače prve srpske slikarske škole, kao i njihovo nasleđe?

– Neprocenjivo je blago kojim je bračni par Vukanović zadužio ovu naciju u obrazovnom, odnosno pedagoškom smislu, preuzevši od takođe stranca, Slovaka Kirila Kutlika, Prvu srpsku crtačku i slikarsku školu od koje je docnije i nastala Likovna akademija, obrazujući generacije slikara i vajara. Koliko je u to vreme, na razmeđu vekova, bilo teško suprotstaviti se mentalitetu i svesti naroda zanesenog epskim narativom, mitom, religijom, akademizmom i kompleksima nacionalnog opstanka i uvesti moderne poglede na prirodu i svet, mireći ih sa tradicijom, ukorenjenim navikama i običajima, utoliko je danas teži, a čini mi se mnogo po nas opasniji problem: zanemarivanje, skrajnuće, zaborav. Jedno sam sigurna, ako njih zaboravimo, nas neće biti!

Da li kod nas postoji fenomen Nemica udatih za Srbe zbog načina na koji su prihvatale novu sredinu i postajale Srpkinje?

– Ne mogu Betu univerzalizovati niti je uvlačiti u bilo koji stereotip. U pitanju su individualna promišljanja, samoopservacije, prebiranja po sopstvenom karakteru, iznalaženje mogućnosti prilagodbe okolnostima i donošenje odluka. LJubav prema Hercegovcu, njenom Dugajliji, kako je odmila zvala svoga muža, bila je presudna da jednakom jačinom zavoli i njegovu rodinu. Zato je posle Ristine smrti u Parizu 1918. godine izabrala Srbiju, Beograd, iako je njihova čuvena „kuća sa plavim perunikama“ srušena u ratnim razaranjima. S okončanjem Velikog rata otvorena je epoha gradnje, pozitivizma, konstruktivizma, promene forme a ne suštine. Vratila se u neizvesno, nepokolebljivo sigurna da se vraća među svoje, naučila ćirilicu, ime Babeta skratila u Beta i nastavila s pedagoškim i slikarskim radom intenzivnije nego ikada, kao da je radila za oboje – i Betu i Ristu.

U tonu i načinu Radunkinog pripovedanja ima nečeg što podseća na Petriju Đorđević iz „Petrijinog venca“ Dragoslava Mihailovića – da li je to samo utisak i zbog čega ste njoj i njenim potomcima namenili tako teške sudbine?

– Kada pominjemo zaslužne velikane, obično ih smeštamo u gradske ambijente, ističući im plemenito poreklo, porodični ugled i značaj, ali nepravedno se odnosimo prema velikim, a malim herojima, naročito anonimnim heroinama, koje nikada čak nisu uspeli da se izmaknu ni na korak iz svojih ruralnih sredina. Često sam obilazila manja mesta po Srbiji, sela i zaseoke naročito, upoznavala divne, pravdoljubive i čestite ljude, pravu gospodu koja su to urođenim instinktima i taloženim nasleđem bili. Zarekla sam se da ću ih bar kroz jedan lik predstaviti u punom svetlu kao paradigmu njihovom značaju, a ovo je bila savršena prilika jer je Betin karakter dopuštao prikaz uz seljanku iz Vinče, običnu a ipak izuzetno neobičnu mlekaricu s početka 20. veka. Bila je to i prilika da uzdignem u nezaborav večito stradalništvo jedne seoske porodice na ovim prostorima, ukažem na so zemlje iz koje su crpeli i jezik i mudrost i trpeljivost i znanje i religiju i duhovnost… predstavim ih u sadejstvu s poznatim ličnostima kao celinu, koja i jeste progresivna jedino u zajedništvu.

Gotovo sve Vaše knjige bave se književnim iščitavanjem umetničke prošlosti, uglavnom naše, ali i svetske. Da li u onome što se danas u srpskom društvu događa sa kulturom i umetnošću ima sličnih primera u prošlosti?

– Volim da kažem da se istorija presipa iz obruča u obruč, pa šta pretekne. Često se desi da je unutar obruča sito gusto do te mere da mnogo toga krupnoga i vrednog ne uspeva da se prespe iz istorijskog vremena u ono nepregledno arheološko. Izgleda da je dosta ostalo zaglavljeno u ovovremenom situ, malo je preteklo od kulture i kulturnoga do današnjice, pa naša stvarnost zaista otužno deluje. I oni koji drže sito očigledno ne razumeju ili nisu kadri da razumeju da veliku, ne samo grešku nego nepravdu čine ovom narodu, ali namerno ili svesno, svejedno, čine i sebi. Kako god, ne pamtim da je kultura ovoliko bila omalovažena i obezvređena, stvara se privid njenog trajanja, vitalnosti i vrckavosti, ali zamenjenim tezama. Kulturni modeli menjaju se trivijalnostima, šundom, kičem i kvazikulturnim sadržajima koji se pošto-poto kane uspostaviti kao jedini vrednosni sistem. Ali teško da će taj naum proći pored upornih pojedinaca, entuzijasta i osvešćenih!

Imaju li umetnici pravo na javni, pa i politički angažman zbog kog neće plaćati cenu medijskog „linča“ i egzistencijalnog kažnjavanja kao neistomišljenici i kritičari vlasti?

– Strahovita je današnja podela u svim sferama pa i u umetnosti gde ne bi trebalo baš toliko da bude izražena jer je njena primarna uloga spajanje u duhu i duhovnom. Patriotizam je osnovno osećanje, a nacionalno delovanje osnovna dužnost svakog od nas, ali čini se kao da se celo društvo danas orijentiše ka dokazivanju, potiranju, suprotstavljanju, čak i kad su saglasni u zaista neupitnim opredeljenjima. Nažalost, u ovakvim okolnostima, i lokalnim i globalnim, prvo strada kultura, viđena kao najveća opasnost po razne agende i ideologije globalizacije. Nije u prirodi umetnika da se iz lične i materijalne koristi svrstava, mada su mnogi danas prinuđeni i na takav, rekla bih jadan čin kratkog daha. Pokušavam da ostanem dosledna sebi i svom radu, što je zaista težak podvig, ali za sada opstajem. Nešto slično je bilo i sa Betom u jednom od njenih jednovekovnih nedoba, što sam zabeležila u romanu: „Jedino velike nepravde od ljudi uspevaju preko noći napraviti bivše ljude, strah im izokrene ćud pa ni sami sebe ne prepoznaju i kao anonimci kidišu, e onda je nama neudenutima najteže, nesigurni kom carstvu da se privolimo jer kad-tad ćemo i to morati.“ Dodajem: teško!
Jelena Tasić

Biblioteka „Milutin Bojić“

Zašto se baš beogradska biblioteka „Milutin Bojić“ našla u ovom romanu?

– Nije slučajno izabrana baš ta biblioteka i nije slučajno u romanesknoj stvarnosti baš njoj ostavljena Betina i Radunkina slika, kao i pozivnica za prvu organizovanu izložbu u Beogradu 1898. godine kojoj je prisustvovao i kralj Milan Obrenović. Sa ovom bibliotekom i njenim neobičnim ambijentom i ljudima koji u njoj rade otvorila sam novi, savremeni sloj u romanu, stavljajući ga u kontekst ne samo minulih vekova nego i preistorije, odnosno neolitskog nalazišta Vinča koje u kontinuitetu nanosi simbolične poruke o neuništivosti i trajanju našeg naroda.