To kako neko reaguje ili ne reaguje (i zašto ne reaguje) veoma je važno za razumevanje silovanja kao krivičnog dela. To što žrtva nije rekla „ne“ i nije pružila otpor, ne znači da je pristala. Većina žena, naročito mlađih, a tek deca, u toj situaciji se zaledi od šoka, straha ili da bi sačuvala svoj život. Mnoge žene su ubijene jer su pružale otpor prilikom silovanja.
Ove reakcije nisu voljne, pa je zaista glupo pitati zašto osoba koja je silovana nije uradila ovo ili ono.
Upravo zbog toga su se ovih dana u Srbiji pobunile i žene i ženske organizacije, jer se nacrtom izmena i dopuna Krivičnog zakonika uvodi krivično delo „obljuba bez pristanka“, iako je to takođe silovanje. Za to delo je predložena i blaža kazna od 3 do 12 godina zatvora. Prema ovome, ispada da je „pravo“ silovanje ono u kojem se primenjuje sila i postoji otpor (brani se, vrišti, udara…), dok je obljuba bez pristanka, prema nacrtu, „blaža“ vrsta silovanja (žrtva nije rekla „ne“, nije pružila otpor).
U istom nacrtu Ministarstva pravde je zastarela definicija silovanja, koja obuhvata primenu sile i pretnje, a od žrtve se traži da silovatelju pruža otpor. Ako žrtve nisu pružale otpor, pravosuđe smatra da su se saglasile, što je u suprotnosti sa realnošću i sa Istanbulskom konvencijom, koju je Srbija potpisala. Konvencija jasno zahteva da nepostojanje pristanka bude sadržano u osnovnoj definiciji krivičnog dela silovanja.
Istraživanja sprovedena sa žrtvama silovanja, još od 2001. godine, pokazuju da veliki broj žena ne pruži otpor.
Evropski sud za ljudska prava je još 2001. godine postavio standard da se definicija silovanja mora menjati, nakon slučaja „M. C. protiv Bugarske“. Podnosioci tužbe su Evropskom sudu dostavili pisano mišljenje dva bugarska stručnjaka, dr Svetozara Vasileva, psihijatra, i Valerija Ivanova, psihologa.
Oni su proučili sve slučajeve mladih žena uzrasta od 14 do 20 godina koje su učestvovale u dva specijalizovana programa lečenja žrtava silovanja u Bugarskoj u periodu 1996–2001. Od dvadeset pet izdvojenih slučajeva, u dvadeset i četiri žrtve se nisu žestoko opirale, već su reagovale pasivnim potčinjavanjem.
Pozivajući se na naučne radove iz više zemalja, stručnjaci su izneli da su poznata dva obrasca reagovanja žrtava silovanja na napadača: žestok fizički otpor i tzv. „ukočenost od straha“ (poznat i kao „sindrom traumatskog psihološkog infantilizma“). Ovaj drugi se objašnjava činjenicom da je svaki način reagovanja zasnovan na iskustvu neadekvatan kada je žrtva suočena sa silovanjem koje ne može izbeći. „Kao rezultat toga, žrtva često pasivno reaguje, odnosno potčinjava se, što je karakteristično ponašanje u detinjstvu, ili pokušava da se psihički distancira od onoga što se dešava, kao da se sve to i ne događa“, naveli su stručnjaci.
NOVI BROJ NEDELJNIKA JE OD ČETVRTKA, 18. SEPTEMBRA, NA KISOCIMA I NA NSTORE.RS
Post Views: 36
