Decenija obećanja o uvođenju platnih razreda u javnom sektoru završena je faktičkim priznanjem neuspeha, a ceo poduhvat je od samog početka bio postavljen na pogrešnim temeljima.
To je jedan od zaključaka analize Fiskalnog saveta, koji je ocenio da je reforma zarada u javnom sektoru, koju je država još 2014. godine najavila a dve godine kasnije i formalno pokrenula, podbacila već u samoj koncepciji.
Tokom svih ovih godina, kako kažu, sprovođena je tek „reforma na papiru“ dok je stvarna primena kontinuirano odlagana, što je na kraju dovelo do toga da odustajanje postane racionalniji ishod nego insistiranje na modelu koji bi samo „legalizovao već nastale distorzije i pojačalo fiskalne pritiske“.
previše izuzetaka urušilo sistem
Glavni uzrok decenijskog tapkanja u mestu bilo je odsustvo jasno definisane osnovne zarade pre nego što se ušlo u pregovore o koeficijentima a umesto da se rad objektivno vrednuje, fokus je prebačen na pregovaračku moć različitih sektora.
Fiskalni savet kao primer navodi činjenicu da su sindikati u prosveti uspeli da se izbore za visoke koeficijente koji nisu bili održivi u uslovima jedinstvene osnovice, da bi potom iz sistema ubrzo bili potpuno izuzeti najviši državni funkcioneri i sektor bezbednosti.
To je dovelo do paradoksalne situacije u kojoj „reforma koja je trebalo da ujednači sistem u praksi proizvodi još veću fragmentaciju“ i dovodi do potpunog gubitka unutrašnje logike celog procesa.
šta je kompresija zarada?
Jedna od najtežih posledica prethodnog perioda je snažno sužavanje raspona plata unutar javnog sektora, odnosno takozvana „kompresija zarada“. Radi se o situaciji u kojoj je razlika između zarada nikakva ili mala, bez obzira na stručnost, veštinu ili odgovornost koju sa sobom nosi određeno radno mesto.
Dok je raniji model predviđao raspon od jedan prema devet, u praksi se, kako ukazuje Fiskalni savet, došlo do toga da je taj odnos pao na svega jedan prema 4,6 u 2026. godini.
Ova pojava je, kako objašnjavaju u analizi, posledica rasta minimalne zarade koji nije pratio adekvatan rast plata za najstručnije pozicije, pa se time „direktno podriva sposobnost države da privuče i zadrži ključne stručne i upravljačke kadrove“.
povišice mimo reforme platnih razreda
Upozoravaju i da su se najvažnije korekcije zarada u prethodnoj deceniji dogodile mimo reforme platnih razreda, i to kao reakcija na „vanredne okolnosti“.
„Pandemija COVID-19 iznudila je trajno povećanje zarada u zdravstvu, dok su 2025. godine, u kontekstu studentskih i građanskih protesta, usledila zakasnela, ali neophodna povećanja u prosveti i visokom obrazovanju. Iako načelno opravdane, sve ove mere bile su ad hok i reaktivne, a ne deo promišljene strategije uređenja sistema zarada“, objašnjavaju u Fiskalnom savetu.
Njihov zaključak je da takvi potezi služe kao važan podsetnik da su struktura i organizacija javnog sektora pre svega odraz aktuelnih društveno-političkih stavova i nasleđenih tekovina,“ zbog čega nije moguće očekivati da smislena reforma proistekne isključivo kao rezultat tehnokratske optimizacije“.
ne postoji jedinstveno rešenje za svaku zemlju
Iskustva zemalja u regionu pokazuju da univerzalni modeli koje promovišu međunarodne institucije poput Svetske banke često ne daju željene rezultate jer „često nedovoljno uvažavaju lokalno institucionalno nasleđe“.
Kao drastičan primer navodi se Rumunija, koja je usklađivanje penzija vezala isključivo za inflaciju (što se predlagalo i Srbiji, ali je odbijeno), pa su nastale ogromne razlike među penzionerima istih profesija zavisno od godine penzionisanja.
Ispravljanje ove greške na kraju je koštalo rumunski budžet čak 1,7% BDP godišnje
Fiskalni savet zaključuje da se „pravičnost sistema plata ne može nametnuti“ i da rešenje treba tražiti u merama zasnovanim na pouzdanim podacima iz registra Iskra, koji omogućava sistematsko poređenje zarada i identifikaciju najvećih odstupanja.
„Srbija više nema prostora za još jedan dugotrajan reformski ciklus koji bi se završio bez opipljivih rezultata za državu i njene građane“, poručuju na kraju analize.
