Pre nekoliko dana, tačnije 3. januara, napunio je 53 godine. Nisam siguran da je bio svestan svog rođendana, kao ni mnogo čega drugog što ga okružuje. Od 2013, posle nesrećnog pada na skijanju, njegov mozak je otkazao, popularni Šumi živi kao biljka.

Pre toga je – pazite sad – 91 put pobedio na trkama formule jedan!!!

Vraćam se mnogo godina unazad, u davnu 1995. Mnogi su je zaboravili i neka su.

Te godine, 8. avgusta, u Srbiju su se slile kolone izbeglica iz Knina i okoline, što na traktorima što na automobilima.

Kasnije ću nešto i o tome, ali ja sam imao novinarsku akreditaciju za 13. avgust te godine za trku formule jedan na Hungaroringu, u blizini Budimpešte. Evo priče o tome.

Nisi tad mogao da sedneš u auto i otputuješ u Mađarsku. Ne, trebalo je imati vizu, a onda i uplatiti aranžman koji je uključivao trku formule jedan, ali i povratak u zemlju u kojoj su još uvek neki ratovali, a neki živeli u miru.

Nije bilo problema kod FIA da dobijem novinarsku akreditaciju, koja je uključivala prisustvo u boksovima ekipa formule jedan na Hungaroringu i mesto na novinarskoj tribini. Trebalo je samo stići do Budimpešte…

Putovao sam autobusom u kome sam bio najgluplji!

Mislim da jedini nisam znao koliko je kilograma na rođenju imao Šumaher, koji začin u jelima koristi Dejmon Hil, ili kakve seks poze preferira Gerhard Berger.

Autobus je bio prepun ljudi koji su znali sve o svakom vozaču formule jedan, ja sam ih zadivljeno slušao celu noć.

Po dolasku u Budimpeštu odmah smo kolektivno otišli na trening dva dana pre trke. Ja na samu pistu i u boksove, a ostatak autobusa na deo tribine rezervisan za njih.

Malo dalje bio je deo tribine rezervisan za turiste iz Hrvatske i bio je pun već na prvom treningu. Gledam ja sa piste, ovi “naši” nešto muljaju, čini mi se da duvaju, smeju se, pa se domunđavaju, nerviraju, kao da ne znaju šta da rade.

Popnem se na tribinu i saznam da im je ponestalo “trave” koju su poneli sa sobom. Ljubomorno gledaju u Hrvate koji se slatko smeju i samo motaju…

Utom nekome padne na um spasonosna ideja. Jedan “naš” ode kod Hrvata, i kaže im: ” ‘Ajde da častite”. Za šta – pitaju Hrvati. “Kako za šta? Pa za Knin”, reče “naš”.

Na te reči Hrvati samo klimnuše glavama i skupiše “čast” koju su predali srpskom “glasniku”. Trening je nastavljen, svi su bili dobro raspoloženi.

Ja sam se motao po boksovima, ferari, vilijams-reno, meklaren, ližije, već sam zaboravio sva imena. Vozači, šampioni formule jedan, promicali su pored mene i ulazili ili izlazili iz bolida.

U boksovima su ekipe doterivale vozila, a vozači bi odlazili par stotina metara dalje, u šatore koje je svaka ekipa podigla, da se odmore.

Pod tim šatorima atmosfera je bila kao iz 1001 noći. Najrazličitije voće je visilo sa svoda, točila su se najskuplja pića (naravno, sve džabe), tu su se šetale najlepše žene… Krenem i ja prema tim šatorima.

Vozači formule 1 su put od boksova, koji su pored same staze, do tih klupskih šatora, prelazili na trotinetima. Tada sam prvi put video električne trotinete (1995).

Idem ja, sve u nadi da ću se ogrebati za neko besplatno piće, kad pored mene prolazi na trotinetu on – Mihael Šumaher! Sam. Nigde nikog, samo on i ja.

Preprečim mu put, on stane, ja se predstavim da sam novinar iz Srbije i da bih da mu postavim par pitanja.

Odmah spremim blok i olovku, jer u to vreme nije bilo telefona kojima bih mogao da snimim razgovor, a i diktafoni su bili prilično retki.

Stane Šumi, osmehne mi se i kaže na engleskom da će vrlo rado da priča sa mnom. Samo što je to izgovorio, iza mene se stvori neka gungula.

Neko me gura, vidim snimatelj sa velikom kamerom, utrčava ekipa, svi govore nemački, očigledno ekipa nemačke televizije. “Moj” Šumaher nije imao izbora, počeo je na nemačkom da daje intervju “svojima”, a mene je nekoliko puta sažaljivo pogledao.

U jednom trenutku, dok je govorio za nemačku televiziju, pružio je ruku i zatražio od mene ono moje blokče i olovku. Nešto je zapisao, i vratio mi ga je.

Ja sam čekao, ali posle Nemaca već su se tu stvorili neki drugi TV snimatelji i novinari, i shvatio sam da od ekskluzive sa Šumaherom neće biti ništa.

Otišao sam do pres centra i tamo pogledao u blok da vidim šta mi je zapisao, a tamo – on mi dao autogram!

Hvala mu i na tome.

Te 1995. trku na Hungaroringu dobio je Dejmon Hil, drugi je bio Dejvid Kulthard, a treći Mihael Šumaher.

Trka se tradicionalno završila tako što su posle njenog kraja organizatori pustili publiku da peške napravi jedan krug po stazi.

U povratku, u onom našem autobusu, vidim da momci nešto muljaju i dive se nečemu, a to nije “trava”.

Malo bolje pogledam i vidim da iz ruke u ruku ide jedna crna loptica, otprilike kao za ping-pong, i ko god je dodirne usklikne kao da je dodirnuo ikonu trojeručice.

Pitam šta je to, kažu mi – kako šta je, pa to smo noktima grebali stazu i skidali tragove od guma, kuglica je od tih ostataka!

Bože, pomislih, da su mi tražili mogao sam im doneti ceo točak formule jedan.

Eto, tako je proteklo moje prisustvo trci formule 1 u Budimpešti 1995. i moj susret sa Mihaelom Šumaherom.

Naravno, posle toga se više nikad nismo sreli. On je osvojio sedam naslova svetskog prvaka i 2012. prestao da se takmiči.

U decembru sledeće, 2013. godine, doživeo je fatalni pad na skijanju u francuskim Alpima.

Bio je oko četiri meseca u indukovanoj komi, kasnije vesti bile su da je paralizovan i u invalidskim kolicima, ali niko ga nije video i pokušao da komunicira sa njim.

Do danas su u javnost doprle razne priče o njegovom zdravstvenom stanju, ali sve su se svodile na to da praktično živi kao biljka.

Nikad neću zaboraviti onaj njegov osmeh sažaljenja dok mi je davao autogram koji nisam tražio. Ostao mi je utisak da je dobar čovek…

Autor: Aleksandar Ostojić

Izvor: Maxbetsport

Posle 7 godina od kako je završio u komi prvi Šumaherovi snimci izlaze u javnost

Original Article

(Visited 3 times, 1 visits today)