Ne treba se ponižavati pred Trampom: Ovo su tri lekcije za Evropu

Moje saučešće svima koji su danima pokušavali da igraju 5D šah sa Donaldom Trampom i njegovim tržišno-eksplozivnim tarifnim haosom.

Gde je Tramp uključen, tu je oblak zle haotičnosti, a unutar tog haosa postoji i prevara. Koji god velikani bili prisutni, gotovo sigurno su velikani prevare, ukazuje Aleksander Harst za Gardijan.

Kada tržišta izgube 10 biliona dolara u tri dana, a zatim povrate trilione u samo jednom popodnevu zbog haotičnih odluka jedne duboko korumpirane osobe, možete biti sigurni da je mali broj ljudi zaradio ogromne sume novca na toj volatilnosti.

Da li su ljudi odgovorni za nenormalne skokove kupovine na tržištima (uključujući opcije poziva na različite indekse i fondove kojima se trguje na berzi) u sredu ujutru – i opet, 20 minuta pre nego što je objava tarife izašla u javnost – bili izuzetno srećni?

Da li su bili u pravoj Signal grupi? Ili su jednostavno pratili Trampa na Truth Social-u, gde je objavio: „OVO JE ODLIČNO VREME ZA KUPOVINU!!! DJT“ ​​– samo nekoliko sati pre nego što je objavio vest da se povlači.

Prva lekcija za EU – osim mogućih saveta za kupovinu akcija – jeste da će Tramp popustiti pod pritiskom. Dakle, ne treba se poniziti: 10 odsto univerzalna tarifa je i dalje tu, kao i tarife na čelik i aluminijum od prošlog meseca, pa zašto je EU jednostrano smanjila svoje uzvratne tarife bez odgovarajućeg smanjenja od strane SAD?

Tramp, naravno, svoj delimični zaokret predstavio je kao rezultat toga što su „ove zemlje su me zvale da mi ljube dupe“, kako se pohvalio pred okupljenim republikancima u Kongresu u utorak uveče.

Nemam sumnje da bi Tramp – koga su stotine stručnjaka za mentalno zdravlje opisale kao osobu sa toliko upečatljivim i ozbiljnim slučajem malignog narcizma – voleo da to bude istina.

Ali dozvolite mi da kažem nešto riskantno: nije bilo u pitanju ljubav prema duši ili bilo kakvi „sporazumi“. Bilo je to što su investitori i fondovi širom sveta bežali od svega što je povezano sa SAD – uključujući i njen dug.

Postoji dugotrajan fenomen u kojem Evropa ima tendenciju da preceni moć SAD-a i potceni svoju.

Evropa nije „ljubila dupe“ niti se osvetila zbog tarifa na Trampov „dan oslobođenja“. Samo je posmatrala kako tržišna šteta i pretnja američkim trezorskim obveznicama probijaju ideju da su SAD neosvojive.

Zamislite koliko bi brže bila poplava novca koji beži iz SAD i ide na sigurnost negde drugde (uključujući i evro) da je EU odmah upotrebila svoj takozvani „bazuka“ instrument, anti-koercioni instrument – snažnu novu regulativu koja bi joj omogućila da cilja američke industrije usluga kao što su bankarstvo i tehnologija.

Druga lekcija je da je ostatak sveta spreman da zaobiđe haos i nepredvidivost SAD-a – samo treba Evropu kao alternativu.

Ono što Tramp, takođe, ne razume jeste da SAD možda imaju trgovinski deficit, ali su bile neto izvoznik poverenja – sve dok nisu raznele isprepleteni ekonomski i bezbednosni poredak koji su dizajnirale, gradile i održavale tokom osam decenija – i čiji su bile primarni korisnik.

Kao rezultat toga, sadašnji stav iz Brisela jeste da „nema dugoročnog kredibiliteta“ prema SAD, kako mi je rekao Klaus Vistesen iz Pantheon Macroeconomics.

Evropa, s druge strane, igra prema pravilima. Dugoročno gledano, što više Tramp udara u vladavinu prava i ideju da su SAD stabilne, a ne haotične, to jači argument evra za zamenu dolara kao svetske rezervnu valutu. Što nas dovodi do treće lekcije.

Suočena sa veoma realnim animozitetom Trampove administracije prema njoj, EU mora da deluje što je brže moguće kako bi ojačala svoju najveću slabost: svoju zavisnost od uvoza fosilnih goriva.

Ponekad je animozitet gotovo smešno tragikomičan, kao kada je američki sekretar za trgovinu Hauard Lutnik rekao da Evropljani „mrze našu govedinu jer je naša govedina lepa, a njihova loša“.

Drugi put je to bilo transparentnije, kao kada je Tramp tvrdio da neće biti pregovora osim ako nam Evropljani „ne plate mnogo novca na godišnjem nivou, broj jedan za sadašnjost, ali i za prošlost“. Kao što je, po Trampovom mišljenju, 350 milijardi dolara godišnje kupovine američkog prirodnog gasa u zamenu za ukidanje carina.

U poslednjih nekoliko meseci, ponovo se čuje stav da bi vlade trebalo da oslabe klimatske propise kako bi podstakle rast.

Ovo bi bila zaista pirova pobeda – pre svega zato što je Evropa izuzetno ranjiva na klimatski kolaps, čiji su ljudski i finansijski troškovi zastrašujuće lošiji sa svakim delom stepena zagrevanja, ali i zato što je zavisnost EU od uvezenih fosilnih goriva – iz Rusije ili SAD-a – očigledna strateška i ekonomska slabost.

Zapravo, velika ironija Trampove pro-fosilne agende je to što je uništio zelenu reindustrializaciju koja je zaista bila u toku, zahvaljujući Bajdenovom Zakonu o smanjenju inflacije, ostavljajući širom otvorena vrata za nekog drugog.

Dakle, da parafraziram tehnološke preduzetnike, ako Tramp planira da se kreće brzo i lomi stvari, hajde da se mi krećemo brzo i gradimo stvari.

„Evropa ovo može pretvoriti u priliku da ojača svoju poziciju u odnosu na SAD u oblasti čiste tehnologije“, kaže Simone Tagliapietra iz Briselskog think-tanka Bruegel. On se zalaže za banku za dekarbonizaciju, završavanje jedinstvenog tržišta, kako je to savetovao Mario Dragi, i izdavanje novih evroobveznica.

Mantra koja bi trebalo da bude naša smernica ubuduće treba da bude: „šta god da treba“ da se potpuno zamene fosilna goriva sa obnovljivim izvorima energije – projektovanim u Evropi, izgrađenim u Evropi – kako nikada više ne bismo trošili 350 milijardi dolara na uvoz gasa iz SAD, Rusije ili bilo kog drugog mesta.