Dok je trčao hodnikom osnovne škole, „buntovni“ devetogodišnji dečak nije bio svestan toga da postaje primer onoga što je sistem tajio decenijama unazad. Obeležen je kao „neposlušan“ i „problematičan“a školski psiholog mu je pripisao dijagnozu opozicionog prkosnog poremećaja (ODD). Ali, iza njegove neposlušnosti krilo se mnogo više od toga. Trauma, nerazumevanje i sistemske nepravde koje oblikuju sudbinu mnoge dece iz manjinskih zajednica.
ODD, dijagnoza koja se često koristi za decu sa izraženim emocionalnim reakcijama, nesrazmerno pogađa decu iz različitih manjinskih zajednica. Umesto podrške, oni ponekad školske klupe zamene popravnim domovima, a kada odrastu, ukoliko se njihova dijagnoza zanemari, često i u zatvorima.
Šta se zapravo dijagnostikuje: deca ili sistem?
„Kada detetu izloženom siromaštvu i diskriminaciji pripišemo etiketu ‘prkosnog’, ne uzimamo u obzir stvarne uzroke njihovog ponašanja,“ kaže dr Rupi Lega, autorka knjige „There Are No Bad Kids: An Antiracist Approach to ODD“ za Psyhology today.
Ona ukazuje da se standardne smernice za dijagnozu prečesto oslanjaju na kulturno i rasno pristrasne norme, ignorišući ulogu traume i diskriminacije u oblikovanju dečjeg ponašanja.
U svojoj praksi, dr Lega koristi trostepeni pristup: prvo, priznaje kako rasizam ili bilo koji drugi vid diskriminacije utiče na ponašanja; zatim identifikuje i dokumentuje sistemske nejednakosti koje decu oblikuju i, na kraju, primenjuje antirasističku negu fokusiranu na izlečenje trauma i osnaživanje dece.
U jednoj od svojih studija slučaja, dr Lega opisuje devojčicu iz hraniteljske porodice koja je, nakon što je pobegla iz doma, stigla u do hitne pomoći sa etiketom „nasilna“. Umesto da primeni standardni pristup sedacijom ili dodatnim ograničenjima, dr Lega je prepoznala njene reakcije kao strategije preživljavanja oblikovane traumom i upravo tako otvorila je vrata humanijem tretmanu.
Slično, devetogodišnjak kažnjen zbog „odbijanja saradnje“ zapravo je tugovao za nedavno preminulim roditeljem. Umesto disciplinskih mera, dr Lega je primenila tretmane i seanse koje su adresirale njegovu tugu i pomogle mu da pronađe put ka emocionalnom izlečenju.
Zašto je ovo važno za sve nas
Posledice ovakvih dijagnoza su dalekosežne. Deca koja imaju „opoziciono prkosni poremećaj“ često se suočavaju sa udaljavanjem ili izbacivanjem iz škola, čak i sa hapšenjima. To prekida njihovo obrazovanje i postavlja ih na put sa malo prilika za uspeh. Osim toga, kulturne i rasne pristrasnosti u kliničkim okruženjima dodatno produbljuju ove nejednakosti.
„Prava disciplina ne bi trebalo da bude kažnjavanje, već vođenje,“ kaže dr Lega. Trauma-informisani pristupi grade poverenje i otvaraju dijalog, ključne elemente svake smislene intervencije.
Kako promeniti sistem
Za roditelje, staratelje, edukatore i kliničare, ključ je u edukaciji. Pre nego što prihvatimo dijagnozu poput ODD, važno je postaviti pitanja – šta se krije iza ovih ponašanja? Da li je dete izloženo neadresiranoj traumi? Koje sistemske sile oblikuju njihovo iskustvo?
Partnerstvo sa porodicama, saradnja zasnovana na kulturnoj kompetenciji i fokus na jačanje dečjih snaga mogu osvetliti uzroke njihovih poteškoća i pružiti podršku koja im je zaista potrebna.
Deca nisu „loša“ – ona su samo ogledalo okruženja koje ih oblikuje. Prihvatanjem antidiskriminatornog pristupa, svako dete biće viđeno kao vredno podrške, a ne osude. „Promenimo narativ, i promenićemo živote“, zaključuje dr Lega.
Post Views: 24
