Svetislav Basara u razgovoru sa Brankom Rosićem u podkastu “Rosić i drugovi” na kanalu Velikih priča govorio je i o nekadašnjem predsedniku Savezne Republike Jugoslavije – našem proslavljenom književniku Dobrici Ćosiću.
Šta je Ćosić mislio kad je rekao: “Naša zaostalost je naša komparativna prednost”, kako ga je “prevarila istorija” i po čemu je Ćosić, poput pokojnog premijera Đinđića, “netipičan Srbin” – možete pročitati u narednim pasusima.
***
O Dobrici Ćosiću
Da nije bilo Dobrice Ćosića i njegovog političkog angažmana – a ne govorim o njemu kao piscu – dakle, da nije bilo te njegove upornosti, tog strpljivog marša kroz institucije, kroz Književnu zadrugu, kroz Akademiju, tog organizovanja, pravljenja kružoka po Bosni i unutrašnjosti Srbije… bez svega toga srpska savremena istorija bi drugačije izgledala.
On je imao ogromnu energiju, odlične organizacione sposobnosti i on je formirao taj, tačnije izvukao gotovo iz zaborava tu doktrinu Ilije Garašanina i Moljevića.
To je nekako krenulo ispod žita negde od 1965. godine, to mi je ispričala Latinka Perović.
O izjavi Dobrice Ćosića „Naša zaostalost je naša komparativna prednost“
E, sad ćemo to malo da rasvetlimo. Znači, to je… kamičak u mozaiku objašnjenja zašto prolazimo kako prolazimo. To je jedna paralogika, da kažemo čista glupost koja biva nagrađivana ovacijama. Nije jedina.
Znači, imamo izjavu Matije Bećkovića da je „Jasenovac najveći srpski podzemni grad“. Malo i morbidna glupost, koja dobija takođe ovacije.
Znači, jedno društvo koje to što je izjavio Dobrica Ćosić „Naša zaostalost je naša komparativna prednost“ ne vidi kao glupost, osuđeno je da živi u gluposti.
On je nešto hteo da kaže, verovatno, eto, zaostali smo, pa nas neće to blagostanje Zapada iskvariti. A ne vidimo da smo iskvareniji od Zapada.
To je ta zabluda u kojoj je Ćosić živeo iz svojih najboljih namera, ali to je to. Mada ne znam da li bismo se baš dobro snalazili i da nije te Ćosićeve doktrine. Zapravo, nekako smo mentalitetski skloni vožnji preko kružnog toka, samo što taj kružni tok nije kao na Slaviji, pa se vidi da je kružan, nego je jedan mnogo većeg radijusa kružni tok. I onda mislimo da vozimo pravo, ali ne.
Mi se uvek vraćamo na iste raskrsnice koje smo prošli. Na sve iste raskrsnice koje su nas stalno vodile ka nekim lošim događajima.
Da li je poznavao „oca nacije“
Poznavao sam Dobricu Ćosića.
Dolazio je u Užice kod Slobodana Gavrilovića, njegovog bliskog prijatelja, okupljao tu mladež, lično je organizovao.
U to vreme nije pominjao Veliku Srbiju, humana preseljenja stanovništva. Priča o slobodi, demokratiji, ljudskim pravima…
Pritom, kao i Đinđić, i Ćosić je pomalo netipičan Srbin. Tih godina on nije galamdžija, nije lupadžija, sluša mlade, spreman da sasluša, spreman da učini ljudima.
Jer on nije to radio iz neke zlobe ili da zaradi pare. Naprotiv, ulagao je lične pare, pomagao tu neke nacionaliste, uključujući i Šešelja. Ali dolazi do nekog projekta koji je preambiciozan.
Ne može jedan čovek da reši problem jedne države koja je dugo u problemima. Ne mogu da se reše problemi miliona ljudi, pogotovo ne na taj način na koji on misli.
Ćosić, godinu-dve pre smrti u nekom intervjuu, možda čak i kod vas u Nedeljniku, kaže: „Razočarala me je, prevarila me je istorija.“
On shvata istoriju kao neko poluživo biće koje mu postavlja zamke. On se trudi, dok je bio živ, da zavara i onda na kraju obori mu istorija ruku. Pa vidiš kakvo je to njegovo shvatanje istorije, ne kao nečega što proizilazi iz svakodnevice naše što radimo, pa to se posle pet dana pretvori u istoriju.
Ne, nego to je neka sila ispred nas koja nešto ne voli baš Srbe i potura nam zamke i mi to moramo nekako da eskiviramo, kako znamo.
RAZGOVOR BRANKA ROSIĆA I SVETISLAVA BASARE MOŽETE POGLEDATI NA KANALU VELIKIH PRIČA:
***
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE OD ČETVRTKA, 12. FEBRUARA NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
