Naprednjački kanalizacioni ča-ča-ča: Novinar Danasa na skupu SNS-a u Borči

“Je l ide do Slavije?”, glasno pita mlađi muškarac pri ulasku u autobus broj 95. U ovaj autobus koji spaja dva kraja grada – borčanski Centar 5 i novobeogradski Blok 45 – ulazi na poslednjoj stanici pred Pančevački most, u Krnjači.

„Koji je ovo autobus? Je l ide do Slavije?“, ne prestaje da naizmenično, uspaničeno pita, ali mu ni odgovori ništa ne znače. Zvoni mu telefon, javlja se na spikerfon. Viče još više. Viče i onaj s druge strane. „Nek se dere do sutra, boli me uvo“, govori prekidajući vezu, „Gazda me zove. Sutra ako dođem na posao došao sam“.

Mislim se – jesi na Levoj obali Dunava, druže, ali nisu Borča-Ovča-Krnjača baš Bermudski trougao.

Tačno je da čovek kad prelazi Pančevac prvo mora da se prekrsti, s nadom da neće završiti u Dunavu – jer može Renato da spasi jednog, eventualno dvojicu samoubica iz reke, ali ne može baš sve vozače i putnike. Još zamisli, ovuda svakodnevno prolazi BG voz.

I dok devet pet prolazi preko ovog mosta, koji izgleda kao da je poslednji put rekonstruisan ravno nikad, još od kako je obnovljen 46. nakon Drugog svetskog rata, ovaj izgubljeni putnik nastavlja s glasnim, jednim te istim, pitanjima.

„Gazda mi kaže da treba da dođem do crkve kod Slavije, tu nas okupljaju… Ma ne znam jel Bogoslovija ili Slavija… Gazda me pita koji je ovo autobus… Kaže mi neki stadion… Na Slaviji…“, unakrsno razgovara sa gazdom preko mobilnog i ženom koja mu objašnjava kako da dođe do Slavije, a ni sama nije sigurna da li je njegova zadata destinacija Slavija ili Bogoslovija, gde je Omladinski stadion.

Šta je tebe, mučeniče, dovelo na Levu obalu, razmišljam se i vidim mu ruci zastavicu Srbije od koje se ne odvaja. Pa, naravno, doveli su ga na protest (miting, kontrablokadu…) u Borči.

Naselje koje Vučić, kako kaže, mnogo voli, doduše, nedovoljno da bi mu podario kanalizaciju.

U nedelju Borču nije posetio kako bi obišao radove na kanalizaciji, koju je sa hoklice obećao Levoj obali Dunava još 2019. godine tokom poplava koje su zadesile Borču, Krnjaču, Ovču, Kotež, Padinsku skelu i ostala zaboravljane paliluska naselja.

Došao je, kao pravi autokrata, da se s narodom koji hoće da radi i uči bori protiv blokada i obojene revolucije, za koju i dalje nije načisto da li je gotova ili je samo neuspešni pokušaj.

Mnogi Borčani/Borčanci mogli su tek po nenormalnoj gužvi u glavnoj ulici, nostalgično nazvanoj Bratsko i jedinstvo, da shvate da se nešto u kraju dešava. Tek oni koji su u tom momentu pustili Informer ili Pink, mogli su da vide da im je u komšiluku On. Nije bilo nikakav pompeznih priprema, nalik onim u „Tri karte za Holivud“, nema zastavica na banderama, banera s likom Vođe, pogače i soli…

Da mi je predsednik u laganoj šetnji krajem shvatio sam tek kada sam ga video na Informeru, jer šta drugo pošten čovek radi nedeljom popodne nego vraća program ove režimske televizije kako bi video sukob Vučićevića i Žunića. Pošto smo mi Borčani/Borčanci dobri domaćini, odmah izlećem iz kuće, sedam u kola, odnosno cimam majku da me vozi, jer imam probnu, a stalna dozvola mi i dalje stoji u Ljermontovljevoj i idem pravac Staroj Borči.

Dok smo stigli, Vučić je već održao govor, u kom je naravno ponovo obećao izgradnju kanalizacione mreže. Izlećem iz auta, trčim do policijske stanice gde je bina, prolazim pored poslanika Milovana Drecuna, koga neke gospođe zaustavljaju za fotografiju. Prolazim i bajkere, zaobilazim ljude koji napuštaju skup. Nose zastavice, neki su ih i iscrtali po obrazima.

Sličnu scenu nailazim i kod bine – Vučića nema, glavni akter je Ana Brnabić. „Pa već imam kolekciju fotografija na kojima se Brnabić slika sa glasačima“, pomišljam dok mi se predsednica Skupštine smeška u objektiv telefona, zagrljena sa ozarenom starijom gospođom.

U sred fotkanja Brnabić daje izjavu Goci Uzelac sa PINK-a, čekam odmah do nje da bih je i ja uhvatio za izjavu. „Šta misliš jel muškarača?“, čujem neke nepristojne klince od po 14-15 godina koji su se malopre slikali s predsednicom Skupštine. „Ajde paljba kući“, obezbeđenje ih odmah tera.

Mene ne teraju, verovatno misle da i ja želim da ovekovečim ovaj trenutak, možda da potražim i autogram, s obzirom da stojim prvi u redu za fotkanje.

„Može li kratko samo za Danas izjava?“, pitam predsednicu parlamenta, koja je iznenađena mojim prisustvom. „Za Danas?! Oooo može za Danas i dugo i kratko“.

Dobio sam dva pitanja, onoliko koliko sam i rekao devojkama iznerviranim što još moraju da čekaju na slikanje. Dva pitanja i zapravo nijedan konkretan odgovor.

Taman kad je završila priču kako Danas širi mržnju, hteo sam da je pitam šta ćemo sa objavljivanjem intimnih fotografija na Informeru i nazivanju protestanata „fašistima i terostima“, ali Brnabić nije imala vremena. Potapšala me je po ramenu, po inerciji i ja nju, i vratila se životu u svojoj paralelnoj stvarnosti

Iako bi se iz autobuske nezgodacije na početku priče dalo zaključiti da su svi u Borči bili dovedeni na miting, to ne bi bilo potpuno tačno. Beograd je mali grad, u njemu sve se zna, a kamoli neće u Borči. Dosta je tu bilo i lokalaca, naravno i meštana drugih naselja Leve obale.

Po lokalnim Viber grupama i Instagram profilima otkriveno je da je bilo i dosta vlasnika borčanskih fast-food lokala koji su deo klijentelističke naprednjačke mreže. Neki od njih pred prethodne izbore su upravo u njima sakupljali Vučićeve glasove.

Da li je onaj slepi putnik pronašao put od ovog naselja nelegalne gradnje, močvarnih kanala i svinjskih bajadera do „stadiona na Slaviji“ ili i dalje luta bespućima Beograda, ne znam, ali znam da Borčancima/Borčanima ova poseta nije ništa donela – sem još jednog političkog performansa.

I to onih koji su direktno odgovorni za to što stanovnici centralnih naselja na Levoj obali, o Besnom foku, Jabučkom i Glogonjskom ritu da i ne pričam, i dalje moraju da brinu da li će upasti u „skeptičku jamu“. I da, Borčanac Aleksandar Jovičić nije bio tu da dočeka svog predsednika. Pitam li se što.